Lekcije o žalosti od ljudi koji znaju

Čitulje u „Njujork Tajmsu" su gala prijem za pokojnike. Sve odmereno, sa stilom, sve sama ekskluziva. Koga tu objave, taj je uspeo u životu. Pisci koji sastavljaju ova priznanja slikovito opisuju svoje blaženopočivše subjekte, ističu sve ono po čemu su bili poznati, sve ono što je ostalo iza njih. U ovim čituljama, proslava privremeno potiskuje žalost.

Dokumentarac Vanese Gold pod naslovom Obit pruža pogled iza kulisa umetnosti u razvoju koju predstavlja uređivanje smrtovnica za Njujork Tajms. Premijera je održana 26. aprila u NY Film Forum i Lincolna Plaza Cinema, ali tokom leta će nam biti dostupan u brojnim indi bioskopima širom zemlje. Film prati dan novinara kao što su Brus Veber i Margalit Foks, analizirajući društveno-kulturni efektat popularnih čitulja.

Gold je inspiraciju otkrila kada je njen blizak prijatelj Erik Žoazel preminuo 2010. Ovaj origami umetnik najvišeg ranga ostavio je iza sebe bezbroj radova, pa je Gold pomislila da će oni ostati zaboravljeni. Instinktivno je kontaktirala nekoliko medijskih kuća u pokušaju da ovekoveči detalje o životu i radu Žoazela, ali odgovorio joj je samo Tajms. Ovo je zainteresovalo Gold, pa je počela da ispituje kako funkcioniše redakcijski odsek za smrtovnice, i kako njihovi autori vešto sažimaju živote u 500-1,000 reči po osobi.

Pričali smo sa Vanesom Gold o uticajnim umetnicima, duhovitim smrtovnicama, i žalosti za preminulima kao odrazu života.

Kako ste se osećali kad je u Tajmsu najzad izašla Žoazelova smrtovnica?

Za mene je to iz neshvatljivih razloga bila katarza. Ožalila sam ga lično kao prijatelja, ali ovako sam uspela da izrazim dublju, društvenu žalost zbog gubitka jednog umetnika, zbog nestanka njegovih ideja i njegove vizije. Način na koji je on posmatrao svet više ne postoji. Sve što sam radila posle njegove smrti bio je samo pokušaj da u panici nekako sačuvam to što je ostavio iza sebe, makar kao uspomenu. Njega više nema, ali eto, ako bacim mrežu možda uhvatim neke ostatke njegovog rada pre nego što i oni otplove? Kad je izašao taj tekst u novinama, ne znam zašto ali zaista me je duboko potreslo, do temelja. Kao da smo ovekovečili deo njega, dodelili mu neki javni zapis, obezbedili da ga svet neće zaboraviti. To nije njegov ceo život, izuzetno je svedeno, ali iz nekog razloga osetila sam validaciju, mogla sam ponovo mirno da spavam.

Sigurno bi to i pokojnika dirnulo.

Ne umem da izrazim kako se osećam kad se zapitam kako bi on reagovao da vidi svoju sliku [u čituljama]. Živeo je vrlo skromno. Kad sam bila kod njega, u frižideru sam zatekla samo jednu konzervu soka od pomorandže. Stalno je nosio isti džemper, stalno je radio i radio na svojoj viziji, a nikad nije ubrao plodove tog rada. Ime je počelo da mu se pominje tek pošto se razboleo, što je ipak bio ogroman uspeh. Ali nije doživeo tu pobedu, što je u isto vreme i lepo i tužno.

U filmu, kritičar Tajmsa Džon Pareles kaže da nas umetnost čini besmrtnim. Da li su samo najslavniji umetnici zaista besmrtni?

Mislim da on cilja na ljude koji postanu glas društva, deo kolektivne svesti. Znači, ako vizija političara koji se bori za pravdu postane naša vizija, tog čoveka tako učinimo besmrtnim jer njegove ideje ostaju upisane u DNK kodu društva. To je prelepa misao. Takve stvari se u umetnosti često dešavaju jer se tu sve vrti o izražavanju određenih emocija, ali mislim da ne važi isključivo za umetnike.

Foks objašnjava da sastavljanje čitulja više nije omraženi zadatak u redakciji. Da li to odražava nov način na koji se društvo nosi sa žalošću?

Ne bih htela da iznosim neke kategoričke stavove o žalosti i smrti na društvenom nivou, to je više lična stvar, ali kad izađe nečija duhovita smrtovnica ljudi se zaista oduševe, mislim da ih to na neki način oslobađa. Kad umre neka javna ličnost, obično reakcije variraju. Neki imaju osećaj da su znali tu osobu i zato žale za njom, dok drugi tome prilaze neutralno pa više hoće da odaju počast liku i delu pokojnika.

Na primer kad je preminuo Don Rikls, svi su se međusobno šalili u njegovom maniru – to je neka vrsta oproštaja sa pokojnikom. Dakle tačno je da se menja kultura žalosti, mada ne mislim da tu promenu uzrokuju čitulje, pre će biti da je obrnuto. Naše društvo se menja brzo i dinamično, novi ton smrtovnica to samo odražava.

Intervju sa arhivistom Džefom Rotom bio je zabavan, on opisuje „mrtvačnicu" – ogromnu arhivu nedigitalizovanih slika umrlih lica.

Pisci, urednici, pa i Džef, svi su oni skloni crnom humoru. Prirodno je to i ljudski, jer se bave zaista teškim temama. Traži se svetlija strana da bi se lakše izgurao dan do kraja. Jeste smešno, na kraju krajeva, kad pomisliš kako se oni nose sa svim tim – kako Džef nije sposoban da izađe na kraj sa tom ogromnom „mrtvačnicom" pa je neorganizovana. To ljude čini skromnim. Smrt nas spušta na zemlju, nemoćni smo pred njom. Tu ima mnogo prostora za humor koji kontrira neizbežnom.

JOŠ na VICE:

Razgovor o umiranju sa babicom za smrt

O čemu bismo razmišljali deset minuta nakon smrti

Kako smrt oca utiče na ljubavni život