FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Moj povratak na terapiju

Od depresije patim otkako znam za sebe. Od trenutka kada su me izvadili iz majčine utrobe i stavili u bolnički krevetac, ja sam im bez reči dala do znanja da sam našla svoj omiljeni kutak.
1.12.14

Od depresije patim otkako znam za sebe. Od trenutka kada su me izvadili iz majčine utrobe i stavili u bolnički krevetac, ja sam im bez reči dala do znanja da sam našla svoj omiljeni kutak. Iz kreveta izlazim retko i samo kad sam na to primorana. Više mi prija da se važnim životnim pitanjima (kao što su neodlaženje na posao, sklanjanje mačora iz kreveta i posmatranje života drugih ljudi na Instagramu) bavim iz horizontale.

Moje nekadašnje opravdanje za to što cele dane preležim u krevetu iza navučenih zavesa (nije mi se gledalo u bilborde Džejmsa Spajdera sa fedora šeširom) više mi nije od koristi. Reklame za serijal „Crna lista" koje su u mom kraju do pre samo nekoliko meseci visile na svakom koraku, sada su poskidane. A ja evo i dalje ležim u krevetu po ceo dan, sa navučenim zavesama.

Reklame

Činjenica da je i trenutna situacija po pitanju moje karijere organski depresivna nimalo ne pomaže. Imam 31 godinu, nemam dece, živim sama i bez agenta koji bi mi nalazio angažman. Jedini put da mi se bilo ko obratio povodom zapošljavanja bio je pomoćnik jednog agenta, koji uzgred nije znao da je Ari Gold iz „Miller i Gold agencije za talente" kojeg sam navela na svom sajtu izmišljena osoba (radi se o vrlo zajebanom agentu kojeg tumači Džeremi Piven u „Sviti[1]", omiljenoj američkoj TV seriji o jednoj grupi raskalašnih momaka).

Ne mogu da nađem posao čak ni pišući scenarija za obične kablovske televizije. Čak ne mogu sebi ni da priuštim te kablovske televizije. Prošle nedelje sam se skomatala niz stepenice i skroz sjebala rame izvodeći interpretativni ples uz pratnju jedne od verzija pesme „Hotel Kalifornija" od Iglsa, koju sam dodatno usablastila (to jest učinila sablasnijom) dodajući iz pozadine zveket lanaca i citate Čarlija Šina. I dalje sam belkinja u Americi, pa mi bar nešto ide na ruku, ali to nekim čudom nije dovoljno da osetim koliko je život dragocen i vredan življenja.

Sve što sam prošlog vikenda uspela da uradim (u krevetu, razume se), bilo je da masturbiram i čitam „Rat za 'Veče sa Džej Lenoom'", knjigu o debaklu emisije „Tunajt šou" iz 2009. godine. Da sam kojim slučajem ispustila dušu i da su likovi iz hitne pomoći naleteli na prizor mog vibratora koji stoji odmah pored dotične knjige, koja umesto naslovne strane ima sasvim osrednju i kroz fotošop propuštenu fotografiju Konaka O'Brajena i Džej Lenoa kako se dernjaju jedan na drugog, poželela bih i da sam umrla i propala u zemlju. Jednom sam tokom masturbacije greškom otvorila oči i ugledala Lenoovo podnadulo lice kako bulji u mene. U tom trenutku sam shvatila da mi je potrebna pomoć.

Reklame

Kucnuo je čas. Odlučila sam da mi valja vratiti se na terapiju. Pozvala sam MediCal[2] (hvala ti Obama!) i nakon popodneva provedenog u slušanju laganog džeza, zakazala sam pregled u najbližem predstavništvu „Azijsko-pacifičkog centra za savetovanje i terapiju". „Nema veze što nisam azijatkinja?", pitala sam bezličnu službenicu sa druge strane linije koja mi je taj centar i preporučila kao moguću opciju u borbi za mentalno zdravlje. „Tamo svi govore engleski", odgovorila mi je. Primljeno k znanju.

Prva sesija jedva da je i počela, a ja sam već sve uprskala. „Samo navali", govorila sam sebi, pa onda pravo kući i natrag u krevet. I koliko mislite da sam navalila? Toliko da sam se sita isplakala dok sam popunjavala prijavu. „Moraš da im daš do znanja da ne traćiš njihovo vreme!", mislila sam dok sam suzama vlažila formular.

Plakanje se sporadično nastavilo i tokom čitave sesije i to sa promenljivim intenzitetom. Kada me je moj terapeut Zoi, žena sa jednim tako divnim imenom, zapitala koji su moji najveći kvaliteti, ja sam briznula u plač. „Da o sebi mislim bilo šta dobro, zašto bih onda uopšte i dolazila, jebo te?", pitala sam se u sebi pre nego što sam nevoljno izrecitovala par otrcanih fraza.

„Pa, evo recimo…duhovita sam?", počeh ja skoro veselo, što je ona bez trunke emocija nažvrljala u tefter klimajući glavom. „Šta još?", pitala me je, na šta mi je um utonuo u takav mrak da mi je preostalo samo da zamuckujem. U tom trenutku ne bih mogla da smislim bilo šta izuzetno ili vredno pomena na mojoj malenkosti sve i da mi je život od toga zavisio. „Nije ni čudo što si ovde, bedo ljudska", pomislih. „Dobar sam vozač?", ponudih joj ja odgovor. I ovo je spremno pribeležila.

Reklame

Nakon što sam odlučila da posedujem samo ta dva kvaliteta, prešli smo na porodične teme. „Da li biste želeli da mi kažete nešto o svom ocu?", pitala me je.

„Au, jebo te", odgovorila sam. „Koliko vremena imamo."

„Jedan sat", rekla je gledajući na časovnik.

Bogme sam joj pričala o ocu. Po perverznom sjaju koji se javio u njenim očima dok sam joj pripovedala o tome kako je jednom prilikom urezao „JEBI SE" na haubu automobila koji se po njemu parkirao preblizu njegovog Volvoa, mogla sam da naslutim koliko ću svetla uneti u njen život prepričavajući sve one jezivo dosadne anegdote koje sam u narednim nedeljama nameravala da joj serviram. Morala bi da plati za ovakve bisere!

Pa sam onda malo plakala, cmizdrila i kukala. Ne znam da li je ta provala emocija nastupila usled srceparajućeg izgleda same prostorije (turobna kancelarija bež boje sa isflekanim nameštajem i jednom inspirativnom izrekom o snazi ljubavi okačenoj na zid) ili sam jednostavno osećala da su suze obavezne u datoj situaciji jer da na terapiji svi plaču, zato što ne volim da pričam o sebi ili zato što sam bezbadežan slučaj. Verovatno sva četiri.

Plakanje svakako nije imalo veze sa onim što sam joj pričala. Ipak je to bila moja prva sesija i šansa da predstavim sebe pre nego što se pozabavimo mojim problemima. Plakala sam i dok sam joj pričala koliko mi je majka stara. Plakala sam i dok sam joj govorila koji mi je bio omiljeni predmet na faksu. Toliko sam plakala da bukvalno više nisam mogla da otvorim oči. Kada sam izašla iz prostorije na drečavo svetlo dana, imala sam utisak kao da mi se ceo svet srušio. Morala sam malo da se pružim u kolima pre nego što sam se odvezla dve ulice dalje do svog stana i bacila se pravo u krevet.

Reklame

I dok ovo pišem, dragi moji čitaoci, ja sam udobno zavaljena u postelju. Treba li tako? Verovatno ne. Imam li nameru da ustanem? Samo u slučaju opasnosti po život. Jednog dana ću možda i rešiti da ustanem. To mi i jeste cilj. Bukvalno sam umorna od toga što sam umorna. Sve što želim je da budem srećna kao i svi drugi (i da se seksam, naravno). Zvuči izvodljivo.

Ali da ne zaboravim: ako i sami pomišljate na terapiju, sledi savet stručnjaka. Ako na pitanje „Da li ste pomišljali na samoubistvo?" odgovorite sa „A ko ne pomišlja?", osoblje zaduženo za mentalno zdravlje poželeće da im to malo pojasnite. Zato je bolje da odgovor spremite unapred.


[1]Entourage (prim.prev.)

[2]Program zdravstvene zaštite za socijalno ugrožene slojeve. (prim.prev.)