Kad doktor više ne može da ti pomogne

Od vrata nagore, Robert Gregori izgledao je kao sasvim običan čovek, miran, akademski tip, živahnih očiju iza naočara sa žičanim ramom.

Od vrata nadole, jedva da je bio ljudsko biće. Telo mu je oteklo preko svake mere, toliko puno tečnosti da se jedva kretao. Prebacili smo ga sa nosila na krevet dok je dahtao pod maskom.

Skinuli smo mu košulju. Koža mu je bila siva i znojava. Ruke i stopala su mu pomodreli. Na dodir je bio hladan, kao kesa brašna u frižideru.

„Ne mogu da dišem, muka mi je, pomozite". Reči su stizale isprekidano, između udaha, kao perle na brojanicama. „Pomozite", ponovio je i zaplakao. Plakao je dok se borio za vazduh, bez ustručavanja.

Pitao sam da li želi da ga stavimo na ventilator. Pitao sam šta bi hteo da uradimo ako mu srce stane. Morao sam da budem direktan.

„Ne oživljavajte", rekao je. „Pustite me. Muka mi je. Bojim se. Pomozite, molim vas."

„Šta hoćete da uradim?"

„Nešto protiv mučnine. Protiv bola. O, bože."

Oslobodio me je odgovornosti, znači. Moraću samo da ga gledam. Jecao je kao dete, ali ipak je imao hrabrosti da odustane.

Užasnuo me je.

Primarna plućna hipertenzija obično pogađa žene. Ne zna se zašto. Imuni sistem počne da napada krvne sudove u plućima. Arterije počnu da otiču. Srce sve teže pumpa krv kroz njih, i za par godina odustane. Leka nema. Na kraju se gubi dah, baš kao kod Roberta. Sam je pozvao hitnu pomoć. Negovateljice su dolazile samo par puta nedeljno, a tog dana nisu bile tu.

Trebalo je da leži u bolnici. Umesto toga, bio je sam kod kuće.

Teši nas kad možemo da imenujemo neku pojavu. Posebno kad je retka bolest u pitanju, kad su male šanse da nas pogodi. Biće valjda nešto drugo, kažemo sebi, neće baš ovo. Tu nesigurnost prihvatamo oberučke. Patnja je bila samo njegova. Baš njega je izabrala, kao slavnu ličnost, kao zvezdu na nebu.

Bolnica je bila prepuna. Bolnica je uvek prepuna. Ista priča odvija se širom zemlje, jer se u Americi pati mnogo više nego što želimo da vidimo. Bolnice kao što je moja primoraju nas da patnju vidimo; uzdižu je pod svetlost dana.

Nismo mogli da ga stavimo na sprat, neće biti mesta još nekoliko sati. Morao je da ostane u trauma centru, u gužvi.

U jednom trenutku je prestao da plače.

„Hoćete da pozovemo nekog?"

„Moja majka je stara žena, ne vozi. Ne zovite je."

Nismo je zvali. Ali hteo je da priča sa nekim, nije hteo da bude sam, to se jasno videlo.

Pitao sam ga čime se bavi, odakle je, kao da sam želeo da ga upoznam.

„Ja sam slikar", rekao je. Usne su mu pravile male krugove, nalik na talase u bari.

„Šta slikate?"

„Akvarel."

Ponovo je počeo da jeca. Prsti su mu se grčili.

Morao sam da odlučim koliko morfijuma da mu dam.

***

Kad sam bio mali, jednom smo se vozili u konjskoj zaprezi niz obalu Indije. Išli smo do hotela na periferiji grada. Ukrcali smo se po mrklom mraku te tople, vetrovite noći i krenuli. Kopita su topotala po zemljanom putu, talasi grmeli u daljini. Mesec se promaljao kroz oblake, sve je bilo senovito i uzbudljivo.

Ali ubrzo je postalo jasno koliko je konj slab. Nije mogao da održi korak. Jedva smo ga videli u mraku. Kočijaš ga je uporno bičevao u pokušaju da ga pokrene, žurilo mu se do sledeće mušterije. Sećam se kako sam ga uhvatio za ruku i tražio da prestane. Pogledao me je, zbunjen i iznerviran. Kao da je hteo da kaže – pa to je samo konj. Ko si ti, dete?

Morfijum. Nije bilo lako pitanje. Previše bi ga ubilo, premalo bi mu pogoršalo stanje. Umirao je, ali nisam želeo da ga ubijem. To je primalna odluka. Jaka je potreba da se uradi nešto, ali treba odoleti. Potrebna je disciplina da se ne bi uradilo ništa.

Ali onaj sledeći korak – da ga gurneš preko ivice i prekratiš mu muke – je još teži. Potrebna je tačno određena vrsta hrabrosti. Ne dozvoljava se greška, ni sumnja. Bio sam zauzet, imao druge pacijente. Njemu sam posvetio samo par minuta. Trebalo je drugima da pružim ruku, da im odredim analize. Trebalo je podučiti stažiste i iščitati EKG. Trebalo je otkucati beleške i odgovoriti na pitanja, dok nova ambulantna kola pristižu i ljudi prolaze i telefon mi neprestano zvoni.

Hteo sam da mu okrenem leđa, i jesam to uradio, ali osećao sam njegovo prisustvo sledećih nekoliko sati. Znao sam da je u uglu iza zavese, plače i moli. Molio nas je uopšteno, kao što žrtva moli mučitelja. Jedna od sestara je sedela pored njega i držala ga za ruku.

Napravio sam kompromis. Dao sam mu skoro pa dovoljno.

Nekoliko sati kasnije, izmučeni um počeo je da popušta. Najzad je neumitno počeo da gubi svest, i tako me je manje plašio. Jaz između posmatrača i posmatranog se povećao. Disao je sporije, glava je počela da mu tone, usta da se otvaraju. Povremeno bi se trgnuo, zatreptao, zaječao kao da ružno sanja.

Sestra je i dalje sedela uz njega, ali i ona je morala da se vrati na posao. Bilo joj je teže nego meni. Mlada žena, ispod tridesete. Život joj nije lak; mora da plaća račune, podiže decu, rešava probleme. Znao sam to zato što sestre međusobno pričaju pa se raščuje. Nekad pričaju i sa mnom.

Isključili smo monitore da se alarm ne bi oglasio.

Zadatak je bio njen; morala je da sedne kraj njega kad god bi imala vremena, da ga gleda, da pokuša da ga uteši dok su sati prolazili a svetlost se gasila.

Kraj ljudskog života zauzima u najboljem slučaju jednu sobu, ali nju potpuno ispunjava, stvara osećaj svečanosti. Svi smo to osetili.

Ja sam to osetio, mada ne kao kad sam bio mlad, ni blizu. I toga se sećam. Ko nema sreće, srce mu sa vremenom postaje sve hladnije a misli sve čistije. Postaje indiferentan. Od iskustva, čovek prestaje da prepoznaje okrutne stvari. Tome treba odoleti, naterati sebe da ipak primetiš, da se držiš svesti da takvu patnju niko ne zaslužuje, u odeljku trauma centra, među strancima.

Najzad je prestao da se budi. Glavu je zabacio unazad, usta otvorenih ispod maske. Još uvek je imao naočare na licu. Disao je sve sporije. Lice mu je poplavelo baš kao i ruke. Bio sam prisutan jednim delom.

Jedan slikar – sasvim blag, bezazlen čovek.

***

Hotel je bio betonska zgrada, neuporedivo lepša od okruženja. Osvetljavali su ga reflektori, baš kao i obližnju plažu za noćne plivače. Delovao je čudesno posle vozova trećeg sveta, i vrućine, i sveprisutnih prosjaka.

Izašli smo iz zaprege izbledelih kićanki, oljuštene crveno-plave boje, pohabanih sedišta. Osoblje je došlo po kofere, a konj nam se po prvi put ukazao. Osvetljen, potpuno vidljiv, mišje siv, rebara poput golih grana drveta, ogolele kože tu gde ga je jaram žuljao. Dahtao je, skupljao snagu dok smo mi plaćali vožnju. Kočijaš je cimnuo uzde, zacoktao, i krenuli su nazad u mrak.

Kao dete, nisam bio svestan da su svi konji u tom gradu izgladneli, jedva dovoljno nahranjeni da bi mogli da rade i prevoze turiste u taljigama duž plaže, pored deponija. Nisam razumeo siromaštvo koje je simbolizovao. Znao sam samo da me je konj šokirao.

Danas se pitam da li sam ga uopšte video. Možda sam u stvari gledao kroz njega.

Proglasio sam vreme smrti, što je anahroni obred. Prislonio sam mu stetoskop na grudi, pravio se da slušam, bljesnuo mu svetiljkom u oko, izabrao vreme i izdiktirao ga sestri.

Bilo je lažno precizno, 3:32. Ne pola četiri. Ne zaokružujemo ni gore ni dole, bira se broj koji zvuči kao da je precizno odmeren, inteligentna procena umesto mističnog nagađanja.

Prekrili smo telo, odgurali ga u sobu za dekontaminaciju gde će ga preuzeti pogrebnici. Spremačica je razmestila krevet, obrisala pod, novi pacijent je stigao potpuno nesvestan onog što se upravo odigralo. Sestra koja je bdela nad pokojnikom što je bolje mogla izašla je do hodnika. Pošao sam za njom, dodirnuo je po ramenu, rekao nešto – ne sećam se tačno šta – ali ona me je odgurnula i otišla.

Deset minuta kasnije se vratila, tamnih očiju, tiha. Znao sam da se isplakala i dovela u red. Pomislio sam koliko je samo mlada. Koliko toga će još morati da vidi.

Još na VICE.com:

Kako izdržati zdrav život u Srbiji

Egzorcizam nije zamena za doktora

Koliko moram najmanje da vežbam da bih dobro izgledao