Svaštara

Preživeo sam skok iz aviona nakon što mi se nije otvorio padobran

Bred Gaj je iskočio iz aviona na visini od 4.500 metara i udario u zemlju pri brzini od 80 kilometara na čas.
28 Jul 2017, 9:15am

Zamislite da iskočite iz aviona na visini od 4.500 metara i da vam se ne otvori padobran, prepustviši vas hladnoj, tvrdoj zemlji pri brzini od 80km/h. Naravno da bi usledila brza smrt. Naravno, prema svim zakonima fizike i ljudske biologije, od vas momentalno ne bi ostalo gotovo ništa. Ali ne i u slučaju Breda Gaga, koji je uspeo da preživi kad padobran njegovog instruktora i rezervni padobran nisu uspeli da se otvore tokom skoka izvedenog 2013. godine.

Sastao sam se sa Bredom da porazgovaramo malo o tome.

VICE: Zdravo, Brede. Uspeo si da preživiš skok iz aviona koji je pošao po zlu.

Bred Gaj: Jesam. Bilo je to pre skoro četiri godine, 1. avgusta 2013. godine. Desilo se u Melburnu, u oblasti po imenu Lilidejl. Bio je živopisan dan – 25 stepeni, prelepo vreme, bez oblačka na nebu. Sjajni uslovi da avion poleti, a ja da se skočim.

Koliko je visoko bio avion kad si skočio?

Bio je na 4.500 metara. Prilično sam siguran da si mogao sam da izabereš visinu koju želiš, a ja sam odabrao najvišu. Mnogo smo se zezali; instruktor me je pitao imam li neke poslednje reči, terajući šegu sa mnom. I ja sam ljubitelj crnog humora, pa sam mu na to rekao: "Da, nadam se da će mi se otvoriti padobran." Tako da sam se na neki način baksuzirao. O tome sam razmišljao najviše – da li sam sam sebi to navukao na vrat?

Kako me je moj instruktor gurnuo bliže ivici, sećam se da sam ščepao sve oko sebe što sam jače mogao. Ni u jednom trenutku to nije bilo: 'Ne želim to da radim'; više: 'Majko mila, ovo je prilično oprečan osećaj.' Ali onda smo samo skočiti. Prvih šest ili sedam sekundi bilo je neverovatno. Zapravo se radi o fenomenalnom osećaju. U tom trenutku nije bilo nikakvog straha.

Kad se otvorio prvi padobran?

Negde u to vreme. Očekivao sam veliko cimanje, za šta vas svo to vežbanje i instrukcije pripremaju pre skoka. Ali to se očigledno nije desilo. Tad su mi se prvi put oglasila zvona za uzbunu. Bil, moj instruktor, prilepljen uz mene, samo se koprcao. Delovalo je kao da pokušava da manevriše kablovima i da ih protrese kako bi se padobran otvorio. Ovaj se samo talasao na vetru. Tad me je obuzeo čist užas i počeo sam da paničim. Sve je pošlo naopako i postajalo sve gore strašno velikom brzinom.

Posle nekog vremena, trebalo je da izađe drugi padobran. Pogledao sam gore i video da se beli padobran upetljao u žuti i da se nijedan nije otvorio. U ovoj fazi i dalje se nismo nimalo usporili. Nisam mogao ništa da pojmim i samo sam čuo kako Bil urla na mene – mislim, urla iz petnih žila, da držim stopala dole i ruke uz telo, zato što smo počeli da se okrećemo i tresemo.

Koliko si u tom trenutku mogao da razabreš od zemlje?

Sve je postajalo sve jasnije i jasnije. Sve se dešavalo veoma brzo. U tom trenutku, kad sam video da su oba padobrana otvorena, u potpunosti sam prihvatio smrt i znao sam da dolazi po mene. Obuzeo me je neki čudan spokoj, u fazonu: 'U redu je, to se dešava, biće to najgori bol koji sam ikad iskusio, ali jednom kad do njega dođe biću mrtav.' I tako sam se pomirio s tim. Sećam se da je emocija koja me je najviše obuzela bila krivica. Osećao sam veliku krivicu zato što sam doveo čitavu svoju porodicu da me gleda kako umirem. Zamislio sam ih sve i bilo mi ih je žao zbog užasa koji će morati da prožive, zbog njihove traume i zato što će morati da gledaju kako umirem.

Nisi mislio da ćeš umreti na licu mesta?

Znao sam da ću osetiti bol, pa će nastupiti smrt. Video sam ih kao kombinaciju. Pojaviće se zajedno. Teško je u potpunosti razlučiti sve misli koje su mi prolazile kroz glavu zato što je sve delovalo kao previše misli istovremeno, a nijedna od njih nije bila obrađena. Znao sam da je smrt izvesna i da će se desiti svaki čas. Vaše telo i vaše mozak vas pripreme za smrt – ugase sve što postoji i samo postanete oduzeti. Bio sam spreman za udarac i znao sam da će to biti najgora zamisliva bol, a da će smrt uslediti brzo posle toga.



Kako je izgledao taj delić sekunde pre nego što si video da se zemlja digla ka tebi?

Sećam se da sam udarac osetio kao više njih umesto kao jedan ogroman, jer smo na neki način odskočili, ili čak rikošetirali, u nasip jezera na golf terenu. Dakle, našli smo se na ivici jezera, napola potopljeni. Sećam se da sam otvorio oči i video nebo, dodirivao sam zemlju i toliko sam bio ophrvan šokom da sam pokušao da vrištim, ali sam bio skroz iscrpljen i borio sam se za vazduh. Praktično sam se dočekao na svog instruktora, ali smo pali vertikalno, tako da smo bili izukrštani, ja sam pao više na leđa, on je pao više na noge. Meni je više donja polovina tela bila potopljena, a njegova je više leva strana bila u jezeru.

Da li te je u tom trenutku bolelo?

Potpuno se sećam bola. Prvo što sam osetio bio je nedostatak vazduha, a potom samo zaslepljujući bol koji je prošao kroz čitavo moje telo i posle toga više ništa nisam osećao. Ophrvalo me je toliko bola da sam otupeo od svega, a kičmu sam osećao kao da gori. Bila je to najintenzivnija moguća senzacija... ne mogu ni da je opišem. Mislim da je to bio najgori bol koji neko može da istrpi; tresnuo sam u zemlju sa visine od 4.500 metara, pri brzini od 80 kilometara na sat.

Nisam mogao da pomerim telo niti da ga osetim, ali sam svom snagom koju sam skupio pogledao na stranu u Bila i video da je bez svesti. Bio je sav plav, ležao je poda mnom i ja sam iskoristio svu svoju snagu, ščepao ga, stisnuo mu ruku svojom rukom, samo pokušavajući da ga dozovem svesti. Sećam se da sam mu rekao: "Molim te, Bile, moraš da se probudiš, moraš da preživiš ovo. Jako mi je žao." Već sam počeo da mu se izvinjavam jer sam se osećao odgovornim. Imao sam utisak da je prošla čitava večnost pre nego što je došao sebi, ali pre toga sam mislio da sam ga ubio i da ležim samo na nekom mrtvom telu.

Šta je rekao kad se osvestio?

Počeo je da urla. Jako ga je bolelo – polomio je noge, karlicu i nije mogao da se pomeri. Bio sam mu na teretu, jer sam bio vezan za njega, zbog čega ga je samo još više bolelo. Obojica smo samo počeli da urlamo, ispuštajući iz sebe taj primalni krik. Na kraju su tri golfera koja su videla kako smo pali stigli do nas, oslobodili nas i izvukli iz vode. U tom trenutku ja sam još uvek jecao. Jedan od njih je rekao: "Dobro si, sve je u redu, preživećeš, sve je kako treba." Pogledao sam u Bila koji je bio malo dalje od mene, a on je još uvek urlao. Pokušali su da mi podupru leđa, drže mi vrat uspravno i fiksiraju me. Tad su došla kola hitne pomoći. Bil je ubačen u helikopter i podignut u vazduh, a ja sam stavljen pozadi u kola hitne pomoći i tad sam ugledao svoju porodicu kako trči preko brda u potrazi za mnom. Rekli su mi: "Volimo te, bićeš dobro, vidimo se u bolnici." I oni su bili u rasulu. Ja sam se i dalje izvinjavao: osećao sam se strašno krivim. Sve vreme su mi ubrizgavali morfijum, sekli odeću sa mene, a ja sam plakao. Previše se toga dešavalo odjednom.

Mogu samo da zamislim. Zapanjen sam da ste obojica tako rano došli svesti.

Pitam se iste stvari iznova i iznova. Uvek će biti tih nekih stvari koje neću moći do kraja da objasnim. Sve što je moralo da se desi da bismo preživeli – sve te neverovatne, sićušne stvari– sve je to moralo da se namesti u našu korist i, pravim čudo, jeste se namestilo.

Pretpostavljam da misliš na to da vas je vaš padobran dovoljno usporio i da ste udarili u zemlju pod određenim uglom koji je ublažio udarac?

Jeste, baš na to mislim. Dočekali smo se delom na ivici jezera, gde je zemlja bila malko mekša, a možda je i naše obrtanje pomoglo. Sve ima uticaja na udarac ili brzinu pada. Gde smo pali, kako smo pali, čak i vremenski uslovi. Način na koji smo bili vezani jedan za drugog. Toliko je mnogo elemenata da se sve nekako namestilo da bude onako kako je trebalo da bude.

"Osećao sam veliku krivicu zato što sam doveo čitavu svoju porodicu da me gleda kako umirem."

Kako ti je bilo u bolnici?

Prva noć u bolnici bila je apsolutno mučenje. Nisam ni trenuo čitave noći. Neprestano sam zvao sestru da me uspava, ali nisam mogao da isključim mozak. Bio sam i dalje u stanju histerije. Svaki put kad bih zatvorio oči, osećao sam kako padam. Razbistrilo mi se u mozgu tek dan kasnije. U ovoj fazi ponovo sam počeo da osećam udove. Rekli su mi da sam polomio kičmu i da ću se oporaviti, ali i dalje sam mislio da neću hodati kako treba ili da ću ostati invalid do kraja života.

Da li ti je bilo čudno što nisi bio još gore povređen?

Uopšte se nisam iščuđavao. Nije bilo nikakve pozitivnosti. Ništa nije imalo svoju dobru stranu. Sve je bilo sumorno i mučno. Nisam video nikakvu sreću. Sve je bilo: 'Koje sranje, moje telo je uništeno, moj um je uništen, ovako će izgledati ostatak mog života.' Prerano su se pojavili klasični znaci depresije. Nisam uspevao da izvučem ništa pozitivno iz svega.

Kako su izgledali meseci koji su usledili?

Praktično sam se zaključao u svoju sobu na četiri meseca i nisam pričao ni sa kim i nisam se viđao ni sa kim. Samo sam sedeo u svojoj zamračenoj sobi, jedva da sam i televizor gledao. Bio sam u depresiji. Nisam želeo da jedem, nisam želeo da se tuširam, vikao sam na roditelje svaki put kad bi mi prišli zato što sam se osećao kao čudovište. PTSP je počeo da pokazuje svoje ružno lice. Imao sam stalne noćne more, flešbekove, budio bih se usred dana iz košmara i vrištao bacajući jastuke na zid, mama je morala fizički da me obuzda i umiri. Ali vremenom su se stvari popravile. Sad kad sam otvoreniji po tom pitanju, mogu da edukujem ljude malo više da potraže pomoć ako i oni pate.

Koliko su ti rekli da će ti biti potrebno da se u potpunosti oporaviš?

Rekli su tri meseca, ali je na kraju bilo potrebno četiri. Mogu ponovo da hodam, mogu da funkcionišem. Do dana današnjeg radim jako mnogo fizikalne i psihološke terapije, uglavnom povodom svojih fizičkih povreda. Samo što sam ograničen. Ne mogu da se bavim sportovima kojima sam mogao ranije. Polako se vraćam u formu i zaista se nadam da ću jednog dana povratiti svoj stari život. Ne mogu baš da idem u teretanu, ne mogu da vozim bicikl, svakog dana me bole kičma i vrat, treba mi specijalna stolica na poslu. Ali ne biste primetili kad me pogledate. Mogu da hodam, mogu da vozim. Morao sam da potrošim mnogo krvi, znoja i suza, ali uz malo sreće i fizikalne terapije, postići ču još više.

Hvala ti, Brede.

Još na VICE.com:

Meditiranjem sam preživeo 19 godina zatvora čekajući smrtnu kaznu za zločin koji nisam počinio

Pričali smo sa čovekom koji je preživeo pad aviona a onda jeo ljudsko meso da bi opstao

Ovaj tip je nekako preživeo dva napada grizlija u istom danu