Retko viđene Kubrikove fotografije otkrivaju inspiraciju velikog majstora

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.

Približno pet godina pre nego što će snimiti svoj prvi dokumentarni film ( Day of the Fight), a osam godina pre svo prvog igranog filma ( Fear and Desire), Stenli Kubrik je prodao svoje prve fotografije američkom Look Magazine. Kao stidljivi, povučeni sedamnaestogodišnjak, Kubrik se istakao zamaglivši granicu između dokumentarne snimke i aranžirane postavke.

Pet godina je objavljivao za Look, a ovih 13,000 fotografija danas su izložene u MCNY, na severoistoku njujorškog Central parka. Postavka pod nazivom Through a Different Lens: St a nl ey Kubri c k Photographs bavi se inspirativnim uticajima na mladog čoveka koji će kasnije snimiti „Isijavanje“, „Odiseju u svemiru“, „Paklenu pomorandžu“, i mnoge druge filmove.

Da bi smo saznali nešto više o čuvenom misterioznom filmadžiji, pozvali smo kustosa fotografskih postavki iz MCNY:

VICE: Kako si počeo da se baviš ovim poslom, i zašto baš ova izložba?

Šon Korkoran: Radim kao priređivač foto-izložbi u muzeju, ali takođe nadgledam postojeći materijal koji ovde trajno skladištimo. Fotografije Stenlija Kubrika deo su to materijala; Cowles Magazines Inc., matična korporacija Look magazina, ustupila nam ih je pre više od pedeset godina, kada su još bile skoro nove. Časopisu je praktično bilo potrebno samo da se oslobodi ranije objavljenog, suvišnog materijala. Dakle dugo su sa nama a mi ih obrađujemo već godinama, veoma polako.

Izdali smo jednu kolekciju sredinom prošle decenije, ali nismo zaista shvatili kako je monumentalno [Kubrikovo] delo u pitanju sve dok materijal nije bio digitalizovan, 2010. Od tada znamo da je tu više od 13,000 snimaka, zaista jednog fantastično blago koje nam pruža uvid ne samo u početke karijere jednog velikog kinematografa, već u posleratnu umetničku scenu grada Njujorka.

Trinaest hiljada, to je baš dosta posla.

Moj saradnik Donald Albreht i ja smo lično pregledali bukvalno svaki kadar. Podeljeni su po zadatku, u zavisnosti o posla koji je odrađivao za ovaj ili onaj časopis. Polako smo probrali užu selekciju objavljenih i neobjavljenih slika, sa namerom da prikažemo Kubrikove lične interese iz tog vremena. Recimo da pokušavamo da prikažemo ne samo ono što su magazini tada tražili od njega, već njegovu privatnu stranu, privatna interesovanja.

Kubrik je i dalje misterija za filmofile. Kako stoje stvari na planu fotografije?

Sve ovo u našoj zbirci snimljeno je na ulicama Njujorka, što je i šira tema naše izložbe: program muzeja posvećen je istoriji ovog grada. On je u Njujorku rođen, a u velikoj meri su ga inspirisali njujorški stil življenja, njujorške slavne ličnosti, njujorške svakodnevne priče. Priča o malom čistaču cipela, razgovori na ulici, ljudi u perionici veša. Od tih malih običnih stvari pa do slavnih ličnosti – Montgomeri Klift, Fej Emerson, Gaj Lombardo. Sve su to različite strane Njujorka iz njegovog doba.

Osim samih slika, šta se još može saznati o mladom Stenliju Kubriku?

Dobro pitanje. Imaj u vidu da je počeo da radi za Look kao fotograf sa samo sedamnaest godina. Kad je završio srednju, zaposlio se u magazinu i ostao tu do 1950., znači nekih pet godina. Za to vreme, zaista se vidi kako je razvio kritički stav. Naučio je kako treba proučiti subjekte, zabeležiti trenutak kad emocija iz njih izbije, njihovu psihu ovekovečiti u jednom kadru. Sve to se, naravno, posle prenelo na kinematografiju. Naučio je osnovne stvari kao što su kadriranje i osvetljenje.

Tada ga je interesovao noar i slični žanrovi, pa se na fotografijama često vidi dramatično osvetljenje kakvo takođe koristi u ranim filmovima. Zanimljivo kadrira, od zuma do švenka, sve se to lepo vidi na primer u „Odiseji“. Iz fotografije povukao je osećaj za kameru i kadar, a oni su mu pomogli da u filmu kasnije ostvari jači emotivni utisak.

Takođe je naučio kako da sarađuje sa drugima, sa studijskim sistemom u fotografiji i filmu, sa urednicima koji bi mu ponudili osnovne ideje, a na njemu bi bilo da ih razradi, da osmisli kako bi koja fotografija izgledala na strani časopisa. Inače, detaljno je fotografski obradio nekoliko organizacija, o Univerziteta Kolumbija, do Ringling Bros odnosno Barnum & Bejli cirkusa. U neku ruku, moglo bi se reći da ga je i to iskustvo pripremilo za rad na filmu.

A sa lične strane, njegove navike…?

To se bolje oseti kroz neobjavljene fotografije, one objavljene su mu časopisi naručivali a njihova je ciljna grupa ona široka, porodična. Na primer, za onu priču o cirkusu on je snimao akrobate i tako to, savršeno za časopis. Ali za svoju ličnu upotrebu – sigurno je znao da ih neće objaviti – pravio je fantastične snimke tetovaža i pirsinga, u stilu Dajen Arbus. Znači, vidi se šta ga je zanimalo.

Koliko je fotografija čisto dokumentarne prirode, a koliko aranžirano?

To varira od najranijih radova. Na primer, jedna tema mu se zvala „Život i ljubav u njujorškom metrou“ a on je to odradio delom kroz aranžman a delom direktno dokumentarno. Želeo je da pruži potpunu sliku iskustva na podzemnoj železnici u Njujorku, pa prikazuje ljude kako spavaju u povratku sa neke predstave, a nudi nam i aranžirane zagrljaje dvoje ljubavnika. Štaviše, žena iz tog para bila mu je devojka u to vreme, posle su se venčali. Dakle to sve varira tada, a i kasnije tokom pedesetih godina.

Gde se još prepoznaje Kubrikov karakteristični stil koji znamo iz filmova?

Ima tu i direktnih veza sa ranim filmskim radovima. Za Look je više puta snimao boksere: jednom Roki Marćano, drugi put Volter Kartijer o kom je posle snimio svoj prvi kratkometražni film „Dan borbe“. Tek posle je dao otkaz i posvetio se striktno filmu. Fotografisao je boksere i igračice kojih ima dosta i u kasnijem filmu „Poljubac ubice“, čiji smo odlomak ponudili u sklopu izložbe radi poređenja.

Znači, ima direktnih primera iz ranog rada, ali kasnije postaje onaj dobro poznati suptilni Kubrik. Tu se oseća uticaj samo iz perspektive, odabira uglova i osvetljenja, takvih stvari. Ima jednu fotografiju naučnika sa Kolumbije koji nosi okrugle naočare za sunce, tu svi prepoznaju Selersa iz „Strejndžlava“. Sličnost donekle postoji, ali ne bih mogao da kažem da je slika motivisala Kubrika da Pitera Selersa kasnije u filmu tako predstavi, ne bih da nagađam. Ali asocijacija je ipak jasna.

Jesi li u istraživanju naišao na neke zanimljive anegdote o Kubriku iz tog vremena?

Ima jedan odličan intervju iz 1966. u kom priča o svojim počecima i ulasku u svet filma. Preporučujem ga svakome koga iole zanima Kubrik sa lične strane, fantastičan razgovor. Ali zaključili smo da se Look stvarno ponosio njim, smatrali su ga za svoje čudo o deteta što su otvoreno i rekli. Tamo 1948., kad mu je izašao prvi veliki rad, ona priča o Univerzitetu Kolumbija – sam je snimio sve fotografije – objavili su i mali profil o njemu, gde stoji da ga ostali stariji fotografi obučavaju kako bi sa vremenom malo sazreo i postao pravi profesionalac. Lep detalj, zamišljao sam kako ti fotoreporteri-veterani savetuju klinca od 17-18 godina o razvoju karijere.

Reci nam nešto o odnosu Kubrik-Vidži, koliko se to preklapa sa periodom u Look magazinu?

Preklapa se malo. On je Vidžija cenio; Look ga je jednom prilikom poslao na set filma The Naked City Džulsa Dasina, na kom je takođe radio Vidži, pa su se upoznali. Postoji jedna serija fotografija iz neobjavljene serije pod nazivom Love Is Everywhere, u kojoj Kubrik snima parove kako se ljube na požarnim stepenicama, u dvoranama, u sokacima – sve to infracrvenom fotografijom, metod direktno inspirisan Vidžijevim stilom. Jasna je tu veza i uzajamno poštovanje. Naravno, kao što sigurno znate, nekoliko godina kasnije Vidži mu je bio zadužen za fotografiju u produkciji Dr. Strangelove.

Dakle, koje mesto Kubrik zauzima u istoriji američke i njujorške fotografije?

Obro pitanje. Stenli je meni nekako spoj onog starinskog stila fotoreportera – Artur Rotstin, Džon Vačon, ostali iz Look – i sa druge strane nove generacije, mada ne tako nove kao što je Dajen Arbus. Dakle, negde je između. Naravno, radio je i on za foto-magazine, često baš u njihovom stilu, ali vidi se u neobjavljenim radovima koliko je radio i za sebe. Ima tu novog stila, specifičnog, potpuno neadekvatnog za objavljivanje, snimao je za svoju dušu kao i ti noviji fotografi kasnije. Sigurno se zna da je bio savremenik Garija Vajnogranda, bili su negde generacija, ovaj je snimao za Pageant i slična izdanja. Rani radovi su im stilski slični, mada je Vajnogrand posle otišao u nekom drugom pravcu.

Za kraj: koji ti je omiljeni Kubrikov film i zbog čega?

Uh, teško pitanje. Kao da me pitaš koju fotografiju najviše volim. Ne znam, ljudi njega uglavnom pamte po filmovima snimljenim za WB, ali i rani radovi su mu stvarno dosta dobri. Možda nisu genijalni kao oni drugi, ali zaista su vredni pažnje na primer noar filmovi Killer’s Kiss ili The Killing. Ipak, ako moram da izaberem samo jedan, odlučio bih se za „Dr Strejndžlava“. Strašno crn humor, Amerikancima večno relevantan na ovaj ili onaj način. Uz dosta muke, izabrao bih taj film.