Rekao sam ćerki da Deda Mraz ne postoji, trebalo bi svi tako

Dan pred Badnje veče, 23. decembra 1951, u organizaciji biskupije u francuskom gradu Dižonu održan je veliki skup na koji su dovedena deca iz škola i sirotišta u ovom okrugu. Pokazana im je velika krpena lutka Deda Mraza i očitana ozbiljna lekcija da taj dekica u crvenom ne postoji. Potom su časne sestre i popovi upozorili da se radi o uzurpatoru i jeresi, a lutka je obešena i zapaljena.

Kasnije je iz crkve saopšteno da "laži ne mogu da probude religiozna osećanja kod dece i da nisu nikakav obrazovni metod."

Na to mogu samo da kažem, amin! Beše jednom da su i katolički biskupi govorili i borili se za istinu!

Nikad nisam ni verovao u Deda Mraza, jer mi roditelji nikad nisu ni rekli da je stvaran - delom zbog njihovih verskih uverenja, ali delom i zbog toga što su, jednostavno, verovali da je pogrešno lagati decu.

Nisam zbog toga imao nikakvih problema, iako pamtim jednu relativnu nezgodu. Bio sam kod drugara iz komšiluka, imali smo pet-šest godina, i dok smo zajedno igrali neku igricu, pitao me je šta sam tražio od Deda Mraza. Prirodno, odgovorio sam: "Šta, čoveče, pa Deda Mraz ne postoji."

Jasno se sećam svega što se posle dogodilo, kao u usporenoj sceni u filmu. Njegova mama, koja nas je prisluškivala iz druge sobe, počela je da maše levo-desno rukama i ustima mi pokazuje "NE!", zenica raširenih kao letećih tanjira.

Nastavio sam: "Time, u stvari, mislim da stvarno postoji". Mislim da je moj drugar provali o čemu se radi.

Moja ćerka, koja sada ima isto toliko godina, takođe ne veruje u Deda Mraza, jer sam joj od malih nogu objašnjavao da je taj čika lažnjak. Da bismo izbegli iskustva kakva sam ja imao, rekao sam joj da je priča o Deda Mrazu ista vrsta bajke koju ljudi vole da ponavljaju, poput Crvenkape ili Pepeljuge, i da, kao i u tim pričama, nekada vole da se pretvaraju da su one stvarne. I to je u redu. Iznenađujuće je lako ne lagati decu.

Ne znam da li sam deo pokreta čiji je cilj ubijanje Deda Mraza, ali ima nas još. Moja prijateljica V. rekla je petogodišnjoj ćerki da Deda Mraz ne postoji, iako nije baš u potpunosti uspela - njena ćerka sad veruje da poklone donose ljudi odeveni kao Deda Mraz i stalno pita kako ti ljudi odeveni u Deda Mrazovu odeću mogu da se spuste niz dimnjak.

Puno ljudi deluje šokirano kada im pričam o ovome. Što se mene tiče, ja sam šokiran što ljudi spremno lažu decu. A to bi, definitivno, trebalo da bude zabranjeno. Ne valja lagati. A laganje ranjivih malih ljudi je još gore.

Ali pošto ovo neće nikog ubediti - samo pogledajte jedne vesti da biste shvatili da se ljudi prema laganju odnose kao prema nečemu normalnom - moram da nastavim. Verujte mi, vodio sam ovaj razgovor bar pet miliona puta, tako da znam svaku reč koju ćete da kažete.

Ne lažete decu? A šta je sa SEKSOM? Da li trogodišnjaku pričate baš sve o SEKSU? Pa, sa pričama o  seksu i obrazovanjem vezanim za seks  ionako treba rano početi, a i uvek možete da o nekim stvarima pričate i istinito i u skladu sa uzrastom. (Kada je imala tri godine, ćerka me je pitala kako se prave bebe. Nisam pričao o rodama ili pčelama, već sam rekao da muškarac i žena treba da urade nešto posebno zajedno, što znači ljubav.) Takođe, čak i ako ćete praviti izuzetke od pravila "Ne lažite decu", što mogu da razumem, činite ih za neke zaista ozbiljne teme, a ne da izmišljate čarobnog čiku koji živi na vrhu sveta.

Meni su moji roditelji servirali laž o Deda Mrazu, pa šta  mi fali. O, pa ne mogu da dočekam vaš novi bestseler o roditeljstvu,  Kako da verovatno ne traumatizujete sopstvenu decu. U stvari, znam ljude za koje je otkrivanje istine o Deda Mrazu imalo traumatične posledile, jer je saznavanje činjenice da su ih roditelji lagali podrilo poverenje koje su imali u njih. Svakako, ovo se ne odnosi na većinu ljudi, ali ima i takvih. Jeste li spremni da reskirate? Zbog čega?

Ali toliko su slatki dok veruju u Deda Mraza! Znate, to je izuzetno glup i, iskreno, duboko zabrinjavajući argument. Zašto su vam deca slađa ako ih učite lažima? Zato što vam to omogućava da ih posmatrate kao inferiornije i pod vašom kontrolom, što u tom trenutku i jesu. A vi zloupotrebljavate tu kontrolu varajući ih. U suštini se radi o jednoj vrsti prezira.

Ali šta će biti od magije! Neće razvijati maštu! Ovome se jedna grupa ljudi stalno vraća, i naviše je zbunjujuća. Verujte mi, kao detetu mi nikad nisu nedostajale mašta i magičnost, a ni mojoj ćerki. Deca mogu sasvim dobro da prepoznaju razliku između činjenice i mašte. Igraju se pretvaranja, svakako, ali kada to rade, veoma su svesni da se pretvaraju. A to je ono što će im podstaći maštu, tako razvijaju radoznalost, izmišljajući priče od priča koje im se govore. Jeste li nekad videli decu kako se spontano igraju pretvaranja i glume Deda Mraza ili irvase? Ne. Nikad se niko nije toga igrao. Jer im priča o Deda Mrazu nije predočena kao priča o Deda Mrazu, već kao da je Deda Mraz stvarno biće. Dakle, Deda Mraz nije kamen temeljac koji deca koriste da bi pojačali maštovitost i razigranost. Ako bilo šta i čini, to je sasvim suprotno, pomračivanjem istine i dobrog i lepog u magiji Božića, nečim što je besmislena laž.

Pridružite se pokretu. Zajedno možemo ubiti Deda Mraza.

Foto via Getty

Još na VICE.com

Upoznajte ljude koji odgovaraju na mejlove koji stižu Deda Mrazu

Lažni Deda Mrazovi koji su se zaglavili u dimnjaku i umrli

Fotografije stotine Deda Mrazova kako cirkaju i đuskaju u Londonu

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu