Sten Li je bio istinski saveznik manjina i borac za ljudska prava

Kao mladom crncu koji obožava stripove, iznenadna vest o smrti Stena Lija u 95. godini nadvila se nad mene kao tamni oblak. On nije bio samo tvorac Crnog pantera, Iks Mena i Spajdermena, bio je i odvažni saveznik svih ljudi druge boje kože.

Sten Li je 1968. godine vrlo jasno iskazao odsustvo trpeljivosti prema šovinizmu i rasizmu. U kolumni pod naslovom “Stan’s Soapbox” —uredničkoj reči koja se pojavljivala jednom mesečno u Marvelovim stripovima od 1965. do 2001. godine — Li je podučavao čitaoce, govoreći im da i ako se možda ne slažu dobro među sobom i sa svakom osobom koju upoznaju, to im ne daje za pravo da slepo mrze bilo koga.

Nisam bio rođen kad je to napisao ali kad se desio Šarlotsvil — taj trenutak kad su crna tela bila vraćena u ta davnašnja vremena —on je retvitovao ovu kolumnu jednoj drugoj generaciji. Razlika između onomad i sada bila je ta da Li nije mogao da dobije ništa tom kolumnom — ništa tada i vrlo malo sada. Bio je kreativac koji se mukotrpnim radom probijao kroz strip industriju pedesetih koja ga nije želela — samoproklamovano piskaralo spremno da napusti profesiju pre nego što se upustio u avanturu s Marvelom. Bio je najprivilegovaniji od svih belaca, izgledom i potencijalom, ali je tu privilegiju iskoristio za pozitivnost koju vrlo malo ljudi ume da postigne, kad se ima u vidu za kakve se sve progresivne ideale zalagao.

U poslednje dve decenije, odrastali smo uz njega, gledajući kako se taj stariji brkati čovek pojavljuje na par kratkih sekundi na velikom platnu, možda ne razmišljajući previše o njegovom radu. Kad sam hvalio odvažnost filma da govori o crnom kralju s isključivo crnačkog glumačkom postavom, nijednom nisam pomenuo da je Sten Li ko-autor Crnog pantera.

Bio je otvoreni simpatizer pokreta borbe za građanska prava i nije tražio zasluge za svoje simpatije, čak i kad mu je štetilo da iskaže tu podršku. Pomogao je u stvaranju likova koji su bili otelotvorenje afro-herojstva kao alternativu pričama koje su nedostajale. U svoja dela, koja su bila namenjana pre svega beloj publici, ubacivao je progresivne poruke do kojih njima možda ne bi bilo stalo pre nego što su ih pročitali. Iks Men, najslavnije od svih, bili su alegorija (ljudi se plaše mutanata) za međurasne tenzije oko pokreta borbe za građanska prava. (Ta alegorija opstala je više decenija i istaknuto se proširila na LGBTQ zajednicu.)

Ne držim vam lekciju iz istorije, ali želim da odam poštu čoveku koji je razumeo šta znači biti beskompromisni saveznik kroz jedinstveni glas i umetnost. On nije samo u potpunosti prigrlio tu ideju, već je činio to bez brige za samozaštitu i kako će to savezništvo biti shvaćeno među njegovom najdiskriminatornijom publikom — koja ne može (i ne želi) da vidi njegove reči kao nešto čemu vredi težiti, nešto pozitivno ili neophodno. Kao neko ko je postao izuzetno nepoverljiv prema onoj vrsti savezništva koje postaje neprijateljstvo čim se zatvore vrata, taj stalni podsetnik da mi (ljudi drugačije boje kože) nismo sami, značio mi je sve na svetu.

U tom tvitu u kom se podsetio nekadašnje kolumne, Sten Li je dodao reči “jednako istinito danas kao što je bilo 1968.” Stene Li, ti si jednako istinit danas kao što si oduvek bio.

Počivaj u miru i "Excelsior!"

Pratite Noela Ransoma na Tviteru.