Strahovi koje imam pred odlazak u Poresku upravu krajem godine

Već par godina nemam status samostalne umetnice, ali trauma od dobijanje plave koverte mi je i dalje urezana u sećanje. U tom periodu, jedno pismo sam dobijala u poslednjem kvartalu, a zatim i drugo, negde tokom sledeće godine sa takozvanim rešenjem. Kažem takozvanim, iako se taj papir verovatno stvarno tako zove, zbog toga što bi bilo isto da sam dobila drevne mesopotamijske spise ili uputstvo za atomsku bombu – vidim neke brojeve i neka slova ali mi ništa nije jasno.

Nova godina i prateći praznici su mi i inače stresan period, ali pomisao da mi ta neman čuči u fioci je gora od svakog horor filma. Prosto, bila sam toliko nespremna na svet kafkijansko numeričkog tkanja, da nisam imala saveznicu Dušku iz Udruženja dramaskih umetnosti, nikad ne bih uspela da imam čist račun. Otkud taj strah od Poreske uprave i „nečistog“ računa kod mene, ne znam, to je verovatno tema za psihoterapiju.

Iako se stereotipno očekuje da je neko prema meni bio ekstremno neljubazan, nije. Naprotiv. Ali jezik Poreske uprave je nešto meni nedokučivo. Preklinjala sam da mi kao debilu crtaju uputstva, što su radile i Duška iz Udruženja Dramskih Umetnika i Alenka iz Poreske, i opet sam se osećala kao izgubljena ovčica.

Jedne godine sam platila oko 50 hiljada dinara poreza, drugi put nešto manje i to ne svojom krivicom. Naime, ono što važi za vas, ukoliko imate status slobodnog tj samostalnog umetnika koji je isti za sveštena lica i za seljake, je taj da, budući da vam grad Beograd uplaćuje minimalac u PIO fondu vi ne smete da zaradite, tada više od otprilike četiri hiljade evra za godinu dana. Odnosno smete, ali ćete platiti porez od 10% na sumu koja je prešla limit, što se meni i desilo. U prvom slučaju. U drugom je grad kasnio sa uplatama PIO fondu, pa sam zbog njihovog kašnjenja morala da platim kamatu jer sam prekidala svoj status, što je značilo da mi je trebao čist račun odmah.

Bilo je to traumatičnih dve godine, mada strah od plave koverte ne jenjava. Stvar sa Poreskom upravom je ta što ako ih ne zovete stalno, da proverite vaše stanje, ne možete znati da li ste nešto dužni. A ako jeste, kamata će rasti sa vašim svakim udahom, a da vas o tome niko ne obavesti sve dok taj dug ne poraste toliko da moraju da vam pošalju opomenu. Da sam ikada u životu dobila crvenu kovertu, umesto plave, mislim da bi mi srce stalo. Instant bih videla sebe iza rešetaka zbog novca koji zaista, u tom trenutku - dok kao jeftina radna snaga radim posrbe nekih scenarija, ne bih imala kod sebe.

Zato sam bila u stalnom kontaktu sa Alenkom, koja je vrlo ljubazno odgovarala na moje ulizičko cvrkutanje preko telefona, jer prosto to su ljudi kojima se ne zamerate. Međutim, ona jednostavno nije mogla da razume da postoji neko kome ništa u vezi sa tim sistemom nije jasno.

Ja je pitam kako da znam od ovih silnih brojeva kolika je u stvari cifra koju ja treba da platim. Ona žena pola sata računa nešto na kompjuteru i kaže mi cifru. Ja je pitam kako bih ja to znala da mi ona nije izračunala, ona mi objasni neku komplikovanu matematičku radnju koje se ne sećam i ja kažem dobro. Onda je pitam kako da znam za koliko će mi porasti kamata dok ne skupim novac, ona kaže da je to zanemarljivo malo, i opet nekom matematičkom radnjom dođe do cifre. Meni opet ništa ne bude jasno. Onda pregleda sve potvrde koje sam dobila od svojih poslodavaca da su platili porez na moj rad, ali shvati da mi jedna potvrda fali. Ja joj objasnim da je u pitanju jedna jako spora državna institucija koja će mi svoju potvrdu posladi tek od sledeće godine, od januara. Alenka duboko udahne, pogleda me i kaže da ćemo rešiti to. Meni padne kamen sa srca.

Rastale smo se u slozi i nadam se, da se dok ovo pišem, neka kamata o kojoj ništa ne znam, ne taloži kao prašina u vinskom podrumu.

Drugi ljudi, za razliku od mene nemaju toliko traumatična iskustva. Neki su na vreme konsultovali računovođe, revnosno su pratili svoja stanja i tražili potvrdu o uplaćenim porezima i doprinosima od poslodavaca. Pa opet, i oni imaju svoje zebnje i strahove.

Ono na šta su mi se požalili anonimni sagovornici koji drže neprofitna udruženja je ta konstantna svest da stalno moraju da sakupljaju račune kojima pravdaju živ novac. Pogotovu pred kraj godine. Tada mole prijatelje da za sve što se može svrstati pod kancelarijski materijal ili na primer rekvizitu, uzimaju gotovinske račune. Time pokrivaju svaki izvučeni dinar i predaju svojim računovođima. Kada im za neki projekat legne novac, često im se ne raduju, jer manipulacija istim predstavlja veću komplikaciju nego korist.

Ono gde stvarno nastaje problem je kada vam za projekat koji, zbog nedostatka novca stoji zamrznut, Sekreterijat uplati sredstva 10 dana pred 31.12. To znači da projekat morate realizovati u tih deset dana. Dakle, za sprovođenje projekta ali i pokrivanja troškova imate samo deset, nemogućih, dana.

Jedina osoba sa kojom sam pričala, a da nije imala apsolutno nikakvih strahova je Milena Čvorović, iz atelja Arty Fashion Party. Ona je paušalac, i jedino o čemu vodi računa je da njena delatnost ne pređe šest miliona, a kako je paušalac ona svoje troškove ne mora da pravda za razliku od neprofitne organizacije. Ona se ne oseća ni pod kakvim streseom, jedino o čemu vodi računa je limit i platni listići za zaposlene ali oko toga ima asistenciju računovođe.

Na kraju svega, mogu samo da zaključim da postoji barem jedna stvar zbog koje ove godine mogu da sam zahvalna, a to je što je nekome drugome posao da umesto mene vodi računa o mojim poreskim obavezama. Svoju poštu mogu otvarati na miru, znajući da unutra, osim par čestitki, info stana i letaka za picu, nema i te zlokobne plave koverte.

JOŠ NA VICE.COM:

Istraživanje pokazuje da je korupcija u Srbiji stil života

Kako je raditi za manje od minimalca u Srbiji

Šta sam naučio o životu u supermarketima u Beogradu