Svaštara

Uragan Katrina, noćna mora za zatvorenike

Sva su se svetla pogasila, a loša ventilacija je stvorila nepodnošljive uslove. „Kad je oluja naletela, delovalo je kao da će sve da se sruši," kaže stražar.
24 Januar 2016, 7:55am

Ilustracije: Aleks Gamsu Dženkins

U subotu, 27. avgusta 2005., dva dana pre nego što je Uragan Katrina udario na Zaliv, Den Brajt je završio u Orleanskom okružnom zatvoru (OPP) zbog, kako on kaže, „nekog nameštenog sranja". Par meseci ranije su ga oslobodili pošto je sud utvrdio da je bio neopravdano uhapšen zbog ubistva koje nije počinio. Ali Brajt kaže da su ga te subote ponovo uhapsili zbog navodno neovlašćenog ulaza na tuđi posed (pomagao je majci da se iseli), i tako je dospeo u pritvor da čeka sudiju za prekršaje.

Nedelja je bila zatišje pred buru – Katrina se bližila a gradonačelnik Nju Orleansa Rej Nagin izdao je naređenje za prinudnu evakuaciju. Guverner Ketlin Blanko rekla je da je u pitanju „vrlo ozbiljna oluja", i da „moramo da izvučemo što je više ljudi moguće." Uprkos tome, Šerif Marlin Guzman najavio je da „zatvorenici ostaju tamo gde im je i mesto."zatvorenici ostaju tamo gde im je i mesto." Ima generatore i odano osoblje, tvrdio je, nema potrebe da se okružni zatvor evakuiše.

Zgrade od kojih se sastoji Orleanski okružni zatvor činile su ga ponosom kaznene politike Luizijane, i ujedno jednim od najvećih zatvora u Americi. Pošto OPP dnevno zarađuje oko 25 dolara po zatvoreniku, gradska policija privodi bez mnogo oklevanja. U avgustu 2005., većina od 6,800 ljudi u pritvoru nije bila osuđena za ozbiljno krivično delo. U pitanju su bile neplaćene saobraćajne kazne, pijani turisti koji su pišali na ulici, i klinci koje su uhvatili kako duvaju. Ovaj veliki zatvor i regresivan pristup kontroli kriminala činili su idealan splet okolnosti za ono što je usledilo.

Katrina je uskoro demonstrirala neke od mnogih loših strana masovnog trpanja ljudi u kaveze. „Trebalo nam je šest sati samo da premestimo nekih 300 zatvorenika iz Sent Bernarda do OPP noć pre Katrine," priseća se jedan od čuvara koji je želeo da ostane anoniman jer još uvek radi u gradskom kazneno-popravnom sistemu. „Njih su u OPP stavili u jednu fiskulturnu salu – mislili smo da će im naći ćelije ili nešto slično. Nas (stražare) su samo poređali ispred sale, nenaoružane, jer niko nije smeo da spolja unosi oružje u OPP."

U ponedeljak 29. avgusta, čim je Katrina udarila, zatvorski generatori su otkazali. Sva su se svetla pogasila, a loša ventilacija je stvorila nepodnošljive uslove. „Kad je oluja naletela, delovalo je kao da će sve da se sruši," kaže stražar.

Pogledajte galeriju fotografija života posle Katrine u Nju Orleansu

„Moji advokati i garanti za kaucije su već napustili grad. A onda je nestalo struje i voda je počela da nadire," kaže Brajt koji je bio smešten u Templton odeljku OPP zatvora. Bez struje, elektronska vrata nije bilo moguće otvoriti, a ćelije su počele da se pune vodom.

„Zatvorenici su mislili da ćemo da ih ostavimo tu da umru zaključani, a ko bi ih krivio zbog takve pretpostavke."

Brajt i njegov cimer dijabetičar su dva-tri sata šutirali vrata. „Bila je tu jedna kao klizna šarka," seća se Brajt. „Ako nju odvališ, možeš da se provučeš ispod vrata. A sve smo to pokušavali u mraku – samo se voda videla." Srećom po Brajta, ćelija mu je bila na spratu. Ispod njega, užasnuti zatvorenici su divljali dok je kanalizacija plavila.

„Naša sala je bila u prizemlju, zatvorenici su se uznemirili," priča stražar za VICE. „Nismo im više delili hranu, nije bilo klime ni ventilacije."

Voda je u prizemlju zatvorenicima narasla do članaka, pa do kolena, pa do struka. Iako su uragan preživeli u dve odvojene zgrade, i Den Brajt i anonimni stražar tvrde da je tog ponedeljka većina zaposlenih napustila OPP da bi spasla živu glavu. „„Zatvorenici su mislili da ćemo da ih ostavimo tu da umru zaključani," kaže stražar „a kako čovek da ih krivi zbog takve pretpostavke."

Negde u to vreme, Šerif Guzman pokušao je da ispravi svoju grešku i ipak poslao spasioce u zatvor. Do utorka ujutru, kanalizaciona voda bila je zatvorenicima do grudi.

„Kad je dovoljno porasla, svi su se razbesneli i počeli da lupaju na vrata – razbili su prva vrata koja vode napolje. Mi brže-bolje zaključali spoljna vrata i postrojili se ispred, onako nenaoružani. Jedino glasom da ih držimo, da im vičemo 'Ne izlazi!' Video sam kako komadići betona padaju sa ispusta – unutra su digli krevet i njime udarali u zid da probiju rupu."

Brajt i njegov cimer uspeli su da se probiju iz ćelije, a onda da pomognu i drugima. Ali na kraju svega, uzalud su se trudili. „Čuvari su napustili zgradu, ali čekali su ispred vrata u čamcima. Nisu hteli da uđu jer nije bilo struje, svugde mrak... plašili se da uđu. Ali kako je ko od nas izašao, tako su ga vadili iz vode pa u čamac."

Malo je zvaničnih zapisa o uslovima koje opisuju Brajt i anonimni čuvar, ali izveštaj ACLU iz 2006. pod naslovom „Napušteni i zloupotrebljeni: zatvorenici Orleanskog okružnog zatvora u smiraj Uragana Katrina" najoštrije osuđuje katastrofalne okolnosti. Autori su saslušali preko 1,000 aktera događaja u OPP tokom tih nekoliko dana. Rafael Švarc, dvadeset-šestogodišnji stanovnik Misurija priveden zbog pijanstva na javnom mestu 27. Avgusta, kaže da je proveo četiri dana u ćeliji bez ventilacije, hrane, i vode za piće. Renard Rid, čuvar na psihijatrijskom odeljenju OPP, kaže da su ga kolege zaključale na odeljenje da ne bi dezertirao, a kasnije mu je bilo naređeno da se popne na krov i puca u svakog koga vidi da izlazi iz poplavljenih zgrada; Rid je ostao u zatvoru dugo pošto su zatvorenici evakuisani. Ešli Džordž, devojčica od 13 godina iz popravnog doma u okviru OPP, kaže da su je premestili u blok za odrasle muškarce gde je dane provela u vodi do vrata.

U odgovor na ove optužbe, Guzman kaže samo: „To ništa nije istina. Ne možete da se oslonite na drogeraše, kukavice i kriminalce da vam ispričaju istinitu priču." Takođe je tvrdio da u evakuaciji OPP nije bilo žrtava.

Nijedan zvaničan izveštaj ne navodi da je neko od zatvorenika preminuo tokom Katrine, ali Brajt tvrdi da je šerif prosto-naprosto laže. „Ja video svojim očima mrtve! Jedan je od srčanog udara pao i udavio se," kaže on. Takođe, stražar za Guzmanove navode kaže da su „sranje."

„Definitivno je bilo žrtava te večeri. Ne znam kako su uspeli to da prikriju. Ranije nisam verovao u teorije zavere, ali sad verujem." Iz Orleanske okružne policije nisu imali komentar.

Na jednu od samo par preostalih uzvišica – pakleno vreli nadvožnjak u Broad stritu – spasioci su isporučili približno 3,500 zatvorenika i 200-300 stražara, počevši od srede, 31. avgusta. (Ostale su odveli na alternativne lokacije.)

„Četiri dana su nas tu držali na betonskom mostu, sa sve psima čuvarima. Četrdeset stepeni, bez vode," priča Brajt. Cimer sa kojim je uspeo da otvori vrata ćelije pao je u hipoglikemijski šok na vrelom asfaltu. Izveštaj Hjuman rajts voča sugeriše da Brajtov slučaj nije bio jedinstven.

„Posle četiri dana, smislili su kako da pošaljemo autobus do zatvorenika. Rekli smo im da se spuste niz skelu, a dole ih je autobus odveo do Hant kazneno-popravnog," priseća se stražar koji je na tom nadvožnjaku ostao još par dana pre nego što je mogao da se vrati porodici.

U subotu 4. septembra., Den Brajt je stigao u Kazneno-popravni dom Elejn Hant u Sent Gabrijelu u Luizijani, gde su se patnje nastavile. „Posle onog mosta, držali su nas na sred nekog fudbalskog terena pet dana i pet noći. [Stražari] su bacali sendviče preko kapije, pa ko uhvati – uhvatio je." Takođe tvrdi da su ga stražari potom, misleći da je u zatvoru zbog optužbi za ubistvo, držali u izolaciji 24 sata dnevno i hranili kroz prorez na vratima ćelije. „Pokušao sam da tim idiotima objasnim da ne čekam više smrtnu kaznu, ali samo bi me zgrabili i bacili o zid."

Imao je sreće utoliko što se jedna članica tima advokata koji su ga oslobodili optužbe preselila u Aleksandriju i započela svoju firmu. „Svratila je do Hanta iz humanitarnih razloga, da vidi da li je neko zlostavljan, i prepoznala moje ime na spisku," navodi Brajt. „Odmah me je izdvojila, pa sam joj objasnio o čemu se radi."

Brajt je bio jedan od samo nekolicine koji je dospeo do sudije za prekršaje. „I kad su me vodili na sud, bilo ih je u četiri automobila, svi sa puškama i pištoljima, svi se postrojili oko zgrade suda," tvrdi Brajt. „Nikad nisam čuo da se to radi u Nju Orleansu; ovde ne sme da se unosi oružje u sudnicu, ali eto, mislili su da mi se još sudi za ubistvo."

Na kraju svega, zvaničnici su priznali grešku. „Kažu da je bila zabuna oko papira."


Pogledajte VICE dokumentarac o tajlandskim zatvoriskim borbama:


Brajt kaže da je celo iskustvo bilo potresno za njega. „Počneš da se pitaš, zašto da ovo prosto ne potisnem? Ako nastavim da mislim o tome, poludeću."

Advokat Kejti Švarcman je 2012., uz podršku američkog ministarstva pravde, podnela tužbu protiv OPP u ime hiljada zatvorenika. Predmet je bio ne samo neoprostivi nedostatak plana evakuacije već i „akutni neustavni uslovi u zatvoru u pogledu bezbednosti zatvorenika, posebno ljudi, žena, i dece sa posebnim potrebama." Švarcman je nastavila da se bavi ovim slučaj kao jedan od upravnika Pravnog centra Roderik i Solanž Mekartur. Uspela je da izdejstvuje osudu, pa je za OPP federalnom uredbom na 46 strana propisana dopuna kadrova uz dodatnu obuku, poboljšanje ustanova za brigu o duševno obolelima, unapređenje sanitarnih uslova, reviziju procesa za pritužbe zatvorenika, i još mnogo toga.

Dvojica turista iz Ohaja, koji su u Nju Orleansu bili uhapšeni zbog pijanstva na javnom mestu i ostavljeni u zatvoru duže od mesec dana, dobili su **odštetu**od 650,000 dolara zbog nezakonitog zatvaranja i „svesne indiferencije" ustavom zagarantovanih prava uhapšenika na telefonski poziv odnosno pristup advokatu. Ali osim tih slučajeva, Švarcman priznaje da je vrlo malo pravde bilo dostupno žrtvama Guzmanove smrtonosne pogrešne procene. „Nisam čula za druge uspešne parnice. Mislim da su neki zatvorenici pokušali sami sebe da zastupaju, a bar jedan proces je vodio pravni zastupnik, ali ne znam da je bilo osuđujućih presuda."

Uredba ipak nije lek za sve. „Sporije ide nego što smo se nadali, mora još mnogo toga da se promeni," kaže Švarcman i dodaje da je OPP ipak „krenuo unapred."

„Mislim da su svi nešto naučili od Katrine; ako usledi nova oluja, drugačije odluke će biti donete i planovi će se drugačije sprovesti u delo", – Kejti Švarcman.

Ipak, u to bi bilo teško ubediti Dena Brajta koji trenutno sarađuje sa piscem svoje živopisne biografije. Ponovo je posetio zatvore Nju Orleansa pre nekih godinu dana zbog novih zakonskih prekršaja, i ne slaže se sa procenom da se OPP menja nabolje.

„Srušili su onu Templton zgradu i (privremeno) podigli mnogo šatora. Kad su me tamo poslali prekršajno, stavili su me u šator. Ljudi im u šatorima spavaju."

Iako trenutno deluje kao izbeglički kamp, zatvor bi trebalo da ove jeseni najzad završi izgradnju novih prostorija vrednih 145 miliona dolara koje će primiti 1,438 zatvorenika. Prošle godine novine su javile da je Guzman kupio nove rezervne generatore, a u junu je **izjavio**da će zatvor biti spreman u slučaju nove Katrine. Teoretski, celo postrojenje bilo bi evakuisano autobusima 60 sati pre nego što uragan kategorije dva ili više stigne do kopna. U slučaju uragana kategorije jedan ili tropske oluje, Guzman kaže da će osoblje verovatno samo premestiti zatvorenike iz ugroženih područja, uključujući tu i šatore.

U saradnji sa ostalim okružnim zatvorima, zatvorenici bi bili privremeno upućeni u tri ili više kazneno-popravnih ustanova severno od Autoputa 10. Trenutno imaju priliku da uživaju u mobilnom prijemnom odeljenju na pogon solarne energije koje im prati kretanje putem kodiranih narukvica.

„Mislim da su svi nešto naučili od Katrine; ako usledi nova oluja, drugačije odluke će biti donete i planovi će se drugačije sprovesti u delo", kaže Švarcman. „Ne treba zaboraviti koliki je ovaj zatvor bio u vreme Katrine. Ovo mahnito hapšenje je (teško održivo.) Što je veći zatvorski sistem, to je njim teže upravljati."

Švarcman objašnjava da je u vreme njene tužbe iz 2012. bilo 3,300 zatvorenika. Danas je taj broj „značajno opao jer grad radi na tome da manje ljudi drži u pritvoru. Uveli su promene zakona pa se za marihuanu samo pišu kazne, ne zadržavaju se uhapšenici na osnovu naloga van okruga, a uveden je i program pred-sudskih usluga. Te reforme su smanjile broj utamničenih ljudi. Danas ih je u tom zatvorskom sistemu 1,800 a uskoro će, nadajmo se, svi biti u samo jednoj instituciji."

PREPORUČUJEMO: Beogradske striptizete su mi razbile predrasude o striptizu

Brajt danas putuje svetom i priča svoju mučnu životnu priču. Gradonačelnik Mič Landro upotrebio je desetogodišnjicu poplave da pohvali korake unapred napravljene u međuvremenu, ali Brajt kaže „Nju Orleans ti je najgori grad koji sam ja ikad video."

Trudi se da ne misli previše o gradu ili o vremenu Katrine. „Ali uvek će mi to ostati tu negde u glavi, jeste. Svaki put kad se vozim pored tog zatvora, kroz taj kraj, mislim o tome. Kad sam gore na autoputu, da, često mi padne na pamet. Onda moram da se potrudim da te misli blokiram. Samo to sve potisneš i guraš napred."

„Ako bih pogledao unazad," ponavlja, „poludeo bih."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu