Kultni heroji: Erik Kantona

IME I PREZIME : Erik Kantona
DATUM I MESTO ROĐENJA : 24.5.1966., Marsej, Francuska
SPORT I POZICIJA : fudbal, napadač
KULT JE ZATO ŠTO JE : …bio prvi moderni heroj engleskog fudbala. I totalni ludak usput.

Zašto ti je kriva kragna, Erik Kantona?
Misliš da si Vladan Lukić, Erik Kantona?

Ova narodna poskočica nekako mi i dalje ostaje prva stvar na pameti kada se ponekad podsetim „kralja Erika", narodnog heroja Mančester Junajteda i nikada ostvarenog francuskog reprezentativca. Dvadeset godina je prošlo otkako je Junajtedova „sedmica" okačila kopačke o klin, i sa ove distance, definitivno možemo reći jednu stvar – Erik Kantona je bio više od fudbalera. Njegov odlazak u Englesku u sam osvit Premijer Lige bio je sportsko-komercijalni pogodak koji je lansirao novu inkarnaciju ostrvskog klupskog fudbala u zvezde.

A uopšte nije delovalo da do toga ikada može doći. Pre nego što je prešao Lamanš, dobri Erik imao je reputaciju vucibatine i neizlečivog tumora u svlačionici. Da, znao je fudbala itekako – to je pokazao na evropskom prvenstvu za mlade 1988, kada je zajedno uz Vensana Gerena, Franka Sozea, Alena Rošea, Franka Silvestra i druge osvojio prvo mesto i postigao tri gola (sva tri, ironično, protiv Engleske u polufinalu). Ali ako su ga po nečemu u domovini zapamtili, to nije bio fudbal.

Još kao dvadesetogodišnjak počeo je sa svinjarijama. Prvi je na tapetu bio njegov saigrač iz Oksera Bruno Martini, kojeg je Erik klasično nokautirao nakon nekih nesuglasica na treningu. Zatim je na utakmici protiv Nanta pokušao da ubije Mišela Der Zakariana, koji samo pukom srećom nije zaglavio detaljno bolničko lečenje. Okser ga je ubrzo brže-bolje prodao u Olimpik iz Marseja, što je mladom Eriku bilo ostvarenje snova, budući da je poreklom upravo iz grada koji su stari Rimljani zvali Masilija.

Ali ne lezi vraže, ni to mu nije previše pomoglo. Njegove tri godine na jugu Francuske obeležili su novi incidenti. Svoju reprezentativnu karijeru je stopirao na godinu dana kada je selektora Anrija Mišela nazvao „vrećom govana", a Marsej ga je „zbog mira u kući" dva puta slao na zajam, u Monpelje i Bordo. U Monpeljeu je takođe stigao da ostavi jak utisak – saigrača Žan-Klod Lemua gađao je kopačkama u glavu. Momentalnog otkaza ga je spasla intervencija starijih saigrača Lorana Blana i Karlosa Valderame, koji su videli da se ispod fasade imbecila ipak krije potencijalno sjajan fudbaler.

Marsej je 1991. izgubio strpljenje i poslao Kantonu u Nim. Par meseci kasnije, na jednoj ligaškoj utakmici budući heroj Mančestera gađao je sudiju loptom. FS Francuske ga je zvao na saslušanje i izrekao mu kaznu od mesec dana neigranja, koja je jedva trideset sekundi kasnije produžena na dva meseca budući da je Erik odmah po izricanju presude ustao i izvređao svakog člana komisije. Jasno je tada svima bilo da je njegova budućnost u otadžbini krajnje neizvesna – to su shvatili i Mišel Platini, tada selektor repezentacije, koji ga je ubedio da nastavi da igra fudbal (Erik je na kratko objavio igračku penziju nakon incidenta u Nimu), kao i Žerar Ulije, koji ga je zajedno uz ličnog psihoterapeuta savetovao da se oproba u Engleskoj.

Interesantno je sada videti da je Erik tek iz trećeg puta uspeo da pronađe klub na ostrvu. Prvo je bio nuđen Liverpulu, ali je tadašnji menadžer „crvenih" Grem Sunes odbio tu ponudu, što je nekako i logično uzevši u obzir da su na Enfildu tada carevali Jan Raš, Džon Barns i drugi. Šefild Venzdej je bio itekako zainteresovan, ali nije imao para da ga plati. Na kraju, Kantona se obreo u Lidsu, sa kojim je momentalno osvojio staru Prvu Ligu u njenoj poslednjoj sezoni pre nego što je re-brendirana u Premijer. U šampionskoj sezoni Lidsa odigrao je petnaest mečeva i postigao tri gola, ali je zato drugi napadač Li Čepmen „procvetao" uz Erikov smisao za asistenciju.

Već u novembru 1992., Kantona je neobjašnjivo prodat u Mančester Junajted za svega milion i dvesta hiljada funti. Naravno, do tog posla došlo je slučajno – Aleks Ferguson je tražio novog napadača, i Kantona mu je bio tek četvrti izbor, nakon što su ga odbili Dejvid Hirst iz Šefild Venzdeja, Metju Le Tisije iz Sautemptona i Brajan Din iz Šefild Junajteda. Godinama kasnije, Hauard Vilkinson, tadašnji šef Lidsa, priznao je da mu se navijači Junajteda i dan-danas zahvaljuju kada ga sretnu na ulici.

Ispostavilo se da je upravo ludi Francuz bio ta karika koja nedostaje da se Junajted ponovo vine u zenit engleskog, pa i evropskog fudbala. Kantona se brzo snašao u svom novom klubu, i ubrzo su „đavoli" postali hit novoformirane Premijer Lige. Kada je on stigao u klub, Junajted je tavorio na desetom mestu. Na kraju sezone, Old Traford je slavio prvu titulu nakon dvadesetšestogodišnjeg posta. Neverovatan preokret, a Erik je konačno bio u centru pažnje zbog fudbala, ne prgavosti.

Kantona je svojom pojavom prosto zaludeo Engleze, kojima je trebala inekcija nečeg svežeg sa kontinenta nakon godina koje su obeležile hejselsko izgnanstvo iz Evrope. Erik je bio fizički dovoljno spreman da se izbori sa zahtevima engleskog klupskog fudbala, ali je pritom tehnički bio na izuzetno visokom nivou što mu je davalo enormnu prednost. Bio je izuzetan strelac, mada Junajted je možda i najviše profitirao od njegovog kreativnog impulsa i osećaja za pravi pas u ključnom trenutku. Upravo je on bio ta lokomotiva koju je Aleks Ferguson čekao, igrač predvodnik koji je dao energiju mladim „đavolima" kakvi su Dejvid Bekam, Pol Skols, Gari Nevil i drugi da postanu ono što su kasnije postali.

Naravno, njegov imidž samouverenog lošeg momka igrao je u svemu tome veliku ulogu. Kao što vam stih sa početka teksta govori, on je nosio dres sa dignutom kragnom, što je bio njegov gest nepokolebljivosti i bunta, i uvek je izgledao kao da je spreman da vas prebije na najmanji vid provokacije. Roj Kin je govorio kako bi Erik ulazio na stadion izgledajući kao da je vlasnik istog – navijači su to itekako umeli da osete.

U prve dve sezone igranja za Junajted, Kantona je osvojio dve titule i jedan kup. U trećoj, njegov karakter je na trenutak preuzeo stvari. Dvadeset i petog januara 1995., Kantona je dobio crveni karton protiv Kristal Palasa zbog udaranja Ričarda Šoa. Kada je krenuo ka svlačionici, jedan navijač sjurio se niz tribinu ne bi ga lično „pozdravio" rečima „mrš nazad u Francusku, seronjo francuski". Na njegovu nesreću, Erik ga je čuo i momentalno reagovao - na najgori mogući način.

Kantona je napao navijača letećim kung-fu udarcem, a zatim je počeo da mlatara pesnicama u nadi da ga dokrajči. Saigrači (pre svih Piter Šmajhel) su ga sprečili da napravi veću štetu, koja je u tom momentu bila ionako dovoljno velika – fudbalski savez Engleske mu je uručio osmomesečnu suspenziju koju je FIFA potvrdila na globalnom nivou, dve nedelje zatvora je izbegao zahvaljujući plaćenoj kauciji, a morao je i da plati trideset hiljada funti i odradi 120 sati društveno korisnog rada. Ostaće ovde zapamćena i njegova danas mitska izjava sa konferencije za štampu nakon presude, kada je šokiranim okupljenim novinarima samo rekao da „galebovi prate ribarski brod jer se nadaju da će mornari baciti sardine u more" i otišao.

Junajted je titulu prvaka predao Blekburnu, jer bez Kantone se nije moglo. Kada se ovaj nakon odslužene suspenzije vratio na teren, nije odmah išlo glatko – na zimu 1996. na 1997., mančesterski tim bio je u deficitu od deset bodova u odnosu na Njukasl Junajted Kevina Kigena, koji je žario i palio te godine. Međutim, kada se Erik vratio u formu, Fergusonove „bebe" upisale su deset ligaških pobeda u nizu i prednost severnjaka se istopila. Junajted je remijem protiv Kvins Park Rejndžersa otišao na vrh tabele, gde je i ostao do kraja sezone. Pobeda nad Midlsbrom od 3-0 overila je novu titulu – kralj se vratio, živeo kralj!

U svojoj poslednjoj sezoni aktivnog fudbala, Kantona je zadužio kapitensku traku. Junajted je ponovo osvojio titulu, a on je pred kraj sezone objavio igračku penziju sa svega trideset godina. Kasnije je rekao da njemu prosto više nije bilo moguće ostati profesionalno posvećen igri koju je voleo – trebalo je malo i bećariti. Posvetio se drugim stvarima u životu, kao što su fudbal na plaži, gde je kao igrač-trener osvojio evropsko i svetsko prvenstvo. Danas je pre svega aktivan kao glumac.

U svojih šest godina fudbala u Engleskoj, Erik je osvojio pet titula, četiri sa Mančester Junajtedom i jednu sa Lidsom. Sigurno ostaje žal zbog činjenice da sa „đavolima" nije podigao evropski trofej, kao i to da u reprezentaciji Francuske nije uspeo da ostavi značajniji trag, iako je za „trikolore" postigao dvadeset golova u četrdeset i pet utakmica. Ali njegov uticaj na moderni fudbal, pogotovo engleski, bio je nemerljiv. Bio je kamen temeljac Junajtedove dinastije i jedan od prvih modernih ikona Premijer Lige, ako ne i prva. Ljudi su dolazili na stadione i palili televizore ne bi li gledali Erika, čekajući njegov novi nalet kreativnosti. Ili ludosti. To dvoje su često dolazili u paru.

Ironično je pitanje to da li bi u današnjoj upeglanoj i pomalo i sterilnoj Premijer Ligi bilo mesta za čoveka koji ju je stavio na mapu evropskog fudbala. Da se taj napad na Selhurst Parku desio u eri društvenih mreža, odjeknuo bi kao tri bombe, i suspenzija bi verovatno bila doživotna. Ne bi ga spaslo ama baš ništa. Ipak, vredelo je istrpeti marseljsku prznicu i uživati dok je trajalo. Na kraju krajeva, ljudi koji su pored fudbalskog dara imali tu izraženu karakternu crtu psihopate uvek su bili u srcima navijača. A Erik je bio možda najveći od svih „ludaka" koji su ikada izašli na travnati teren.

DODATNO GRADIVO : verujem da i sami možete otići na YT i naći hiljadu i jednu kompilaciju Erikovih majstorija. Ja ću vam umesto toga predstaviti nešto drugo – „Najkovu" reklamu iz 1996., u kojoj ol-star ekipa brani čast ljudskog roda protiv selekcije grubijana koju je selektirao sotona lično. Nakon početnog zbuna i navikavanja na grubu igru, „zemljani" uzimaju inicijativu, Paolo Maldini otima loptu „demonima", dugim pasom pronalazi Patrika Klajverta, lopta nekako stiže do Ronalda koji preslišava par đavola i dodaje Kantoni. Ovaj u mitskoj sceni namešta kragnu, izgovara „ au revoir" i šutira svom snagom prema golu. Čista poezija.

PROČITAJTE JOŠ : Kultni heroji: Đani Ćurčić

Kultni heroji: Ilija Najdoski

Kultni heroji: Gabrijel Batistuta