FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

​Druga strana smrti: kada zaveštate telo nauci u Srbiji

Retko kada razmišljamo o smrti kao o nečemu što zapravo produžava, a ne samo okončava život.
11.11.15
Fotografije: Lazara Marinković

Deo života kog se, kao i svi ljudi, prilično plašim je onaj koji je apsolutno neizbežan za sve nas. Smrt roditelja i članova porodice, smrt bližnjih i voljenih, moja smrt, pa čak i sama pomisao na bilo kakav kraj, u meni izaziva nelagodu i strah. Paradoksalno, živi ljudi mi često unose daleko veću anksioznost od mrtvih.

Pogledajmo istini u oči: iako je sveobuhvatni deo života svakog pojedinca baš kao i rođenje, smrt je, na neki uvrnut način, još uvek jedan od navećih društvenih tabua. Znamo jako malo o njoj, užasavamo je se, skloni smo da je fetišiziramo ili još gore - mistifikujemo.

Reklame

Retko kada razmišljamo o smrti kao o nečemu što zapravo produžava, a ne samo okončava život. Zahvaljujući onima koji su odlučili da umru znajući da će njihovo telo doneti dobrobit čovečanstvu, postoji i jedna dimenzija smrti koja produžava život nas srećnika koji ga još uvek posedujemo - zaveštavanje tela medicini.

Institut za anatomiju. Fotografije: Lazara Marinković

U Srbiji godišnje samo od malignih bolesti oboli oko 30.000 ljudi, dok je poslednjih godina u velikom porastu i broj dece obolele od raka. Obrazovanje lekara od kojih tako očajno očekujemo da nas leče i produžavaju nam živote, potpuno je nemoguće bez proučavanja anatomije. Dok studenti umetnosti proučavaju anatomiju na živim modelima, studenti medicine širom sveta, pa i u Srbiji, uče se na mrtvima. Kadaveri ili preparati - termini koji se koriste na Medicinskom fakultetu - posmrtni su ostaci ljudi, na kojima se budući lekari upoznaju sa kompleksnom građom ljudskog tela.

"Tako će od njih vremenom postati uspešni hirurzi, kardiolozi, gastroenterolozi, radiolozi koji će tokom svoje prakse uspešno pomagati pacijentima u borbi za očuvanje zdravlja. Zaveštanjem svojih posmrtnih ostataka pomažete direktno i svojim najbližima, jer će ih lečiti kompetentni lekari", piše u brošuri Instituta za anatomiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu, koji pruža detaljne informacije o tome ko, kako, zašto i gde nakon smrti može ostaviti svoje telo medicini.

Smrt je svakodnevni deo života za profesora doktora Branislava Filipovića, upravnika Instituta za anatomiju.

Reklame

- Sa mrtvima je mnogo lakše raditi nego sa živima. Oni ne traže ništa, osim poštovanja - kaže za VICE profesor Filipović.

Profesor dr Branislav Filipović

Plemenita praksa zaveštavanja posmrtnih ostataka Institutu za anatomiju postoji već 95 godina, od samog osnivanja. Profesor Niko Miljanić, osnivač po kome Institut nosi ime, bio je član masonskog reda, zbog čega su podovi ove prelepe, svetle i prostrane zgrade stilizovani crno-belom šahovnicom, priča mi dr Filipović dok razgledam slike na zidovima njegovog osunčanog kabineta. Predivne naučne ilustracije i reprodukcije koje krase zidove celog Instituta, kaže on, crtala je pokojna umetnica Milica Dinić.

Profesor Filipović je staložen, harizmatičan i neverovatno pronicljiv čovek. Prokljuvio me je na keca - sve moje potisnute strahove, slabosti i izgovore. Pored posla upravnika Instituta, a do pre koju godinu i šefa katedre, on predaje sve predmete iz anatomije na fakultetu, bavi se privatnom psihijatrijskom praksom, radi kao sudski veštak, kao konsultant u zatvorskoj bolnici, učestvuje u naučnim istraživanjima, bar jednom godišnje gostuje kao predavač u Americi i na uglednim naučnim kongresima širom sveta. Nije mi otkrio svoju tajnu organizacije vremena, ali jeste rasvetlio šta se tačno dešava sa posmrtnim ostacima kada se doniraju medicini u Srbiji.

- Jedini mogući zakonski način da zaveštalac ispuni svoju želju je putem testamenta, odnosno potpisane i u sudu overene izjave o zaveštanju tela. Kao i sa bilo kojom imovinom, svaki čovek ima pravo da nakon smrti sa svojim telom uradi ono što želi. Taj sistem smo uveli 1995. godine i zahvaljujući radu na njemu sam dobio i specijalizaciju iz psihijatrije - objašnjava dr Filipović za VICE.

Izjava o zaveštavanju tela

U svrhe naučnih istraživanja i obučavanja studenata medicine u Srbiji, telo se nakon smrti može ostaviti Institutu za anatomiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu, kao i drugim medicinskim fakultetima u zemlji. Procedura je vrlo jednostavna: u nadležnom sudu se u tri primeraka overava formular gde osoba potvrđuje da "pri čistoj svesti i zdravoj pameti" ostavlja posmrtne ostatke Institutu. Neophodno je da o odluci obavesti svoje najbliže i da odredi izvršioca zaveštanja. Donator dobija karticu sa svim podacima koju mora da nosi sa sobom, uz ličnu kartu.

Po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, fakulteti zdravstvene struke mogu preuzeti posmrtne ostatke i u slučaju kada premine osoba bez porodice, čije telo ne podiže niko iz kapele ili osoba koja se za života nije izričito, u pismenom obliku tome protivila.

Reklame

- Ono što učimo studente od prvog dana je da se i sa živima i sa mrtvima moraju ponašati u istom, dostojanstvenom maniru. Ne postoji nikakvo skrnavljenje tela osobe koja je zaveštalac, nikakvo podsmešljivo postupanje - naglašava profesor Filipović.

Medicinske ilustracije

Nakon završene obuke na kadaveru koja traje najmanje dve godine, Medicinski fakultet snosi sve troškove sahrane posmrtnih ostataka na Novom bežanijskom groblju, uz poštovanje želje zaveštaoca vezane za verski obred, ceremoniju posle smrti ili prilikom sahrane. Ukoliko je osoba ostavila kontakt porodice, Fakultet je obaveštava o datumu sahrane.

Pokriveni troškovi sahrane, koji u Srbiji nisu baš mali, jedan su od razloga zbog kojeg ljudi koji bez porodice ili materijalnih sredstava odlučuju da ostave telo nauci. Međutim, taj postupak u Srbiji nosi određenu vrstu stigme.

- Kod nas još uvek postoje neki stari uvreženi "običaji" da morate imati za sahranu čak iako nemate za hleba. Zbog toga je zaveštanje iz ekonomskih razloga za neke ljude "ispod časti" - kaže profesor.

Međutim, mnogi zaveštavaju svoje telo iz zahvalnosti lekarima i hirurzima koji su njima ili članovima porodice produžili život, objašnjava profesor Filipović.

Ljudi znaju da komplikovana operacija koju su imali ne bi bila moguća da hirurzi nisu učili poznavanje anatomije na kadaverima. Zato su mnoge osobe spašene zahvaljujući lekarskoj pomoći osećaju potrebu da po završetku života na neki način doprinesu razvoju medicine i pomognu da se produži život drugih.

Institut za anatomiju ne pruža donatorima nikakvu materijalnu nadoknadu. Ali, doktor Filipović kaže da rade na poboljšanju Zakona koji će donatorima omogućiti izvesne medicinske olakšice.

- Ovaj proces je još uvek "na dugom štapu", ali u pitanju je, pre svega, kraće vreme za zakazivanje za određene vrste pregleda poput magnetne rezonance i ultrazvuka ili dijagnostičke procedure kao što je kateterizacija srca - ističe profesor.

Reklame

Po Zakonu, Institut ne sme da preuzme tela osoba koje nisu umrle prirodnom smrću i na kojima je vršena obdukcija, zatim osoba zaraženih visoko infektivnim bolestima (HIV i određeni oblici hepatititsa), kao i ona na kojima su nastupile izražene postmortalne promene koje onemogućavaju balsamovanje. Sve ostale punoletne osobe mogu da zaveštaju posmrtne ostatke.

Hodnici Instituta za anatomiju

Kako bi se utvrdila spremnost zaveštalaca da realizuje donaciju, obavezan je psihološki razgovor koji, kao specijalista, obavlja doktor Filipović. On proverava da li je osoba donela odluku pri čistoj svesti, da li je obavestila porodicu i bližnje, kao i da li želi da donira telo da bi ostvarila neku vrstu sekundarne dobiti - tačnije, novac.

- Dešavalo se da neki ljudi, uglavnom zavisnici od narkotika, misle da mogu da zaveštanjem "prodaju" svoje telo, jer su tako verovatno videli u nekim zapadnim filmovima. Ova praksa, pre svega, nije etička, niti postoje informacije da se primenjuje bilo gde u svetu - objašnjava profesor.

Pitala sam šta bi se desilo ako bih se ja, sa svojih 29 godina, odlučila za zaveštanje. Profesor Filipović kaže da ljude mlađe od 50 godina ne uzimaju u obzir. Osim što postoje šanse da će se tokom godina možda predomisliti, mogu da se dese razne stvari do trenutka smrti i da utiču na ostvarivanje donacije. Nakon stručnog razgovora, mlađe ljude obično uz zahvalnost zamole da se vrate za neku godinu, kaže mi profesor. Okej, previše sam mlada da umrem.

Reklame

Najčešće se za donacije javljaju stariji ljudi, posebno iz penzionerskih domova, ali i osobe koje su posvetile život nauci, ljudi čije porodice žive u inostranstvu, ali i ljudi širom Srbije koji čuju za Institut. Međutim, svi donesu odluku tek nakon obavljenog razgovora, kada se uvere da će se sa njihovim telom postupati dostojanstveno i sa poštovanjem.

Sala sa bazenima za imbibiranje

- Kada premine osoba koja je donirala svoje telo, kadaver se dovozi na Institut i tada počinje proces iniciranja, u kojem mora da ostane 6 meseci. Pod jedan, za slučaj da je u pitanju bila osoba bez porodice čiji se rođaci tak naknadno jave i pod dva, da bi se izvršilo potpuno imbibiranje. To znači da se tokom šest meseci kadaver natapa sredstvima za balsamovanje da bi se sprečilo raspadanje i da bi bio spreman za disekciju, a da pritom ne bude toksičan za one koji rade sa njim. Najpre se čisti, ubrizgava tečnost, a onda se spusti u bazen sa mešavinom formalina, glicerina, i fenola i u tom bazenu ostaje do upotrebe minimum šest meseci - objašnjava profesor Filipović dok me sprovodi kroz prostorije gde se ovaj proces odvija.

Posao balsamovanja na Institutu danas obavlja dvoje tehničara, a ranije su to radili sami profesori.

U samom prizemlju Instituta nalazi se tiha, i kao apoteka čista, sala sa velikim zatvorenim bazenima u kojima leže kadaveri tokom procedure balsamovanja. U svakom od ovih bazena koji se nalaze nad zemljom može da se smesti do deset tela. Iza zaključanih vrata na kraju sobe je skupocen aparat za ubrizgavanje tečnosti. Samo ubrizgavanje se vrši pod pritiskom, kroz butnu arteriju. Na vratima je zalepljena jednostavna receptura za balsamovanje. U samom ćošku ove uglancane, spokojne prostorije su još jedna vrata kroz koja se direktno iz zadnjeg dvorišta Instituta unose posmrtni ostaci. Vrata do posthumnog života.

Receptura za balsamovanje

- Po isteku šest meseci i završenom procesu balsamovanja, telo se odnosi u salu i dalje stavlja na raspolaganje studentima u vidu preparisanja određenih delova, po nastavnom programu. Pored upotrebe celog tela na časovima anatomije, vade se svi organi koji se mogu proučavati. Mozak, srce, pluća, jetra, slezina, želudac, bubrezi, bešika, unutrašnje genitalije i drugi organi se vade i mnogo duže čuvaju, ali u malo jačim rastvorima formalina. Tako se mogu koristiti i kroz generacije - ističe profesor Filipović.

Pored Medicinskog fakulteta u Beogradu, u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu se takođe u nastavi koriste kadaveri. U Novom Sadu postoji i novi način prezervacije unutrašnjih organa, ali ne i celog tela, a to je plastinacija. Kragujevac ima i jedan plastinirani leš kupljen u inostranstvu. Pri plastinaciji, organi se umesto tretmana formalinom pune plastičnim masama i maltene su večni. Osim ako se fizički ne ošteti, ne postoji mogućnost da organi propadnu, objašnjava profesor Filipović. Međutim, plastinacija se ne primenjuje na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Reklame

- Plastinacija kao metod podrazumeva rad sa vrlo zapaljivim acetilenskim parama. Acetilen se koristi za varenje, između ostalog, vrlo je eksplozivan i ukoliko se nešto desi, cela zgrada ode u vazduh. Zahteva poseban nivo izolacije, posebne prostorije koje nemaju kontakt sa drugim prostorijama, hemijski otporna vrata i ono što je nama najvažnije: zahteva stabilnu električnu mrežu koju mi nemamo - kaže on.

Slavine za ispuštanje tečnosti iz bazena

Institut za anatomiju u Beogradu trenutno pokušava da obezbedi sredstva za drugačiji način prezervacije delova tela koji bi izbacio iz upotrebe formalin (čija su isparenja kancerogena) i istovremeno omogućio većem broju ljudi mogućnost za praktični rad i usavršavanje u struci.

- Naše kolege u Ženevi, Gracu, Ljubljani, Mariboru koriste alkohol i još neke aditive za prezervaciju tela i organa, koji se čuvaju u specijalnim frižiderima i rashladnim sobama, poput onih za maline. Oni se odvoze se u salu za rad sa studentima i po upotrebi se vraćaju. Hirurzi na njima mogu da vežbaju raznorazne pristupe, ortopedi da za vežbe koriste ruke i noge, neourohirurzi glavu ili kičmu. Na taj način može da se vrši edukacija iz više delova, ne samo sa studentima, već i sa specijalizantima. Na žalost, građevinski radovi, nova prateća oprema i obuka kadra nisu jeftini, a mi nismo zanimljivi farmaceutskim kućama, sponzorima i ostalima, tako da je za sada njihova nabavka još uvek neizvesna - kaže profesor Filipović i naglašava da je kadaverska obuka neophodnost za održavanje nastave.

Plastični modeli

- Nastava anatomije bez kadavera nije ništa. Zapad je to vrlo dobro rešio donacijama tela. Ali i to zavisi od zemlje do zemlje. Svuda gde je malo viši nivo svesti i gde je malo manji uticaj Katoličke crkve - nema problema sa donacijama. Francuska onako, ali Nemačka, Španija, Slovenija, oni imaju dosta donatora, čak po nekoliko stotina godišnje. Već Poljaci imaju problem, Hrvati takođe, a verovali ili ne, oni uvoze kadavere iz Slovenije - kaže profesor.

U Srbiji je ove godine do sada bilo 11 realizovanih donacija, a bude ih u proseku do dvadesetak godišnje. Veći broj kadavera može da omogući daleko kvalitetniju nastavu za veći broj studenata medicine, ali i veće mogućnosti za usavršavanje lekara specijalizanata.

Reklame

Na pitanje da kako novi studenti reaguju na rad sa posmrtnim ostacima, doktor Filipović kaže da prve susrete sa kadaverom izuzetno dobro podnose, kao i da se retko kada desi da neko padne u nesvest ili odluči da napusti studije. Nakon prvih par dana, većina se navikne. Smrt je tesno skopčana sa medicinom, što dobro znaju svi oni koji se opredeljuju za ovu struku.

Sala za disekciju

Iako su današnji mediji prepuni vestima o tragedijama, za mene, kao i većinu ljudi, smrt nije nešto sa čim se direktno susrećem svaki dan. Obilazak sale za anatomiju mi je verovatno najbliže što sam do sada prišla smrti, ne računajući malobrojne sahrane i parastose.

U sali u kojoj se održava obuka studenata na kadaverima nalazi se desetak crnih, mermernih stolova za disekciju koje je na Institut iz Francuske doneo osnivač, doktor Miljanić. Više od pola stolova u sali je bilo prazno. Fotografisanje tela osim u naučne svrhe i za stručnu literaturu nije dozvoljeno, zbog zaštite privatnosti i poštovanja preminule osobe. Iz istih razloga tokom edukacije glava pokojnika ostaje pokrivena.

Atlas anatomije i pribor za disekciju

Dvoje studenata su tiho i posvećeno ispitivali otvoreni torzo jednog kadavera kada me je profesor Filipović uveo u salu. Još nekoliko tela je ležalo pokriveno na drugim stolovima. Zapahnuo me je jak miris formalina i hemikalija, na koji su ljudi koji rade ovde verovatno već navikli.

Pri prvom susretu sa kadaverom, očekivala sam svakakva osećanja, samo ne odsustvo snažne reakcije. Na neki način me to za trenutak zbunilo i zabrinulo. Gledajući studente kako rade na preparatu, nisam osetila ni malo nemira i nelagodnosti, već sasvim suprotno. Osećala sam neku vrstu spokoja, kao da znam da je sve u redu. Život ima početak i kraj, a čak i nakon tog kraja, osoba koja nije više tu i čiji balsamovani ostaci leže na stolu podučavajući buduće lekare daje svoj poslednji, veličanstveni doprinos ljudskom rodu.

Mermerni sto

Pažljivo posmatrajući ramena, torzo, ruke i noge, pogled mi se zadržao na njegovom blago nakrivljenom stopalu i od hemikalija požutelom noktu na palcu. Taj detalj, moj punctum ove slike, ostaće mi dugo urezan u sećanju. Na stolu više ne leži ta i ta osoba, već preparat - balsamovani posmrtni ostaci lica čija je privatnost zaštićena. Uprkos potamneloj koži, blago nakrivljeno stopalo i žuti nokat meni su izgledali su kao da bi mogli pripadati osobi koja je živa, koja ima prošlost, karakter, porodicu. Ali kada je nauka u pitanju, nema prostora za ovakve poetične opservacije. U sali za anatomiju, rad se odvija sa punim poštovanjem, ali je zbog te emotivnog otklona neminovno i depersonalizovan, distanciran. Zato verovatno ne bih mogla da se bavim medicinom.

Skeletni ostaci u laboratoriji za morfološka istraživanja

Profesor me je zatim odveo u laboratoriju za fizičku antropologiju gde se vrši proučavanje građe kostiju sa makroskopskog i mikroskopskog aspekta. Laboratorija radi u dva pravca - u forenzičkom, gde se u saradnji sa kolegama sa sudske medicine vrši identifikacija pronađenih posmrtnih skeletnih ostataka, kao i klasično naučno-istraživačkom pravc u okviru kojeg se istražuju promene na kostima na makro, mikro i nano nivou. Za potrebe istraživanja koriste specijalan aparat, jedini u regionu, koji radi kao klasičan CT skener, ali može da pravi i preseke na nivou od 10 mikrona.

Laboratorija za naučna istraživanja Instituta za anatomiju

Na samom vrhu zgrade Instituta nalazi se i "carstvo" profesora Filipovića, odnosno laboratorija u kojoj sa kolegama sprovodi raznovrsna naučna istraživanja. Spoj moderne tehnologije, najsavremenijih aparata za ispitivanje uzoraka sa komadima nameštaja iz nekih prošlih vremena i starinskim staklenim bočicama sa hemikalijama, ostavlja gotovo nestvaran utisak. To je mesto na kojem se dešava naučna "magija".

Preparati u muzeju Intstituta za anatomiju

Za sam kraj obilaska Instituta, ušla sam u mali interni muzej, čiji su zidovi prekvriveni staklenim vitrinama sa prepariranim organima, starim knjigama i drugim važnim artefaktima. Među njima se nalaze i spisi Slavoljuba Jovanovića. Profesor Filipović kaže da je on jedini naučnik srpskog porekla čiji je naučni rad citiran u "bibliji" medicine - Grejevoj anatomiji.

Profesor Filipović pored najstarijih preparata u muzeju iz 1928. godine

Pitala sam profesora Filipovića šta se može naučiti od mrtvih i šta je naučio tokom godina.

- Hic mortui vivos docent - ovde mrtvi podučavaju žive. Ovaj natpis se nalazio ispred Galenove škole medicine, a znači da nas mrtvi uče o svemu što treba da znamo o živima. Pre svega anatomiju - od čega je čovek sastavljen, kako to sve izgleda, gde se nalazi, kako se gleda i pristupa, kako izgleda izmenjen organ, kakve sve varijacije postoje. Anatomija nam pokazuje da je svaki čovek individua za sebe i da mu tako morate pristupiti, bilo da je živ ili da je mrtav - zaključuje on.

Izreka kaže da je anatomija bez medicine dosadna, ali je medicina bez anatomije smrtonosna. Ne samo smrtonosna, već i potpuno nemoguća. Da nema onih duša koje se ne opterećuju onim što će se desiti sa njihovim posmrtnim ostacima, medicina ne bi mogla da nas spašava. Život mnogo daje, ali mnogo i oduzima. Za neke oduzima previše da bi mu iz zahvalnosti nauci posle smrti dali još i svoje meso.

Mislim da sam ja dovoljno srećna i zahvalna univerzumu i da ću se pred kraj života možda čak i odlučiti da doniram svoje ostatke. Jer, na kraju svega, životni ciklus mora da se završi. A kroz zaveštanje tela nauci, novi život počinje baš tu gde se prethodni završio.

Za sve informacije o zaveštanju možete se obratiti na telefon 011/684259 ili 684-846, lokal 122 ili na adresu: Institut za anatomiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, Dr Subotića 4/II, 11000 Beograd, za profesora Branisalava Filipovića.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu