​Živeo sam za RPG dok još nisam znao ni šta je to

Život zaluđenika je uvek uzbudljiv, od dečijih bolesti kad misliš da je strašno važno ako te ljudi ismevaju jer si drugačiji, do zrelog doba kad shvatiš da uopšte nije važno, i da si kreten ako brineš o tome šta kreteni misle. Takođe, što si stariji to se više ložiš na RPG žanr.

Ali moj put ka RPG raju je bio dug i krivudav. Nisam igrao Dungeons & Dragons, jednom sam probao Space Hulk ali su me iznervirala pravila, a japanskim igrama za moju Amigu nisam hteo ni da priđem. Bio sam u opasnosti da me ceo žanr mimoiđe – da je tako ispalo, danas bih bio jedan od onih VICE čitalaca koji odbijaju da prihvate da je Final Fantasy XII stvarno dobra igra.

Ali nešto se desilo. Doživeo sam trenutak otkrovenja. Dobro, bio je to trenutak postepenog otkrovenja, što je samo po sebi oksimoron, ali šta sad.

U početku nisam ni znaš šta radim, a kamoli da ceo žanr stoji iza tih igara. Probao sam Megatraveller 1 na Amigi zato što mi se svidelo kako izgleda – saj faj i tako to, mega. Ali nisam imao pojma gde sam krenuo. Kasnije sam se vratio na Speedball 2.

Amiga Power, najbolji gejming časopis svih vremena, je nahvalio Hired Guns, pa smo moj brat i ja jedva dočekali da gurnemo svoje musave njuške u tu igru. Ali bili smo idioti. Nismo razumeli o čemu se radi, zašto možeš da se krećeš samo kvadrat po kvadrat, u čemu je razlika između likova, zašto je sve kao Dungeon Master u SF verziji (takođe igra koju nisam razumeo.)

PROČITAJTE: Čovek koji je izmislio tetris

Čak sam probao i igru čijeg se imena više ne sećam, u kojoj ako bi zaginuo posle sranja ako nisi obrisao dupe. Ozbiljno. Kao da se ceo RPG žanr trudio da me zaobiđe. Mene! Naloženog Iana!

Ali koliko god zli žanr radio na tome da me izbegne, koliko god mojim SNES periodom dominirali Super Mario Kart i Mortal Kombat II, najzad sam zakoračio u RPG pravcu 1997. godine. Pošto ju je CVG je u obimnoj najavi besramno nahvalio, stavio sam 42 funte u koverat i strpljivo sačekao da mi neka zaboravljena uvozna služba isporuči igru pod imenom Final Fantasy VII.

Čekanje se oteglo, jer je izgleda poštar ukrao dve metalne funte iz koverta a ostavio 40 u papirnom novcu. Posle telefonskog poziva i maminog potpisa na čeku, najzad sam imao FF7 u rukama. Bilo je tu još malo muka da bih je igrao u boji, ali to generacije koje se ne sećaju crno-belih televizora nikad neće razumeti. Ali sama igra! Uh, ta igra.

Nisam ništa shvatao. Ništa, jebote. Kakvi su sad ovo brojevi? Zašto moram nešto da pijem da ne bih umro? Zašto prosto ne mogu da drndam tastere dok ih sve ne izudaram? Zašto pričaju te nerazumljive gluposti? Šta je koji kurac Cait Sith? Zašto sam nazvao svog lika „Smoothy"? (Ovo poslednje, zato što klinci misle da znaju kako da budu kul.)

_________________________________________________________________________

Kako hakovati auto

_________________________________________________________________________

Ali nešto mi je ostalo iz svega toga. Više epskih trenutaka do kojih mi je bilo stalo nego u bilo kojoj drugoj igri koju sam tada znao. Koliko god mi bili drage ISS i WWF: The Arcade Game, nisu mogle da mi izazovu emocije kao što je ono sa tatom od Red XIII. U tom trenutku sam već potrošio 14 godina života, ali upecao sam se na udicu žanra uz koji je trebalo da budem od početka.

Tako je počela lavina – usledili su Vandal Hearts sa sumanutim potocima krvi; Vagrant Story sa uvodnom sekvencom koju bih gledao po 20 puta zaredom; Suikoden na koji se nisam ložio baš koliko i jedan moj drug koji je skupio svih 108 zvezdica; ostali nastavci Final Fantasy serijala u kojima sam za promenu uspevao da pohvatam šta se kog đavola dešava; Fallout pozajmljen od druga koji mi je otkrio da nije nemoguće napraviti dobru igru u „Pobesneli Maks" stilu; na fakultetu sam video cimera kako igra Morrowind i skakuće uz planinu, pa sam konačno shvatio da jesam izabrao pravi žanr (iako mi je cimer bio govnar.)

Nije sve teklo kao po loju – Chrono Trigger sam igrao sve do poslednjeg bosa, pa sam odustao zauvek jer nisam mogao da ga pobedim; u FFIII je težina tako naglo skočila da sam prestao da igram. Okretao sam se drugim žanrovima, svakako, ali ovaj mi je bio primarni – uvek sam bio spreman da se po 100 sati izgubim u nekom stereotipnom i loše prevedenom svetu, šta god kritičari rekli.

Žanr je sazrevao paralelno sa mnom – kako sam izrastao u detinjastu odraslu osobu, stigli su Star Wars: Knights of the Old Republic, Mass Effect, Fallout 3, i Oblivion, sve to iz samo dva studija. Život je bio dobar prema meni, iako sam ga proveo sedeći pred ekranom, praveći se da sam neko drugi u virtualnom svetu; i ne, nisam imao devojku.

Ali iako je sve delovalo tako savršeno, usledilo je mračno doba. Jebeni FFXIII sa onom pesmom Leone Luis kojom će me mučiti kad najzad budem završio u paklu. Dragon Age II čiji su naduvani autori bili dovoljno lenji da samo prekopiraju isti nivo nekoliko puta i nazovu rezultat igrom. Two Worlds, jebote.

Stvarno sam pomislio da je to bilo to, da ne mogu više da uživam igrajući RPG, da mi preostaje samo FIFA zauvek, da neću više nikad stući 100 sati na priču o kreštavoj devojčici koja u sebi nosi magiju koja će spasiti svet ili tako nešto. RPG žanr je bio mrtav za mene.

Ali iz smrti uvek usledi ponovno rođenje – tako kaže stara poslovica koju sam upravo smislio. Drugi ljudi su dobili priliku da prave igre, a ja sam dobio priliku da odigram neke koje sam ranije zapostavljao. Naravno da sam opet stukao po 100 sati na nešto, Persona 4 Golden me je na to naterala kad sam postao opsednut saundtrekom.

Dragon Age: Inquisition do te mere nije bio totalno sranje da sam skoro bio spreman da im oprostim originalni završetak Mass Effect 3. Izgleda da ni Final Fantasy XV neće biti sranje, a Square Enix su konačno popravili Final Fantasy XIV. Predstoji nam novo zlatno doba. Možda. Nadajmo se. Inače ću ostatak svog gejmerskog (i svakog drugo) života provesti uz prežvakana RPG sranja.

Ekstremni FM

Ali apsolutno najbolje RPG iskustva sam imao sa igrama u kojima nisam znao šta tačno pokušavaju da budu. Možda će neko pomisliti da još uvek ne znam šta spada u žanr, ali realno, objasnite mi kako Football Manager nije najbolji RPG svih vremena. Evo, napravio sam i glupi video u kom objašnjavam zašto je to tako. Imate ga gore. Ko hoće.

Ništa me nije tako čvrsto dohvatilo za žlezdu imaginacije; ništa drugo nije izazvalo neprospavane noći zbog brige da mladi Brazilac neće naučiti engleski do kraja sezone, ili zbog plana da pustim da ostarelom vezisti istekne ugovor da bih mu odmah zatim ponudio novi ali sa tri puta manjom platom; ništa drugo me nije nateralo da tresnem laptop o zid, samo niz poraza mog savršeno oformljenog nepobedivog tima.

Sve se ovo – i još štošta – izdešavalo tokom moje RPG karijere. Možda nekad davno nisam ni razumeo šta tačno igram, ali ljubav je izgleda uvek bila prisutna. Nisu to sve same glupim frizure, pomahnitala melodrama, i saputnice koje te odaju drveću; RPG je realno, genijalan žanr.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu