Nacisti objašnjavaju zašto su postali nacisti
Nacistička pisma

Nacisti objašnjavaju zašto su postali nacisti

1934. godine, američki pisac Teodor Abel je organizovao lažno takmičenje da bi naveo na stotine ljudi da opišu zašto toliko vole nacističku partiju. Njihove reči danas zvuče zabrinjavajuće relevantno.
6.3.18

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Germany

U pismu koje je 1934. godine napisala sociologu Teodoru Abelu, Helen Radke je objasnila zašto je pristupila Nacionalsocijalističkoj partiji Nemačke. Napisala je da je bila politički aktivna osoba koja je sedela na galeriji za građane u lokalnoj skupištini i slušala tamošnje rasprave, i bila na svim mogućim političkim mitinzima, a u potrazi za partijom koja je „nacionalistička, ali takođe brine i o siromašnima“. Na kraju, napisala je, u Hitleru i njegovom pokretu je našla tačno ono što je tražila.

Reklame

Pismo Radkeove je samo jedno od 683 ispovesti poslatih Abelu u godinama nakon što je Hitler 1933. izabran. Prošlog januara, Institut Huver, tink-tenk za javnu politiku stacioniran na Univerzitetu Stenford u Kaliforniji – objavio je 584 ova pisma na internetu. Ova lična svedočenja ne samo da su korisna za razumevanje zašto su nacisti bili privlačni tolikim ljudima tokom tridesetih godina, već pružaju i uvid u umove miliona današnjih Nemaca, koji se i dalje okreću ekstremno desničarskim političkim partijama, kao što je Alternativa za Nemačku (AfD).

Negde tokom godine kada je Hitler postao kancelar, Teodor Abel je želeo da sazna šta motiviše toliko mnogo ljudi da ga podržavaju. Nakon što Abel nije uspeo da privoli bilo koga od procenjenih 850 hiljada članova nacističke partije na intervju, pala mu je na pamet ideja da lažira takmičenje, putem kojeg je nudio 125 rajhsmaraka svakome ko napiše najlepši, najdetaljniji opis zašto se pridružio nacističkoj partiji.

U to doba, ponuđena nagrada je iznosila više od polovine prosečne mesečne plate u Nemačoj, i čak i Jozef Gebels – nacistički ministar propagande – je javno podržao takmičenje. Poslati radovi su se kretali od ručno napisanih ljubavnih pisama nacizmu, do svedočenja na 12 strana, dok su učesnici predstavljali presek nemačkog društva, od vojnika, preko oficira Es-Esa, do radnika, domaćica, dece i rudara.

U mnogim pismima se izražavala želja za krajem Vajmarke republike, koja je osnovana 1919, nakon nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu, i koju su mnogi krivili za ekonomsko stanje u kome se zemlja našla nakon rata, kao i za Veliku depresiju. Pošiljaoci pisama su bili uzbuđeni zbog Hitlerovog obećanja da će uvesti strogi politički poredak; Bernard Horstman, rudar iz Botropa u zapadnoj Nemačkoj, napisao je da misli da je prethodna vlada promovisala „izdaju naroda i naše otadžbine“.

Reklame

Horstman je zatim citirao jednog profesora koji je tvrdio da je Prvi svetski rat bio neopravdani „trovač umova ljudi“. Pre nego što se pridružio nacistima, Horstman je bio pripadnik antisemitske nacionalističke grupe Nemačka narodna partija slobode, ali ubrzo je, napisao je on, ideologija ove grupe postala isuviše mlaka za njega.

Ernst Sejfard iz Duisburga, još jednog grada u zapadnoj Nemačkoj, svoje pismo je nazvao: „Kurikulum vite Hitlerovog Nemca“. Sejfard je pisao da je pristupio nacističkoj partiji zato što je želeo da doprinese „povratku mira i poretka u našoj domovini“.

U to doba, levičarske grupe su se trudile da pariraju bujanju podrške nacionalistima. Često su izbijale tuče između članova komunističke partije i batinaša paravojnog krila nacističke partije, Šturmabtajlung (SA), dok su neke liberalne grupe pozivale na bojkot prodavnica u vlasništvu članova nacističke partije. Ali delovalo je kao da je to Hitlera i naciste mnogima učinilo samo još privlačnijima. „Zbog toga što su Adolf Hitler i njegova partija bili suočeni sa tolikim kritikama i otporu od strane štampe, ja sam se posebno zainteresovao za njih i pridružio se njihovom pokretu“, napisao je član partije po imenu Fridrih Jerns.

Pisma koja je Abel dobio otkrivaju da su desničarske informacije pre 1993. uglavnom poticale iz nedeljnog časopisa Der Šturmer, Hitlerovog Majn Kampfa i sa mitinga nacističke partije.

Jedan član, po imenu Švarc, objasnio je kako je čitajući Majn Kampf naučio ne samo da ne veruje najtiražnijim novinama, već ni jevrejima ni Poljacima, zbog toga što su njihove „katastrofalne, krtičje aktivnosti upropastile svet“. Iako je Švarc kasnije priznao da nikada nije bio u ličnom kontaktu ni sa kime ko je jevrejin, i da ne može da dokaže da su Poljaci „nepouzdani“, napisao je da „po tom pitanju veruje svojim instinktima“. Medicinska sestra Lisi Popi se otvoreno slaže: „Jevreji su naša nesreća, to je bar jasno“, napisala je u pismu Abelu.

Nedavno je u nemačkoj televizijskoj emisiji Panorama troje glumaca čitalo neka od ovih pisama, delom i da bi se pokazalo koliko je tadašnja retorika – „stare partije“, „užasna štampa“, „trovači uma“, „izdaja naroda i otadžbine“ slična onoj koju koristi AfD. I taj prilog je dokazao svoju poentu: ti izrazi su i dalje zabrinjavajuće relevantni, gotovo 85 godina nakon što je Teodor Abel odlučio da na prevaru navede neke naciste da mu napišu pismo.