FYI.

This story is over 5 years old.

Gaming

Uz igru FIFA, muškarci se lakše suočavaju sa osećanjima

Većina muškaraca stvarno ne zna šta da radi sa tim jebenim osećanjima koja potiskuju do istrebljenja. Ili samo sede tako u prazno, beskorisni poput beskičmenjačkog lejzi bega.
11.8.15

Pol Gaskonj plače sa saigračem iz engleske reprezentacije Garijem Linekerom na Svetskom prvenstvu 1990 (skrinšot via YouTube)

Jedanaest je uveče i ortak ti se pojavio na vratima, pokisao kao miš, i fizički i psihički. Nosi ranac pod miškom, mokar, sav je u bedaku. Šutnula ga je riba i dovoljan ti je pogled na njegovo oteklo lice i oči crvene od suza da znaš da je jedino što želi u ovom trenutku ispijanje piva u tišini uz magiču reč iz tvojih usta: "FIFA?". Uvek će reći da.

Reklame

Većina muškaraca stvarno ne zna šta da radi sa tim jebenim osećanjima koja potiskuju do istrebljenja. Ili samo sede tako u prazno, beskorisni poput beskičmenjačkog lejzi bega. Ova nesposobnost da se izbore sa samim sobom kad ta potisnuta osećanja konačno izađu na videlo čini od muškaraca napeta, neobična i pomalo zastrašujuća bića; nekakva poremećena, impresionistička vizija ljudskih osećanja izbljuvana bez ikakvog procesa razmišljanja, posebno kada treba razgovarati sa prijateljima.

Sva bezbedna utočišta, beskrajna ljubav i pažnja najdražih i najbližih koji se svim silama trude da pomognu idiotu muškarcu-dečaku da prođe kroz tu bujicu osećanja ne pomažu nimalo. Nismo naučili da prihvatimo sopstvene emocije i to ne da je jebena noćna mora za svakog oko nas, već ponekad može da bude i opasno. Ali za milione muškaraca na planeti, iz ko zna kog razloga, tada nastupa FIFA.

Za mene je FIFA oduvek bila ono mesto bez bljutave zajebancije, na kome nema - kakvo osveženje - onog besmislenog i usađenog rasizma koji se tako često javlja i u fudbalu i među igračima i među navijačima. Takođe, i mesto na kome se najzad osećaš dovoljno opušteno da pričaš sa ortacima o svojim osećanjima. Igrajući sam upoznao one prave ortake, za početak, naučivši da je odgovor na pitanje "Evo ili FIFA?" onaj koji donosi bolja rešenja od bilo kog algoritma namenjenog odjebavanju dosadnih smorova i drkadžija.


Pogledajte VICE film "Goloruko pesničenje

______________________________________________________

Moje tinejdž godine bile su posvećene samo izolaciji i fudbalu. Preselio sam se iz Londona u unutrašnjost kada sam imao 11 godina. Bio sam potpuno izgubljen. Osećao sam se kao autsajder, zamenivši udobno utočište u centru Londona za banalnost zelenila predgrađa u provinciji. Nisam znao kako da se upoznam sa nekim, da se sprijateljim. U starom kraju, bilo je dovoljno da priđem nekoj ekipi klinaca koji bi pikali fudbal, ali sada to više nije dolazilo u obzir. Mogući novi ortaci su blenuli u mene otvorenih usta, kao da sam potpuni ludak što hoću da pričam sa nekim koga ne poznajem. Pošto su odjebavanja dostigla dvocifren broj, uvukao sam se u sopstvenu ljušturu. Ubrzo mi je postalo mnogo gotivno, a postao sam neviđen FIFA car.

Reklame

A onda, kada sam stvarno postao dobar igrač, stvari su počele da se menjaju. Još uvek sam morao da se uvaljujem u razgovore na koje nisam bio pozvan, ali moje hvalisanje rezultatima i sposobnostima da zabijem golčinu, citiram "savršen kontranapad sa desna na gol sa Martinsom i Adrianom za FIFA 200" kao da su bile magične reči.

Kada sam dokazao da je to istina, kao da je svanulo: zbog nečeg sam sada imao pravo da budem u ekipi sa popularnom ekipom na odmorima. Kul ekipica koja je cuclala pljuge i vatala se sa ribama u parkiću, i mi ostali, konačno zajedno. Moj društveni status uopšte više nije bio važan sve dok sam bio zverina koja prca Inter iz Milana.

Rasplakani Dejvid Bekam odlazi sa terena na poslednjoj utakmici (skrinšot via Jutjub)

U ovo zlokobno doba zvano odrastanje, FIFA ostaje bezbedno mesto u kome misli ne mogu da zasmetaju, gde možemo jasno i glasno da podelimo osećanja cepajući nule i jedinice na ekranu a da ne postane sve "previše stvarno". Oči su nam zalepljene za ekran dok ono što ti izlazi iz usta stiže pravo iz nesvesnog i polako se uljuljkuješ u stanje meditacije prijateljskim reakcijama prepunim klišea koje izgovaraju komentatori, svi do jednog gotivni likovi. Dok dribluješ ka golu sa Andresom Inijestom dostižeš zen i sada možeš da kažeš ama baš sve. Otkači. Odlepi. Samo kaži ono o čemu razmišljaš. Konačno si slobodan.

Skoro sva moja profesionalna dostignuća stigla su preko blejanja u pabovima uz pivo i u slavu engleske reprezentacije, i skoro svi najintimniji i najosećajniji razgovori sa ortacima su nekako iscureli iz mene dok je FIFA bila ono što nas spaja u tom času.

Pročitajte i: Dopisivao sam se sa 50 ubica

Pod maskom izjednačenja u poslednjem minutu i potpune promene taktike na poluvremenu krije se ono što je, izgleda, muškarcima neophodno - sve ono "Ostavi osećanja po strani" ili "Budi muško, ćuti" pada u vodu - FIFA je ono što je neophodno da se ponašaju kao odrasla ljudska bića. Čak i u trenucima kada je neophodna pauza ili bismo zavrištali kao najgori pasivni agresivci što ne nosimo bar bod sa tekme, i sama utakmica i sam razgovor teku bez problema. Plus, nešto se krije i u dužini igre koja ispada da je idealna za kratki napad Prave i Jedine Istine.

Bolje je ovako. Sem ako niste sociopata koji menja postavke igre, spremite se na 20 minuta raja. Biti zaglavljen u razgovoru duže od toga svakog bi nateralo da viljuškom istera oko, te zato poluvreme donosi neophodni odmor. Ta pauza je u stvari "Jebeš sve ovo, idem da popušim pljugu", kada, bilo igra, bilo priča dostignu neželjene vrhunce, i hvala bogu za nju.

Uz pivo i burnu tekmu između Čelzija i Barselone, najzad možeš da pričaš o svemu što te muči i podeliš tugu i bol. Među svim tim osećanjima, ono što je jasno i čisto su bodovi: dok trčiš uz Nejmara, sve ta lična sranja mogu da se srede na autopilotu. Prelepo je. Pričaš o tome kako ste uopšte postali ortaci i zašto. Kako je sve izašlo na videlo i šta treba uraditi da se sve opet vrati na staro mesto. Sređuješ sve. Obično pokušavaš nešto tako kad si cirke i pijano grliš ortaka, dernjajući mu se pravo u uvo "volim te, bre, brate" dok naručujete poslednju turu, ali ovo je mnogo bolje: jeftin mentalni lubrikant koji nosi minimalni rizik, poput ždranja kebaba posle tone piva dok se teturajući vraćaš kući.

"Još jednu tekmu?" je sve što treba da čuješ da bi sve ponovo bilo u redu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu