Deset filmova koje treba da gledaš na 46. FEST-u

FEST je jedini kulturni festival u Srbiji koji je relevantan. Program je ogroman i sveobuhvatan, u toku sa zapadnom filmskom industrijom, ali tu su i filmovi koji prikazuju druge filmske kulture. Multikulturalnost festivala, njegova sposobnost da gledaocima prikaže praktično sve što se dešava u filmu kao umetnosti, čini FEST jednom od retkih snažnih kulturnih spona između Srbije i sveta.

I naravno da treba gledati što više. Da treba transformisati život, uzeti odmor, otkazati viđanja sa ljudima i izlaske, isključiti telefone i svakog dana gubiti se u mraku sale. Ne govoriti, ne raspravljati se, ne pratiti kampanju za izbore. Isključiti se od buke stvarnog sveta da bi, putem filmova ponovo promislili baš o tom svetu, o svom životu, o tome gde živite, šta živite, šta želite i kako ćete sve to da promenite.

Ali znamo svi da je to nemoguće. Da niko ne može da očisti svoj raspored da bi omogućio sebi da gleda pedesetak filmova tokom deset dana. Najviše zbog toga što, čak i kada bi bilo moguće naći vremena, manjak pažnje bi nas terao da na svakih deset minuta proveravamo telefone.

Zbog toga vam ovde predstavljamo deset filmova koje bi trebalo pogledati na ovom FEST-u.

Superherojske sposobnosti su postale jedna od osnova filma kao umetnosti u poslednjoj deceniji. Što sa jedne strane stvara ozbiljne posledice u Holivudu i u potpunosti menja način na koji se filmovi prave i zbog čega se prave. Ali sa druge strane, to je motiv koja onda može da se iznova, na jedan ili drugi način dekonstruiše, menja i ispituje. Telma je film koji radi upravo to. Nadljudske sposobnosti se uglavnom koriste kao motiv u kontekstu herojstva. Ovaj norveški triler ih postavlja u potpuno drugi kontekst.

Pitanja ekonomije, emigracije, nacionalnog, seksualnog i svakog drugog identiteta vrište svakog dana sa svih naslovnih strana i svih internet stranica koje vidimo i čitamo. Postavljajući sve u te kompleksne, ogromne, epske narative, stvarni ljudi i stvarne emocije koje proživaljavaju i živote koje žive padaju u irelevantnost. Što je ironično jer se navodno te velike debate vode baš zbog života tih ljudi. Ovaj film ih stavlja u centar. Dve osobe različitog porekla, iz različitih kultura i zajednica se sreću. Stvari se dese između njih. To izaziva posledice. Na prvi pogled intiman i mali, a u stvari jako bitan film.

Hoakin Finiks je nekako uspeo da postane potcenjen glumac na koga ne obraćamo dovoljno pažnje. Lin Remzi sa druge strane, od početka svoje karijere se nalazi u toj poziciji. Njih dvoje su napravili film koji ispituje brutalnosti jednog društva koje stalno govori sebi da brine o određenim kategorijama ljudi, iako se baš te kategorije iznova nalaze u najstrašnijim problemima.

Postoji nešto jako fino u Ozonovoj karijeri. Već dve decenije on konstantno radi, konstantno izbacuje filmove sličnih tema i motiva koji zajedno izgledaju kao jedna velika unutrašnja debata autora sa samim sobom i svetom. Ljubav, tajne, intimnost, nesigurnost, seksualnost, iznova i iznova se postavljaju i sličan kontekst, sa različitim ishodima. Kao varijacije na temu. S tim što je tema neiscrpna.

Kijoši Kurosava je napravio film koji se oslanja na kultna ostvarenja koja je napravio u prethodnoj deceniji, samo što sada ukršta žanrove i naučnu fantastiku spaja sa užasima straha od kraja sveta. Vanzemaljci su stigli. I nemoguće ih je prepoznati. Film je istovremeno i strašan i depresivan, a opet, nekako jako zabavan.

U brzom sprintu kroz dodelu filmskih nagrada ove zime, ovaj film je izgubio trku. Što je šteta jer se radi o izvrsnom ostvarenju jednog od najboljih holivudskih autora i (možda) poslednjem filmu najboljeg živog glumca. Ovo je posle "Punch-Drunk Love" najlinearniji film Pola Tomasa Andersona. I verovatno je da je razlog za to činjenica da se oba filma bave istom, jako kompleksnom temom. Kada pokušvate da "ispitate" ljubav i opsesiju, nikakve kompleksne rediteljske i scenarističke intervencije nisu potrebne. Haos i pakao su se vide u svakom kadru, pa ne moraju da se ilustriju gomilom podzapleta.

Ovaj film nije ni potrebno najavljivati. Niti je za njegovu popularnost u Srbiji bitno da li će biti dobar. Čak i da je najgori mogući film, Fatih Akin ima toliku popularnost u Srbiji da će mu, zbog kvaliteta prethodnih dela, svaki propust biti oprošten.

Dosadno je ići na filmove pre svega zbog edukacije, ali očigledno je da je neophodno. Propaganda nisu samo reklame i bilbordi. Način na koji propaganda funkcioniše i utiče na svakodnevni život svih nas je jako kompleksan i često ostaje nezapažen. Zbog toga su ovakvi filmovi, kao što je dokumentarac o nemačkoj filmskoj industriji tokom Hitlerove vlasti jako bitni. Svi znamo priče o Leni Rifenštal. Ali nemački film tokom nacista je mnogo veća i kompleksna tema koja je jako značajna i danas, iako film nije više najvažniji medij za širenej propagande.

Martin Mekdona je jedan od najboljih živim dramskih autora. I sav raskoš njegovih sposobnosti, njegovog talenta i njegovih interesovanja se vidi u "Bilbordima". Postoje neke odluke koje donosi u ovom filmu koje izgledaju neuobičajno i čudno, i koje se verovatno neće svideti svim gledaocima. Ali oni koji ih prihvate će doći na ishodište sukoba u ovom filmu sa svešću da u stvari nema zakona, ljudskog, božijeg ili kosmičkog, koji garantuje da će "sve biti u redu". Štaviše, najverovatnije je da ništa nikada neće biti u redu i da je ideja o "srećnom kraju", bilo na filmu ili u životu, nešto na šta stvarno treba da zaboravimo.

Dovlatov je dobro primljen na festivalu u Berlinu i sledeće nedelje će imati srpsku premijeru na FEST-u. Film jeste bitan zato što srpski glumac, Milan Marić, igra glavnu ulogu ali u stvari on je relevantan zato što sama radnja filma komunicira sa Srbijom. Problem kreativnog izraza u zatvorenom društvu, problem preživljavanja u društvu koje nije zainteresovano za ono što imaš da mu ponudiš, problem potpuno otuđenosti od svih je nešto sa čime se sve zemlje istočne Evrope i dalje suočavaju svakog danas, iako više ne žive pod komunističkom diktaturom.