Top 10 sportskih momenata u 2016. godini

Ova 2016. godina obilovala je, kao i svaka prestupna, sportskim zbivanjima od visoke važnosti. Evropsko prvenstvo u fudbalu, Olimpijske igre, kao i redovan "meni" raznolikih takmičenja - ljubitelji sporta su svakako uživali ako ih je put naneo ka fotelji koja je usmerena prema TV prijemniku.

Pamtićemo ovu godinu po svačemu, a najviše po nečemu lepom. Srbija je konačno imala dostojan nastup na letnjim igrama, osvojili smo osam vrednih medalja, košarkaši su ponovo "in". Na svetskoj sceni, videli smo par velikih iznenađenja, neke titule na koje se čekalo i po sto godina, i neke ludačke preokrete.

To vam je ukratko to, a naširoko, evo imate ispod. Predstavljam vam deset najupečatljivijih sportskih događaja u 2016. - barem po mom izboru. Uživajte.

Počelo je fantastično - Australijen Open, omiljeni Gren slem turnir našeg Nola, odrađen je relativno rutinski. Ali istorija je ispisana par meseci kasnije - posle godina i godina pokušavanja, Đoković je uspeo da osvoji do tada za njega neosvojivi Rolan Garos i postane prvi čovek nakon Roda Lejvera 1969. sa četiri uzastopne GS pobede u nizu. Večna slava i zvezde delovale su u tom momentu bliže nego ikada za dvadesetdevetogodišnjeg Beograđanina.

A onda je usledio enorman pad. Prvo je u trećoj rundi Vimbldona izgubio od Sema Kverija. Zatim je usledio kolaps na Olimpijskim Igrama u Riu, gde ga je već u prvom kolu kući ispratio oporavljeni i iznimno raspoloženi Huan Martin Del Potro. U Njujorku je stigao do finala, i izgubio od Vavrinke - nizali su se porazi u Šangaju, Parizu i Londonu, i sve je to rezultovalo gubitkom prvog mesta na ATP listi. Umesto tenisa, glavne teme bile su njegov način ishrane, njegova navodna preljuba, razlaz sa Borisom Bekerom i nekakav španski guru koji je preuzeo kontrolu. Sam Novak je počeo da izjavljuje razne gluposti u medijskim nastupima, poput one da on sad samo "želi da uživa".

2016. je za Novaka bila godina velikih uspona i vrtoglavih padova. Dosadno svakako nije bilo, ali mislim da bi svi njegovi fanovi voleli da ova nadolazeća 2017. bude makar malo "dosadnija" - u smislu, da opet počne rutinski da melje sve pred sobom.

Kada je Zvezda posle sedamnaest godina jalovosti konačno osvojila titulu u košarci, osetio sam se kao da sam čekao na ovo sto godina. Međutim, kada su Čikago Kabsi krajem oktobra osvojili titulu bejzbol šampiona, njihovi navijači imali su povod za slavlje posle doslovno jednog veka čekanja. Da budem precizniji - 108 godina.

Dugo su Kabsi frustrirali svoje navijače. U više navrata, stizali su do poslednjeg stepenika i gubili na najneverovatnije moguće načine. I ovaj put delovalo je kao da će nagrabusiti i izneveriti sve - gubili su 3-1 u finalnoj seriji protiv Klivlend Indijansa (inače, još jedan dugo napaćeni tim). Ali, onda su "medvedići" zbili redove, i bodreni neverovatnom podrškom prvo izborili sedmi meč, a zatim i posle nerealne drame u produžetku stigli do pobede.

Slavio je ceo Čikago (dobro, skoro ceo - u Čikagu, inače, postoje dva bejzbol tima, i odlazeći predsednik Barak Obama navija za "one druge" tj. Vajt Sokse). Igrači, navijači, šampanjac je tekao čikaškim ulicama. Legendarni glumac Bil Marej bio je u prvim borbenim redovima - njegovi dečački snovi su se obistinili, i njegov tim je konačno postao šampion. Ali u moru vesti, istakli su se novinski izveštaji o razgaljenim penzionerima koji su sedamdeset, osamdeset, pa i više godina čekali da momci u plavom ponesu titulu prvaka. I kada osmotrite tu radost na njihovim licima, svesni ste šta sport znači za sve nas.

Prvih nedelju dana olimpijskih igara u Riu bile su možda i najgorih sedam dana u celoj godini, ako vas sport iole zanima tojest. Apsolutno ništa nije išlo našoj ekspediciji na ruku - strelci su ispaljivali ćorak za ćorkom, neki nesretnici u kajaku su se doslovno izvrnuli, košarkaši su pukli od kengura, vaterpoliste su preveslavali nekakvi Grci i Brazilci, a Nolo je…dobro, nećemo opet. U svakom slučaju, koju god kalkulaciju smo imali oko medalja pred otvaranje turnira, pala je u vodu

I onda, u takvoj situaciji, bukvalno niotkuda se pojavljuje neki tip iz Subotice koji u četvrtfinalu grčko-rimskog rvanja rutinski opegla svetskog prvaka iz 2015, u polufinalu sa "nulom" ostavi nekog Gruzijca i op - eto medalje. Bukvalno niotkuda, kao što rekoh, barem za većinu nas koji ovu manifestaciju isprate uglavnom jednom u četiri godine (a i onda tek ako se neki Srbin omakne). U roku od cirka tri i po sata cela je nacija naučila pravila ovog sporta, i spremno dočekala finale u kojem je Davor Štefanek pobedio Jermena Migrana Arutjunjana i osvojio tek drugo olimpijsko zlato za samostalnu Srbiju.

Davorovo zlato kao da je dalo krila ostatku olimpijske delegacije. Najednom, sve je krenulo kako treba. Vaterpolisti su se opravili, košarkaši i košarkašice našli svoj ritam, bili smo svedoci velikih pobeda i mitskih trijumfa. Ipak, ostaje zapisano da je sve počelo od ovog čoveka, što je, uostalom, posle potvrdio i selektor košarkaške reprezentacije Aleksandar Đorđević.

Za većinu običnih smrtnika, sezona u kojoj ne osvojite klupsku titulu je uglavnom neka manje uspešna sezona. Ali ne i za neuništivog Kristijana Ronalda, koji je u 2016. doslovno prešao igricu. Njemu je, eto, samo Primera izmakla - ostalo je narodski rečeno razvalio.

Počelo je sa finalom Lige Šampiona, gde je poveo Real do svoje jedanaeste titule kontinentalnog prvaka. Par meseci kasnije, njegova je Portugalija stigla do titule evropskog šampiona po prvi put u svojoj istoriji - finale su odigrali bez njega doduše, ali je njegov učinak kako na terenu, tako i van njega, bio nemerljiv. Kao šlag na torti, došao je i trijumf u godišnjem glasanju za dobitnika zlatne lopte, pa je tako CR7 po drugi put u svojoj karijeri proglašen za najboljeg igrača Evrope.

Tako je, barem na jednu godinu, diskusija "Mesi-Ronaldo" stavljena ad akta. Argentinac je naravno imao solidnu sezonu, ali je pritom i pregurao poreski skandal, kao i još jedno izgubljeno finale međunarodnog takmičenja. A godine idu polako…

U istoriji NBA, samo se deset puta desilo da neko u plejof seriji okrene rezultat od 3-1 i prođe dalje. Nije, dakle, nešto najčešće što se može videti, ali dešava se. Desilo se, eto, i Golden Stejtu, koji je u finalu zapada gubio tim rezultatom protiv Oklahome. Međutim, kada je bilo gusto raspištoljio se Klej Tompson, pa i svi ostali, i posta Oklahoma - "Čouklahoma".

Kada su u finalu protiv LeBrona i njegovih "konjanika" isti ti Voriorsi poveli sa 3-1, može im se oprostiti misao da su bezbedni. Pa, neće valjda grom da udari dva puta u istom plejofu. Ali oh, itekako je udario. Džejms je ponovo ušao u svoj superherojski mod, ostali su se grupisali iza njega, i "Dabsi" su na kraju bili prisiljeni da predaju trofej ekipi iz Ohaja.

Ako "kralj Džejms" do tada nije bio već dovoljno velika legenda, sada definitivno jeste. Grad Klivlend je ravno pedeset i dve godine čekao na nekakvu profesionalnu titulu, još od ere velikog Džima Brauna. Džejmsovi trofeji sa Majamijem bili su samo nužda da se nešto osvoji - titula sa Kavalirsima je istorijski, vanvremenski uspeh.

Često se u diskusijama nađe neko ko krene da priča - dobro, bre, ovaj fudbal, stalno jedni te isti. Te Real, te Barsa. Te Čelzi, te Siti, te Junajted. Te Juve, te Milan. Te ovaj, te onaj. E, taj neki lik je imao manje sreće u kafanskim diskusijama ovog leta, budući da je englesku premijer ligu osvojio niko drugi do - Lester Siti?

Kako je došlo do ovog istorijskog uspeha? Ukratko, bogati vlasnik je imao strpljenja, igrači su odigrali godinu karijere, Džejmi Vardi se iz engleske verzije Zorana Riznića transformisao u Alana Širera v2.0, i trener koji u životu nije nikada ništa bitno osvojio je najednom znao odgovore na apsolutno sva pitanja. Lester je poput tornada protutnjao ostrvom i učinio da trofej za najbolji tim u Engleskoj po prvi put još od 1995. ode u neku varoš koja se ne zove London ili Mančester.

Naravno, trenutno im ide očekivano slabo - na ivici su ispadanja, ali su stigli i u nokaut fazu Lige Šampiona. Bez obzira na šta im izađe ova sezona, oni su svoje mesto u istoriji već obezbedili.

Imali su Zvezdaši ove 2016. oho-ho razloga za sreću i radost. Fudbalski klub je počistio sve na putu do nove titule, dok su košarkaši odbranili i jadransku i srpsku krunu, usput stigavši da igraju i osminu finala Evrolige.

Međutim, desilo se tu još nešto. Po prvi put od 1969, znači nakon ravno 47 godina, Crvena Zvezda je u istoj sezoni "objedinila" nacionalne titule u fudbalu i u košarci. Prosto neverovatno, uzevši u obzir da se radi o izuzetno trofejnom klubu, ali eto, desi se ponekad. Ovaj podatak izgleda je pozitivno uticao na crveno-bele, uzevši u obzir da i u novu 2017. godinu ulaze kao najbolje rangirani u fudbalu i u košarci.

Čisto, inače, da dodamo, "delije" su letos slavile i odbojkaškog šampiona. Izmakle su titule u rukometu (Vojvodina), kao i vaterpolu i hokeju na ledu (Partizan). Ali dobro, šta da se radi - verujem da su na brojni navijači nekadašnjeg evropskog i svetskog šampiona u klupskom fudbalu zadovoljni i ovime.

Bezveze je govoriti na temu šta Srbija predstavlja u vaterpolo svetu. Dobro, znam, složiću se sa vama - taj "svet" je prilično ograničen, osim nas Balkanaca, Italijana, Mađara i vrlo povremeno Španaca i Amerikanaca retko ko se zanima ovim sportom. Ali svejedno, čak i po tim standardima - Srbija je pokidala 2016.

Jer, u ovoj godini, Srbija je samo i zvanično objedinila sve što se ikada moglo osvojiti u bazenu. Treće uzastopno evropsko prvenstvo? Check. Četvrta uzastopna svetska liga? Check. Svetsko prvenstvo? Overeno lani u Kazanju. Olimpijske igre? Konačno, po prvi put, ovog leta u Brazilu.

Upravo će ovaj olimpijski trijumf upisati selektora Savića i njegove momke u panteon sportskih heroja istorije vaterpola. Umeli smo mi uvek da se igramo ove igre, samo nikad baš kao ove godine. Svedoci smo surove dominacije koja traje, i svi se nadamo da će to potrajati makar još koju godinu.

Koliko je samo bila plodna ova Olimpijada za Srbiju? Evo pogledajte ovako - poslali smo četiri ekipe u Brazil, i sve četiri su uzele medalju. Koliko je ovo nerealan uspeh dovoljno govori činjenica da je samo stara Jugoslavija '84. u Los Anđelesu uspela bolje (m/ž rukomet, vaterpolo, fudbal i košarka).

Vaterpoliste smo već pomenuli, oni su uzeli zlato. Jedno srebro je pripalo odbojkašicama, koje su svoj plasman u finale izborila posle suludog polufinalnog meča sa Amerikankama, gde su u petom setu uspele da preokrenu velikih 11-8 i uspeju da pobede. Košarkašice, aktuelni prvaci Evrope, uzele su bronzu - izuzetan uspeh ako uzmemo u obzir da su u četvrtini finala nekako tukle Australiju, koja je bila megafavorit za odlazak u finale.

Na kraju, tu su i košarkaši, koji su nakon dvanaestogodišnjeg posta prvo konačno stigli do Olimpijade, a zatim i uspeli da osvoje medalju - prvu posle dvadeset godina. Sve znate kako je to išlo, ali opet, samo da vas podsetimo na jedno…

Četvrtfinalni meč olimpijskog turnira igrali smo sa najvećim od svih velikih rivala - Hrvatskom. Iako Srbija nema takmičarski poraz od Hrvata, a nešto ne gubimo od njih ni u prijateljskim mečevima previše, ova utakmica mogla je sve da promeni. Ulog je bio veliki, nikad veći, i oba tima su bila svesna koliko sve ovo znači.

Hrvati su ušli na turnir posle teške bitke u kvalifikacijama, u grupi su šokirali Španiju i ostavili odličan utisak, i činilo se da na Srbiju idu u dobrom raspoloženju. Bili su sigurni da mogu nešto da urade. A mi, mi smo dobro krenuli, zatim "greškom" izgubili od Australije, i onda upisali kalkulisani poraz od Francuske koji nas je poslao u onaj deo žreba gde neće biti Amera do finala. Prvi stepenik zvao se - Hrvatska.

I da, počelo je nervozno, i igralo se poen za poen, a onda smo u trećoj dodali gas. I kada je Miroslav Raduljica - čovek koji samo u crvenom dresu zna da zaigra na maksimumu svojih mogućnosti - skočio i tako surovo vratio visoko cenjenog NBA prospekta Darija Šarića na fabrička podešavanja, svi smo mi znali da je to-to. I da sad ne stajemo do medalje.

I nismo stali.

Srećna vam Nova godina, i da nam ova 2017. bude barem jednako uspešna.

Još na VICE.com

Da li Premijer ligi preti finansijska propast

U kabinetu Dejana Radonjića: VICE na treningu KK Crvena zvezda

Poslednji kultni heroj: VICE u gostima kod Marka Pantelića

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu