Ako imaš ove ljudske osobine, to bi moglo da znači da si zao
Serijski ubica Ted Bandi u pratnji policije izlazi iz sudnice u Aspenu, Kolorado, 1977. Fotografija: Ross Dolan/Glenwood Springs Post Independent via AP.
zločin

Ako imaš ove ljudske osobine, to bi moglo da znači da si zao

Razgovarali smo sa dr Majklom H. Stounom, autorom ’Anatomije zla’, o karakteristikama koje su zajedničke najgorim ljudima u istoriji.
30.11.17

Dr Majkl H. Stoun se prvi put istakao 2006, kada je Njujork tajms objavio njegovu hijerarhiju od 22 nivoa, koju je osmislio da klasfikuje ono što je nazvao „Gradacijom zla“. 2009. godine, nakon što je obišao zemlju intervjuišući masovne ubice, serijske ubice i muževe i žene koji su ubijali zajedno, kao voditelj serije na kanalu Diskaveri, Most Evil, objavio je knjigu Anatomija zla. Knjiga obećava da će izneti na videlo prirodu pokvarenosti, istražujući osobine koje su zajedničke najmrskijim ljudima u istoriji.

Reklame

Profesor i stručnjak u oblasti kliničke psihiatrije na Kolumbiji, dr Stoun već dugo postavlja dijagnoze i leči pacijente sa graničnim poremećajem ličnosti, prilično ozbiljnim stanjem koje se ponekad manifestuje u vidu poremećaja ishrane, zloupotrebe supstanci i depresije. Pravni zastupnici ga često pozivaju na suđenja kao stručnog svekoka, što mu je omogućilo da se upozna sa najekstremnijim slučajevima poremećaja ličnosti. Od asocijalnih, do otvorenih psihopata, to su ljudi koje bi najveći deo društva – sudije, tužioci i slučajni prolaznici – ocenio kao zle. Pokazali su malo kajanja za svoje zverske činove, kao što su mučenje i sakaćenje svojih žrtava.

Privučen teškim poremećajima ličnosti koji su doveli do ovih neizrecivih užasa, dr Stoun je identifikovao narcisoidnost i agresiju kao dve najistaknutije lične osobine koje definišu zlo. I počeo je da raščlanjuje generalne arhetipove koji će činiti njegovu hijerarhiju. Ove nedelje, Anatomija zla doživljava novo, dopunjeno izdanje, sa svežim epilogom o onome što Stoun naziva „Novim zlom“. VICE je razgovarao sa doktorom preko telefona, da bi saznao da li misli da se ljudi rađaju zli, ko su bili najviše zli ljudi koje je proučavao, i kako bolje razumevanje uzroka zla može da utiče na naš krivično-pravni sistem.

VICE: Jesu li neki ljudi jednostavno rođeni zli?
Dr Majkl H. Stoun: Mislim da ima ljudi koji se rode sa tendencijom da čine zlo. Ne mislim da možemo da smatramo da su „rođeni zli“, kao da su preodređeni da čine dela koja bismo nazvali zlim. Ali ima ljudi – muškaraca daleko više nego žena – koji su rođeni sa takvim deficitom empatije i saosećanja. Oni su nesposobni da zaista razviju ljubav i snažne veze sa drugima. Ali su neosetljivi i rade užasne stvari zbog kojih se ne kaju. Imaju te osobine psihopate, i kod njih postoji veći rizik od emocija koje dovode do čina zla.

Šta im je zajedničko?
Najveći procenat muškaraca i žena koji na kraju učine nešto što bismo nazvali zlim često su odrasli u surovim, teškim okolnostima, i bili su zlostavljani. Iako možda nisu rođeni sa tendencijom da budu psihopate i da ne budu u stanju da gaje osećanja prema drugima, njihova dobra osećanja su udavljena u svoj toj nesreći koju su morali da pretrpe u svojim mladim danima. Na kraju rade stvari koje imaju ta zla svojstva.

Osumnjičeni za „Ubistva na vresištima“, Ian Brejdi i Majra Hindeli, fotografija neobeleženog datuma (AP Images)

Možete li da nam kažete nešto više o svojoj originalnoj koncepciji nivoa zla?
Pre 30 godina sam počeo da razvijam skalu i radim na tome, 1987. godine. Zamoljen sam da budem stručni svedok u slučaju kada je čovek ubio svoju ženu i decu. To je bio slučaj Džefrija Mekdonalda, takozvani slučaj „ Fatalne vizije“. Želeo sam da razjasnim poroti gde Mekdonaldov zločin potpada, u širem spektru zločina. Očigledno je da je ono što je on učinio mnogo gore nego ono što je učinila Džin Haris, koja je ubila muškaraca koji ju je izdao. Kada je otkrila da je on vara, postala je veoma depresivna i besna, i kada ga je ubila, počinila je ono što zovemo „zločin iz strasti“. Od svih zala, to je najmanje zlo.
Na drugom kraju spektra su zločini Iana Brejdija u Engleskoj. On se udružio sa ženom sa kojom je uspeo da se sprijatelji. Oni bi primamili neko dete na veoma udaljena i daleka mesta u Engleskoj, i odvukli bi ga u njihovu kolibu. Brejdi je davio decu i snimao njihovu vrisku, da bi snimke kasnije puštao kao vid seksualnog uzbuđenja za sebe i svoju devojku. Pomislio sam, Pa, ne može gore od toga. Ali biva i malo gore od toga. U to vreme, to je bilo nešto najgore za šta sam čuo. To sam stavio na drugi kraj skale. Gradacija zaista postoji, i zbog toga sam počeo da razvijam ono što sam nazvao skalom „gradacije zla“, na kojoj postoji skoro 24 nivoa.

Dejvid Parker sa svojim advokatom, 1999. (AP Photo/Adolphe Pierre-Lois, Pool)

Proveli ste godine proučavajući preko 600 zločina za svoju knjigu. Koja osoba koju ste proučavali je bila najviše zla?

Mislim da je to Dejvid Parker Rej. On je jednu od onih velikih prikolica adaptirao u odaju za mučenje, u Novom Meksiku. Kačio je vezane žene na plafon i radio im neizrecive stvari, nakon što bi im pročitao 17 gusto kucanih stranica svih užasnih stvari koje će da im radi. A tu je i jedan tip iz Viskonsina, Džon Rej Veber, koji je radio užasne stvari, na primer, sakatio je žrtvama intimne delove.

Reklame

Rekao bih da je to teško nadmašiti, kada su u pitanju zle, bolne i mučne stvari koje možeš da uradiš drugom ljudskom biću. U novom epilogu sam takođe napravio referencu na zločine koji ranije nisu bili rasvetljeni. Od 1987. godine je bilo oko 21 žena koje su otele trudnu ženu pred porođaj. Ubiju trudnicu, raspore joj stomak i ukradu fetus – živu bebu. To je nova vrsta zla. Ne mogu da pronađem podatke da se tako nešto događalo pre 1987.

Kako se ozloglašene ubice kao što su Čarls Menson ili Džon Vejn Gejsi kotiraju na vašoj skali?
Mensona sam stavio u nižu kategoriju, zato što je inspirisao druge da ubijaju. On jeste ubio par ljudi na farmi na kojoj su se okupljali, ali on je više bio inspirator za te pobegulje koje su ubile Šeron Tejt kada je bila u devetom mesecu trudnoće, govoreći, „Umri, kučko“. To je prilično zlo i pripada najdaljem kraju skale. Ali sam Menson nije pokazao toliku bezdušnost kao neki od njegovih sledbenika. Bilo je teško naći mu mesto na skali.

Gejsi je otimao dečake, odvozio ih svojim kamionetom kući, i tamo ih silovao, ubijao, i bacao tela ispod verande. Ikonične ubice kao što je Gejsi su blizu vrha skale, ali on lično se nije pribegavao mučenju na način na koji je to činio Dejvid Parker Rej, ili neki drugi. Oni su zapravo u svojim kućama pravili sobe za mučenje, i podvrgavali svoje žrtve nepodnošljivom i nezamislivom bolu. To ih čini gorima od nekih drugih.

Dijagram iz ’Anatomije zla’, vlasništvo Prometheus Books

Zašto mislite da je bilo važno da objavite dopunjeno izdanje knjige?
Počeo sam da verujem da je u našoj zemlji poslednjih 50 godina došlo do bitnih kulturoloških promena. Iako je stopa ubistava opala, neka od njih su posebno surova. Neobično mi je da se neke stvari nisu događale pre 1960 godine. Bio sam voljan da to nazovem „Novim zlom“: zločini koji su spektakularni i neuobičajeni.

Kako bi veće razumevanje uzroka zla moglo da utiče na naš pravni sistem, po vašem mišljenju?
Prvo moraš da budeš stoprocentno siguran da je počinilac izvršio zločin. Ako je zločin ovako ekstremno nasilne prirode, kao zločini Dejvida Parkera Reja, onda mislim da doživotna kazna zatvora bez mogućnosti puštanja na uslovnu slobodu, ili smrtna kazna, ne bi bile odgovarajuće – uprkos tome što su ljudi u poslednjih 30 do 40 godina manje entuzijastični kada je u u pitanju najstroža kazna za zločine takvog tipa. Pravni sistem ne obraća mnogo pažnje na dijagnoze.

A šta činiti sa ljudima koji od ranog uzrasta pokazuju sklonost ka zlu?
Ljudi veruju da adolescenti mlađi od 18 godina ne bi trebalo da provedu život ili ogroman broj godina u zatvoru, zato što su, na kraju krajeva, samo deca. Postoji neka nada da će se popraviti. Ali nije uvek tako, zato što ima neke dece koja su neosetljiva i bezosećajna, i u stanju da drugim ljudima rade neizrecive stvari. Kada dostinu uzrast od 17 ili 18 godina, ili u dvadesetim godinama, ona postaju psihopate. Neizlečivi i bez sposobnosti za pokajanje. Sudije moraju to da uzimaju u obzir. U simislu, Hej, ovo je osoba kojoj verovatno neće biti bolje od lečenja,niti i s godinama, nitii u bilo kom smislu.

Šta to praktično znači, u smislu toga kako da kažnjavamo ili postupamo sa mladim prestupnicima?
Trebalo bi da budemo strožiji u kažnjavanju takve dece, iako kod većine dece postoji šansa da se poprave. Pravila za njih bi mogla da budu blaža, ali ako učine nešto gnusno, ponašajući se bezosećajno i psihopatski, šanse da se ikada oporave nisu velike, u poređenju sa decom koja imaju šanse da se iskupe. Više pažnje treba posvetiti i dijagnozi, a ne samo datumu rođenja.

Intervju je redigovan zbog dužine i jasnoće.

Reklame