Zaboravljena dešifrantkinja koja je pomogla da Amerika porazi naciste

Elizabet Smit Fridman nema branu nazvanu po sebi, za razliku od Dž. Edgara Huvera. Ne postoje oskarom ovenčani holivudski biografski filmovi o njoj a la Alan Tjuring. I za razliku od Ade Lavlejs, nema dana koji je nazvan u njenu čast. Ali Smit Fridman je bila na ravnoj nozi sa bilo kojim od ova tri stuba naučne i obaveštajne zajednice, razbijajući nacističke šifre iz Drugog svetskog rata i nesumnjivo spasavajući hiljade života.

Međutim, zahvaljujući institucionalnom seksizmu, njenoj povučenosti i bezobzirnim muškarcima poput Huvera (više o ovome kasnije), Smit Fridman je uglavnom bila izbrisana iz istorije. Sve do sada.

Nakon što je slučajno naišao na 22 kutije ličnih dosijea o Smit Fridmanovoj u biblioteci "Džordž Maršal" u Zapadnoj Virdžiniji, novinar Džejson Fagoni proveo je tri godine istražujući materijal o njoj. Književna publicistika koja je nastala kao rezultat tog rada, Žena koja je razbijala šifre, pravi je trijumf.

Ona govori o razvoju Smit Fridmanove od opskurne ćerke iz kvekerske porodice niže srednje klase, o godinama provedenim u radu za misterioznog milionera istražujući skrivene poruke za koje se priča da postoje u Šekspirovim delima, danima koje je provela razbijajući mreže trgovaca alkoholom u vreme Prohibicije, pa sve do njenog najvećeg dostignuća, dešifrovanja nacističkih šifri i razbijanja Enigmi za Obalsku stražu Sjedinjenih Država tokom Drugog svetskog rata.

“Pronašao sam sve te kutije pune njenih beleški i pisama, a ona je bila tako predivna na papiru”, kaže Fagoni. Smit Fridman je prvobitno želela da bude pesnikinja pre njenog neočekivanog zaokreta i odlaska u dešifrovanje koje je tada bilo u povoju. “Bila je duhovita, puna duha, srdačna, fantastična i prkosna. Nije trpela gluposti. I što sam više čitao, sve sam više shvatao da je istinski važna figura u istoriji kriptologije i razvoja američke obaveštajne zajednice.”

Pored toga što je bila jedna od najvećih dešifranata na svetu, Smit Fridman je slučajno bila udata za još jednog dešifranta — Vilijama Fridmana — koji joj je bio intelektualni rival, baš kao i verni partner tokom više decenija. Žena koja je razbijala šifre je svedočanstvo o izuzetnom životu jedne žene tokom izuzetnog istorijskog perioda, ali je i jednostavna ljubavna priča.

Fridman je bio najveći pobornik svoje žene, dok se ona zauzvrat brinula o njemu tokom njegove borbe sa depresijom. Ali činjenica da je Smit Fridman bila udata za čoveka koji je slavno dešifrovao japansku mašinu za šifre iz Drugog svetskog rata Purple verovatno je razlog zašto Smit Fridman nikad nije dobila priznanje koje joj pripada.

“U svakoj fazi njenog života, oko Smit Fridmanove su se motali muškarci koji bi pokupili zasluge za ono što je ona uradila”, kaže Fagoni, objašnjavajući da je njen rođeni muž zasenio Smit Fridmanovu zbog seksizma tog vremena. “Ljudi su pretpostavljali da je Vilijam velikan, a ona minorna figura, i on je onda pokupio sve zasluge.”

Kad budete čitali Ženu koja je razbijala šifre, ova knjiga će vas u potpunosti prebaciti u to drugo vreme. Odvešće vas u svet pre NSA-a i masovnog obaveštajnog rada, kad se FBI borio protiv Ala Kaponea, a zvaničnici Trezora i federalni agenti pojavljivali na pragu gospođe Fridman — kako su je znali svi vladini špijuni — kako bi im rešila njihove zagonetke.

“Kako je sama imala običaj da kaže: 'Muškarci iz vlade mi se uporno pojavljuju na vratima, traže od mene da im rešim rebuse, a jedini način da ih oteram je da pristanem na to!’”, smeje se Fagoni. “Ali posedovala je redak dar koji vlada prosto nije mogla sebi da priušti da ne iskoristi.”

"Iskoristiti" je prava reč da bi se opisalo šta se desilo Smit Fridmanovoj. Uprkos tome što je osnovala dešifrantsku jedinicu američke Obalske straže i predvodila tim koji je razbio nacističku špijunsku mrežu iz Drugog svetskog rata u Južnoj Americi, Smit Fridman je umrla siromašna i nepoznata izvan uskih obaveštajnih krugova. Velika ratna heroina koja je razbila tri Enigma mašine i dešifrovala nacističke poruke za obaveštajne agencije širom sveta na kraju svoje karijere zaradila je svega 5.390 dolara (67.000 dolara u današnjem novcu).

Jedan posebno potresan pasus u Ženi koja je razbijala šifre opisuje podsetnik koji je Smit Fridman zapisala samoj sebi na kraju života. “Rodi se bogata ili se RODI SIROMAŠNA. Mi u sredini smo ti koji PLAĆAJU, PLAĆAJU, pla-ća-ju!."

Kao što je Fagoni do detalja izložio, od dešifranata se traži, po samoj prirodi njihovog posla, da žive u senci. Pohvališ li se uspešnim provaljivanjem poruke, rizikuješ da neprijatelj sazna da je njegova komunikacija pročitana, a to znači da može da promeni svoje šifre i primora te da kreneš ispočetka. Plus, operacija na kojoj je Smit Fridman radila bila je izuzetno tajna, označena oznakom "Ultra strogo poverljivo" i dozvoljeno je da se javno obelodani tek više decenija kasnije. Kad je sa informacije skinuta oznaka strogo poverljivo, ona je već bila u poznim godinama života.

Ali Dž. Edgar Huver, tadašnji direktor FBI-a, nije morao da se povinuje istim zahtevima za tajnošću. Kad se Drugi svetski rat okončao, Huver — koji je, prema Fagoniju, bio omražen u čitavoj obaveštajnoj zajednici — brzo je, kada je vlada rasformirala dešifrantsku jedinicu Smit Fridmanove, počeo da gradi sopstveno nasleđe.

Uprkos činjenici da je Smit Fridman razbila nacističku špijunsku mrežu u Južnoj Americi — verovatno tako sprečivši Hitlera da se ušanči u regionu — Huver je izmanipulisao štampu njen trijumf predstavivši kao svoj. Objavio je članak na sedam strana u Američkom magazinu pod naslovom “Kako je razbijena invazija nacističkih špijuna”, koji je prekrojio istoriju i zasluge Smit Fridmanove za dešifrovanje složenih presretenih poruka iz Brazila i Argentine pripisao svojim ljudima iz FBI-a.

Šef FBI-a je čak angažovao režisera slavnog It's a Wonderful Life Frenka Kapru da snimi film, sa Huverom u glavnoj ulozi, kako bi zacementirao svoju reputaciju glavnog američkog hvatača špijuna. Njegova strategija je uspela — američka javnost mu je poverovala.

“Huver je bio neverovatan gad!”, kaže Fagoni. “Ne znam kako to drugačije da kažem. On je bio lik koji je želeo da izgradi imperiju i nije ga bilo briga koga će pregaziti na putu do ostvarenja tog cilja.”

Pored toga što je bio smrad željan pažnje, Huver je bio još veći šovinista. Kad je preuzeo FBI 1924. godine, Huver je po hitnom postupku dao otkaz svojim dvema agenticama i zabranio da žene rade kao agenti Biroa tokom čitavog svog mandata. (Mogle su da rade kao sekretarica i činovnice.)

“Smatrao je da žene nisu sposobne da budu agenti FBI”, objašnjava Fagoni, “i mislim da je to uticalo na njegovo viđenje Elizabet i odluku da je izostavi iz te priče.”

Knjiga Žena koja je razbijala šifre prepuna je likova koji zaslužuju biografije za sebe: nacističkih špijuna koji spavaju sa suprugama južnoameričkih zvaničnika; šefova obaveštajnih službi koji bi rešili misteriju detektivskog romana posle svega nekoliko pročitanih strana i rešenje zapisali na margini. Fagoni blista dok opisuje sve one koji su ostvarili ogromne rezultate u vođenju rata, ali za to nisu dobili priznanje, poput žena koje su ručno rukovale ogromnima mašinama za razbijanje šifri veličine čitavih soba, dok je u prostorijama bez vazduha sa njih liptao znoj.

A u centru svega toga nalazila se priča koja je morala biti ispričana: život Elizabet Smit Fridman, neugledne žene veličanstvenog uma koja je porazila naciste i krijumčare alkohola služivši se samo olovkom i svojim intelektom — samo da bi bila izbrisana iz istorijskih udžbenika u korist drugih, glasnijih, muških glasova.

“Ono što se desilo Smit Fridmanovoj bila je velika nepravda”, kaže Fagoni. “Nadajmo se da ova knjiga bar malo na neki način može to da ispravi.”

Još na VICE.com:

Gerilci, banditi, teroristi: zaboravljene slike Meksika iz prošlog veka

Zaboravljena ruska snajperistkinja koja je ubila 75 nacista

Kada okupator hvali hrabrost branilaca: Zaboravljeno groblje iz Prvog svetskog rata u Beogradu