Ženski vodič za preživljavanje raskida na društvenim mrežama

„Kud god da se okrenem, on je baš tamo. Osećam se kao da ne mogu ga da izbegnem". Ovo je razgovor koji većina nas vodi sa prijateljima koji su tek okončali vezu. Romansa je brutalna stvar. Veze mogu da se ugase polako ili prekinu naglo, a sabrati se posle toga nije uvek lako. Ali postoji jedna stvar, uvek prisutna, koja utiče na taj proces mnogo više nego što to sebi priznajemo. Dok se mi vrpoljimo, igramo rukavima, skidamo i stavljamo prstenje ili sležemo ramenima u znak bljutavog prihvatanja, skloni smo tome da smo nesvesni konstantnog prisustva svojih telefona.

Ako onaj sa kojim si u datom trenutku ima sreće, telefon će ti biti na stolu, okrenut ekranom nadole, ali je verovatnije da ćeš ga držati na gotovs, u ruci. I tvoja prijateljica ne umišlja, on jeste „baš tu"; sedi za stolom sa nama, i biće u autobusu na putu do kuće, a postoji stoprocentna šansa da će večeras i spavati sa tobom u krevetu.

Nastavljamo da potcenjujemo stvarni uticaj koji kultura nadzora i samonadzora koju su stvorile društvene mreže ima na nas, ali svi smo žrtve njenih posledica. Kao od šale možeš da shvatiš ko od tvojih prijatelja je u najvećoj depresiji, tako što ćeš videti ko postavlja najviše ispraznih selfija. Ili čija je priča na Instagramu toliko dugačka da vrh stranice izgleda kao da na njemu piše „iseci ovde". Bez obzira koliko dobro možeš s tim da se nosiš kada imaš dobar dan, kada se radi o vezama, niko se ne izvuče olako. Veze koje negujemo da bismo bili manje usamljeni naši telefoni kolonizuju, podrivaju i zasenjuju. Veze se rađaju, žive i neprekidno umiru na društvenim mrežama – i duhovi naših neuspeha će nas opsedati dokle god budemo ulogovani.

Zamislite na trenutak da ste zaspali i probudili se u svom nalogu na Instagramu: okruženi ste i ugušeni zaglušujućim životima pripadnika široke grupe ljudi koji jedva da su vam i poznanici. Među ovim beznačajnim „skoro pa prijateljima" šunjaju se i oči i tela ljudi koje zaista duboko volite, ili ste ih voleli. Šta to uopšte znači, kada otpad nesigurnosti praktično neznanaca u gomili pluta među najdragocenijim i bolno intimnim delovima vaših života?

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Južnokorejska industrija ljubavi

____________________________________________________________________________________________________

Društveni mediji nakon raskida su minsko polje – ako nećete da obrišete nalog, budite svesni toga. Posejte par semenki cinizma i brige o samima sebi tokom svojih redovnih digitalnih interakcija i iskustava. Ne morate da se isključite, ali pokušate da budete pažljivi. Evo zašto:

Ponekad je to manje značajno, a ponekad je destruktivno istinito. Činjenica da smo svi na društvenim medijima nije podložna diskusiji, niti nad tim vredi lamentirati, ali takođe se ni ne uzima dovoljno u razmatranje. U periodima žalosti ili zbunjenosti, skoro uvek se okrećemo svojim telefonima. Isprazno skrolujemo palčevima dok ne nađemo nešto što nam naizgled potvrdi naš strah ili sumnje. Upijamo kilometre površnih informacija u potrazi za nekom prosvetljujućom tajnom skrivenoj u šifriranoj slici. Dok to radimo, treba da se zapitamo: zbog čega smo ovde? Koje informacije tražimo? I da li je verovatno da ćemo ih naći? Ne ulaziš u biblioteku da bi uzeo sendvič, pa onda nemoj ni da tražiš utehu i samopouzdanje na mestima na kojima znaš da ih nema.

Fejsbuk je za prijatelje, Tviter je za tekuća zbivanja, a Instagram je za samopromociju – ali sve ove kolumne sadrže istu platformu za uglavnom besmislene interakcije. Jasno je da nemamo vremena niti sklonosti da svarimo svaku stvar koju vidimo na društvenim mrežama. Umesto toga, naših mozgovi su se istrenirali da skeniraju ove stranice informacija dok ne nalete na nešto što naizgled deluje korisno ili relevantno. To je na neki način kao kada tražiš neku reč u rečniku – samo što ovde ne znaš koja je reč u pitanju. Samo imaš osećaj da možda počinje na slovo „P". Kada se osećaš odbačeno ili ranjivo, isuviše je lako povući se u bezbolnost repetitivne dosade. Ali to nije bezbedno mesto da sebi skreneš misli i tako se ne isključuješ stvarno – tako samo plutaš, tražeći nešto što će da te podseti na tu osobu. Umesto toga, pokušaj da čitaš knjigu ili spavaš.

Društvene mreže su neverovatno iskrene. Čak i u oblandama ironije, ovo deljenje informacija u svojoj srži ostaje očajnički pokušaj da nasumičan odabir ljudi podsetiš da postojiš. Koristimo ove platforme da bismo stekli priznanje i da bi nas prihvatili, uz pomoć memova, selfija, #tbt-ova i čega sve ne. Dok se naše male ikonografske poruke mešaju sa porukama drugih, postaje nemoguće da ih ne upoređujemo. Dok drugi vare i vrednuju naše objave, mi uzvraćamo uslugu i sebe podsvesno smeštamo u vrednosni sistem koji funkcioniše tako što huška savremenike jedne na druge.

Bivši partneri naših partnera postaju simboli preteće prošlosti koje mi nismo deo, navodeći nas da ih opsesivno seciramo i omalovažavamo. Ima naših starih prijatelja koje u potaji proveramo da bismo bili sigurni da nisu zasenili naš lični uspeh, kao i žena kojih se plašimo ili se sa njima ne slažemo, ali koje nastavljamo da pratimo i više puta dnevno proveravamo šta ima novo kod njih. U okviru ove toksične potrage za besmislenim saznanjima o ljudima koje ne poznajemo leži razumevanje da, pored svih onih kojima sudimo toliko strogo, postoje ljudi koji i nama jednako strogo sude. Ova kultura narcističkog nadmetanja ne ostavlja mesta za iskrenu ranjivost. Umesto toga, stvara svet u kojem jednostavno moramo da se predstavljamo kao bolji nego što jesmo. Mržnja i ljubomora su jake, moćne i bitne emocije, ali svakako nisu osećanja koja bi trebalo da nas bolno obuzimaju svaki dan.

Instagram će uticati i na samu formulaciju naših odraslih identiteta. On stvara hiper-stresnu okolinu u kojoj je najvažnije projektovati da ti je bolje nego dobro. Kako postajemo stariji, postavljaćemo i ahrivirati sve više i više slika koje su se dopale ljudima – svodeći ih na fotografije, dok će lajkovi naše neuspehe učiniti besmrtnim. To će poslužiti kao stalni podsetnik da nismo bili dovoljno lepi, seksi, elegantni ili dovoljno zauzeti da ih sačuvamo. Da nismo proveli dovoljno vremena pripremajući svoje telo za pregled internet publike, koju u isti mah čini i veoma veliki, i veoma mali broj ljudi. Zamisli da do kraja života svakih sat vremena nalećeš na svog bivšeg, bivšeg svog bivšeg i bivšeg svog sadašnjeg partnera. Zabavna činjenica: već je tako!

Ako ste prestali da se viđate s nekim, verovatno je dobar trenutak da predahnete i od društvenih mreža. Isprva ćete se možda osećati ugušeno i izolovano, ali kako vreme bude prolazilo, počeće da vas obuzimaju mali naleti oslobođenja. Kada se ujutru probudite, više nećete odmah posegnuti za elefonom. Večernji izlasci vam se više neće vrteti oko toga ko je pogledao vašu priču. Napravite pauzu, povratite samopouzdanje na nivo na kojem je bilo, i makar jednom napravite selfi zbog sebe, a ne zbog drugih.

Još na VICE.com

Kako preživeti raskid u dvadesetim godinama

Ženski vodič kroz raskid

Pitali smo VICE autore za najgori raskid u njihovom životu