Kada te vrate u život posle overdoza heroinom

Tekst je prvobitno objavljen na VICE UK

Prvi američki predsednik Džordž Vašington jednom je izjavio da je smrt "ambis iz kog nijednom putniku nije dopušteno da se vrati". Ali nije računao na korisnike heroina koji se bodu u venu. Mnogi od njih žive živote balansirajući na ivici smrti, a neki su u stalnom slobodnom padu ka stanju uzimanja prekomerne doze: prestaju da dišu, lice im poplavi, a vilica im se ukoči u ranom stadijumu rigor mortisa. Lagano plove rekom bez povratka. Ali onda, kao u nekom filmu, neko ih ubode magičnim lekom koja ih vrati s ivice i ponovo počinju da dišu, žive da bi se dalje borili ili uradili nekog drugog dana.

Nalokson svake godine oživljava stotine ljudi u Velikoj Britaniji. Najmanje pet žrtava uzimanja prekomerne doze heroina vrati se svakog dana s ivice uz pomoć naloksona u Škotskoj. Brojke za Englesku su oskudne, jer na njihovu sramotu nemaju nacionalni program za nalokson, ali u Londonskoj službi hitne pomoći rekli su mi da je u poslednjih deset meseci nalokson primilo 1.440 ljudi. To je pet života dnevno u glavnom gradu, ne računajući dodatne živote koje spašavaju socijalni radnici i korisnici heroina koji takođe znaju da daju ovaj lek. U Velsu su pribori podeljeni ljudima koji rade i žive sa korisnicima heroina prošle godine spašavali dva života dnevno.

Ali kako izgleda vratiti se iz groba i šta je sa ljudima koji, u jeku uzbuđenja, spreče korisnike heroina da pređu reku Stiks?

"Sećam se kako tonem u taj topli omotač – zonu komfora – kako mi sav teret pada s pleća, sećam se osećanja 'slobode'", priča bivši dugogodišnji korisnik heroina Kevin Džefri o vremenu kad je overio svega nekoliko sati nakon što je izašao iz zatvora. "Mislim da je taj osećaj zapravo aproksimacija smrti i prilično opuštajući i utešan osećaj koji nekako uspeva da nadjača stvarnost i strah od smrti."

Kada je telo počelo da mu se gasi – otkazala su mu pluća i mozak mu je ostao bez kiseonika – uboli su ga injekcijom nalokosona i figura Smrti počela je da bledi u daljini.

"Osvešćivanje je strašno. Mislim da se osećaš kao zec uhvaćen automobilskim farovima. Nemaš pojma šta se dešava; obično si okružen gomilom nepoznatih ljudi; ljudi u uniformama ili tvoji ortaci ti se unose u facu i govore ti da si umro", kaže Kevin, sada instruktor za probleme sa drogom, socijalni radnik i savetnik iz Bedforda. "Dezorijentisan si, zbunjen, slab i veoma uplašen. Želiš samo da uroniš nazad u onaj zaštitni omotač koji ti pruža heroin; želiš da sve i svi samo nestanu. Svaki delić tebe želi samo da ustane i potrči, i trči i trči, ali nemaš energije – potpuno si odvojen od stvarnosti, sve oko tebe izgleda kao loš rijaliti šou u kom si zvezda protiv svoje volje i nemaš gde da se sakriješ."

"Oživljavali su me uz pomoć naloksona pet puta i tih puta se sećam", dodaje on. "Moj život je bio večiti krug sačinjen od zatvora, bolnice, beskućništva i stalne potrage za zaboravom, da bih ublažio bol koji mi je nanosio život. Mislim da je moj strah od života bio veći od mog straha od smrti. Problem sa povratkom posle naloksona je da mozak ne prihvata činjenicu da si umro. To je gotovo kao neki odbrambeni mehanizam koji ublažava surovu stvarnost onoga što se upravo dogodilo. I javi se to poricanje istine i samo želiš da ti lekovi ponovo podare zaborav."

___________________________________________________________________________________________

Pogledajte i naš dokumentarni film "Vikend ratnici"

___________________________________________________________________________________________

U zajednici onih koji se bodu, overavanje je sastavni deo života. Barbara, bivša dugogodišnja korisnica heroina i kreka koja trenutno prolazi kroz tretman heroinske zamene, procenjuje da je spasla živote oko 15 kolega korisnika heroina uz pomoć mešavine masaže srca, veštačkog disanja usta na usta i, triput ove godine, naloksona. Sama je spasena sedam puta, tri puta naloksonom.

Barbara opisuje overavanje i povratak u život uz pomoć naloksona "pomalo kao da ste udarili glavu" dok ste išli biciklom na posao. Prvi put su je spasli naloksonom kad je imala 19 godina, nakon što je ignorisala upozorenja da je heroin koji je upravo kupila mnogo jak. "Uradila sam se u kolima sa dečkom i sledeće čega se sećam je da sam se probudila u dva ujutro u bolnici", kaže ona. "Prvo što sam primetila je da je doktor ljut na mene – bio je zaista mrzovoljan. Rekao je: 'Shvataš li šta si uradila? Skoro si umrla.' Zapazila sam da je moj dečko plakao."

Zar ti to nije ubilo želju za ubrizgavanjem heroina? "Nije. Mislila sam samo da ću od tada biti opreznija, ali ništa više od toga. Stvarno je neobično da overavanje ne dovodi do buđenja u tvojim misaonim procesima i ne kažeš sebi: 'Hej, pošla si pogrešnim putem, skoro si se ubila – prestani!' Umesto toga sam samo mislila da sam zabrljala. Jednog trenutka ubrizgavaš sebi heroin i osećaš se urađeno, sledećeg trenutka se budiš i nemaš pojma šta se desilo poslednjih deset minuta."

Poniranje u smrt je iskustvo potpuno lišeno bola, zbog čega korisnici heroina verovatno ništa ne nauče od overavanja i neki od njih moraju više puta da budu vraćeni u životu uz pomoć naloksona. "Osećaš se odvojeno od čitavog tog iskustva zbog umirujućeg dejstva droge. Odjednom je sve to gotovo i roditelji ti idu na sahranu. Razlog zbog kog je teško svariti činjenicu da si bukvalno umro i vratio se jeste taj da overavanje nije polagano tonjenje u smrt", kaže Barbara. "Kad sam spasla bivšeg dečka naloksonom, jedna od stvari koju je posle toga rekao bila je: 'Oh moj Bože, bilo je tako lako umreti.'"

Ali dok su ljudi sve bliže tome da postanu još jedna statistika u sve većem broju heroinskih smrti u Velikoj Britaniji, ponekad će se tu naći neko ko će pokušati da ih trgne nazad. I za te ljude, koji često nisu obučeni bolničari već prisiljeni da koriste nalokson na drugima, to je često jeziva scena. Spasavanje života njenog bivšeg dečka, dok je pre dva meseca lagano plavio u licu u njenom londonskom stanu, bio je jedan od najtraumatičnijih događaja u Barbarinom životu.

"Bila sam na telefonu sa prijateljicom dok sam kuvala čaj u kuhinji. On mi je nešto govorio i kada sam pogledala u dnevnu sobu, primetila sam da je malo siv u licu. Kad sam krenula da vadim kesice čaja, prestao je da govori i boja mu je potpuno nestala iz lica, od sive, preko plave, do modre. Više nije disao."

Barbara mu je dala disanje usta na usta, pritiskajući unutrašnju stranu njegovih usta da bi mu opustila već ukočenu vilicu. Ona kaže da je najteža stvar u vezi sa disanjem usta na usta snaga koja je potrebna da biste nagurali vazduh u pluća žrtve, "jer deluje kao da njihovo telo aktivno odbija da ostane živo". Sve to vreme, između veštačkog disanja, Barbara je pokušavala da se seti gde je ostavila pribor sa naloksonom. Ali ona je znala da je svaki sekund koji utroši na traženje dragocen, kao nekakva potraga za izgubljenim ključevima od kola od koje zavisi život ili smrt. Prva fioka u koju je pogledala nije donela rezultate, tako da se vratila disanju usta na usta. Ali i dalje nije bilo reakcije kod njenog dečka. Potom se iznebuha setila: gornja fioka sa donjim vešom. Skočila je ka njoj, zgrabila špric i zabila iglu pravo kroz farmerke u njegovu butinu. "Minut kasnije, boja lica mu se pretvorila u smeđe-žutu umesto plavu", kaže Barbara. "Otvorio je oči i nije znao šta se desilo. Rekla sam mu da je upravo overio, a on je na to sam rekao: 'Jesam?'

"Misliš da je smrt ozbiljna, velika stvar. Kad odjednom ništa te više ne boli, sve je prosto: sedi u fotelju, stavi slušalice i naći ćeš se na drugoj strani za 50 sekundi, samo pođi. Ali za one koji pokušavaju da ti pomognu, to je jedna od najgorih stvari u njihovom životu. Sav taj užas."

Za kolege korisnike heroina, od kojih su neki u tom trenutku i dalje urađeni od sopstvene doze, spasavanje drugara koji se uradio potresno je iskustvo. Endrju Mekoli, stariji epidemiolog pri Zdravstvenoj zaštiti Škotske, intervjuisao je korisnike droga koji su spasli svoje prijatelje naloksonom. Kao i kod svih drugih ljudi od kojih se najednom tražilo da spasu život nekom ko umire pred njihovim očima, rekli su mu da su njihove najsnažnije emocije bile panika i strah.

Čim neko overi, sat počne da otkucava i najčešći razlog fatalne prekomerne doze je prekid disanja. Korisnici heroina to znaju zato što je većina njih već doživela da im prijatelj umire pred očima. Što duže žrtva prekomerne doze ostane nasamo, veća je šansa da će doživeti trajno oštećenje mozga ili umreti. Obično postoji prozor od dva sata pre nego što nastupi smrt posle koje nema povratka, mada se često žrtve prekomerne doze pronalaze tek pred istek tog vremenskog perioda.

Pre nego što su prvi pribori sa naloksonom počeli da se dele van ambulanti i bolnica zajednici korisnika droge 2005. godine, sve što su korisnici droge mogli da urade kad im neko umire na rukama bilo je da pokušaju da ga ožive fizički ili da procene rizik pozivanja hitne pomoći (neki ljudi zvanje broja 999 vide kao potencijalno štetan susret sa zakonom). Uprkos tome što su bili oduzeti od straha, većina korisnika droge sa kojima je Mekoli pričao kažu da su osetili olakšanje i ponos kad su spasli nečiji život naloksonom i da su neki od njih posle ostvarili blisku vezu sa onima koje su spasli.

Ali nisu svi spaseni bili srećni zbog toga. Štaviše, neki su bili veoma ljuti. Studija o priboru sa naloksonom koje je sprovela NHS Fondacija Južnog Londona i Modslija 2009. godine pokazala je da je jedna žena koja je vraćena u život tražila od svog spasioca da joj nadoknadi bačenu dozu droge u vrednosti od 20 funti.

U protekla dva meseca, Markus Ellis, socijalni radnik pri Bristolskom projektu za rešavanje problema sa drogom, spasao je dva života, oba puta korisnika heroina koji su overili na lokalnom groblju. Prvi je bio čovek u tridesetim koji je ležao na zemlji sa belom penom oko usta. Više nije disao. Posle četiri doze naloksona (svaki špric sadrži pet doza) počeo je plitko da diše i Markus je mogao da mu vidi beonjače. Došao je svesti i kasnije se zahvalio Markusu, rekavši koliko mu je drago što ga je vratio u život. Svaki put kad se vide, kaže Markus, "on mi se značajno nasmeši. Ne pričamo o tome, ali zna da sam mu spasao život."

Nedugo potom, Markus se ponovo našao na groblju, ubrizgavši nalokson čoveku u četrdesetim koji je poplavio. Kad se povratio, prve reči su mu bile: "Ko si sad pa ti? Uništio si mi rad." Iako nije mogao da se pomeri, ovaj je upozorio bolničara koji je upravo stigao da će se svaki pokušaj da ga odvedu u bolnicu završiti tučom. "Njegov prijatelj se sakrio iza susednog grma da bi se uradio i potom su obojica odšetali u zalazak sunca. Tužno je što sam mu spasao život samo za par dana. Dva dana kasnije umro je pošto je overio u svojoj sobi sam, gde nije bilo nikoga ko bi ga spasao."

Neki ljudi su ljuti na svoje spasioce ne zato što im je propala doza, već zato što su nameravali da se ubiju. Džim Tompson iz tima zaduženog za beskućnike u Glazgovu kaže da mu se jedna neotesana onesvešćena žena koju je dva meseca ranije spasao od overavanja izvinila što se istresla na njega. "Želela je da umre jer nije imala dobar život; razdvojili su je od dece. Bila je veoma tužna, ali se izvinila što je bila 'bezobrazna' nakon što sam joj spasao život. Nisam je video od tada, ali čuo sam da je malo-malo pa u zatvoru."

Kako broj smrti od prekomerne doze heroina raste do rekordnih brojki u Velikoj Britaniji, potreba za brzim deljenjem naloksona ljudima koji rade i žive oko korisnika heroina kao u Škotskoj sasvim je očigledna.

Kirsten Horsburg, nacionalni koordinator naloksona za Škotski forum za droge, rekla mi je: "Većina overdoziranja podrazumeva opiode i neko je prisutan kad se ona dese. To pruža savršenu priliku ljudima da intervenišu i dobiju na dragocenom vremenu dok ne stigne hitna pomoć. Nema nikakve sumnje da nalokson spašava živote i, u pravim rukama, može da spreči stotine slučajnih smrti koje su mogle biti izbegnute."