Birokratija

Kad imaš hendikep, moraš da budeš superheroj da se izboriš sa birokratijom u Srbiji

Doktorka je odokativno procenjivala da li imam neku mentalnu smetnju, a onda me je pitala čime se bavim u životu. Malo je falilo da mi traži CV.
Fotografija: Flick, Christian Schnettelker

Svakog jutra kada se probudim pomislim na kakav i koliki zid ću danas da naletim? Koliko će apsurd sa kojim ću se sasvim sigurno susresti imati uticaja na moj dan?

Zid srpske birokratije je deo stvarnosti za svakoga od nas. Ne postoji osoba koja nije imala drame na šalteru, problem u komunikaciji, čuveni momenat sa FTJP ( fali ti jedan papir), susrete sa nedostatak empatije, strpljenja i nadralno dugim burek pauzama dok vama gori pod nogama.

Reklame

A svako od nas ko ima neku dijagnozu - med. skraćenicu pored inicijala svog imena i prezimena - prolazi kroz fazu “vredim-ne vredim” kao i kroz testiranje nervnog sistema u potrazi za potrebnom dokumentacijom.

Nekako se vremenom istreniraš na glupost i lenjost, proradi ti onaj automacki „airbag” u glavi i nastaviš dalje. No, svakako se zapitaš zašto glupost nema kraj a mnoge dobre stvari u životu ga imaju? Nije mi namera da zvučim kao Kalimero, ali nepravda je mnogo gadna pojava, u ženskom rodu.

Agencija za sklapanje brakova

Budući da imam dijagnozu cerebralne paralize, po zakonu imam pravo na nešto što se zove tuđa nega i pomoć. Ostvarivanje prava na tu uslugu zavisi od visine telesnog oštećenja. Ja ispunjavam uslove u procentima, ali… tu postaje zabavno.

U jednom momentu mi je to pravo oduzeto uz objašnjenje da mi je bolje i da suštinski više nisam osoba sa invaliditetom, bar ne u meri u kojoj bi po mišljenju lekarske komisije trebalo da budem. Inače, komisiju koju bi po logici trebalo da čini određeni broj lekara specijalista u praksi čini samo jedan čovek. Dakle, one man show!

Naravno, ja podignem frku povodom te odluke i rešim da tražim ponovno lekarsko veštačenje. Još gore, nisam ni bila svesna da ću tom prilikom dobiti “sjajne” životne savete od lekarke koja je činila tu nepostojaću komisiju.

Dođem ja na „the place” i čekam sa poslednjim atomima strpljenja da me prozovu. Moj tadašnji dečko bio sa mnom da mi skrene misli sa raznih ideja o tome šta bih sve htela da kažem tamo kad uđem. Posle nekih 3 sata čekanja dođe mojih pet minuta.

Reklame

Uđem, pristojno kažem “dobar dan” i sednem. Doktorka me je prvo jedno par minuta gledala sa nekim tupavim osmehom na licu, mislim da je odokativno procenjivala da li imam neku mentalnu smetnju, a onda me je pitala čime se bavim u životu. Malo je falilo da mi traži CV.

Pošto je ustanovila da sam komunikativna, zaključila je da ja mogu da radim. Wow! Ovo otkriće je zaista van svih očekivanja! Pokušala sam da joj objasnim nešto više o svojoj dijagnozi i o činjenici da se teže krećem, ali delovalo je kao da je to ne zanima mnogo.

Iznosila je svoje predloge o tome šta bih ja sve mogla da radim, bila bi super saradnik na onom „sajtu lako do posla”. Tako pozitivan i nerealan pristup situaciji sam viđala samo u crtaćima.

Ceo taj cirkus se završio tako što je svoj fokus preusmerila na mog dečka i konstatacijom kako bih ja mogla da se udam i eto rešili smo pitanje moje budućnosti.

Dakle, proces ostvarivanja prava na tuđu negu i pomoć je zapravo proces kako se što bolje udati u Srbiji.

Flojd

U naletu potrebe za izazovima, kako bih utvrdila svoju validnost u društvu, odlučila sam da hoću da vozim kola. Otišla sam u medicinu rada sa idejom da obavim preglede koji su neophodni pre upisa u auto školu. Ušla sam sigurno kao da mi je Don Korleone najbliži rodjak i naletela na zid.

Doktorka, inače neurolog, posle kraćeg razgovora sa mnom je zaključila kako su lica sa invaliditetom, citiraću ”pretnja za saobraćaj”, i dodala kako je za mene najbolje da se vozim autobusom.

Reklame

U prvi mah, trebalo mi je vremena da shvatim šta mi je rekla. Osetila sam strašnu ljutnju, za kojom je usledio osećaj „ja sam nesposobna da vozim kola, ja ništa ne vredim”.

Onda sam se nekako trgla iz toga i pitala je: „A nisu pretnja pijani i drogirani koji sedaju za volan”?

Naravno, nisam dobila odgovor na pitanje, ali sam zato dobila savet da odem kući i još jednom dobro razmislim o svemu.

I jesam dobro razmislila, ali ne o svojoj želji da vozim, već o osećaju koji sam imala posle doktorkine konstatacije.

Znati ko smo i šta smo i koliko vredimo će nas odvesti u dobrom pravcu. Zato je pre svega potrebno prihvatiti da ste ono ko ste.

Nije potrebno da neko lupi „pečat” na nas da bismo bili validni. Kasnije tog dana sam otišla u svoju kafanu i nazvala svog najboljeg drugara. Te večeri sam pljuvala sistem, pila pivo i na kraju zapevala neke šund hitove iz devedesetih koje je svirao neki bend.

Betmen

Kada je došlo vreme da se vratim kući ušla sam u noćnu 32-ku. Imam bus plus karticu za osobe sa invaliditetom (količina papirologije koju sam morala da dostavim nadležnima u GSP-u za dobijanje iste bila je nadrealna). Kondukterka se približavala mom sedištu i kada je došla do mene, pokazala sam joj svoju Tantalovim mukama dobijenu karticu, na šta mi je ona samo grubo odbrusila “Ovo sada ne važi”. Za trenutak sam bila zbunjena a zatim sam je pitala da mi objasni u čemu je razlika.

“Dete, razlika je u tome što se noćni plaća a i šta ćeš ti uopšte napolju u ovo doba kad se teško krećeš, bolje sedi kući, gledaj TV”. Mislim da mi je u momentu pritisak skočio na 200, ne zbog plaćanja, nego zbog njenog saveta šta ja treba da radim.

Reklame

Da ne pominjem momenat nebuloze o važenju kartice tokom dana a tokom noći to više nije slučaj. Što znači šta, danju imam CP pa mogu da je koristim a noću nadprirodnim silama prohodam, pa onda moram da platim?! Nije frka u 150 dinara, frka je u besmislu sistema.

Rekla sam joj da mi je jasno sve, jer ja sam inače Brus Vejn, a tokom noći postajem Betmen i dobijem super moći hodanja! Jedino ne smem da vozim Betmobil.

Najbezbolnije mi je bilo da se našalim i pokušam da zaboravim da se ovaj razgovor ikada desio. Ujutru me je bolela glava. Da sam bila sposobna, odšrafila bih je na mestu, ali tada sam shvatila nešto.

Moj hod je drugačiji i zbog toga je čudan, ne mogu da skočim i jako teško hodam unazad, što je u nekom prenesenom životnom značenju - sjajno!

I nekako se u tom putovanju kroz sopstvene mrakove i svetla susrećemo sa mnoštvom situacija koje utiču na naš doživljaj vrednosti. Vrlo često nedostatak empatije i određene vrste senzibiliteta dovodi do osećanja ljutnje, nemoći i odbačenosti.

Nekvalifikovani radnik

Par meseci pre opisanih događaja sam imala tu čast da moje ime dospe na evidenciju nezaposlenih lica sa invaliditetom na birou rada. Dobila sam poziv od svoje savetnice. Postoje ljudi za koje prosto ne znate zašto rade taj posao. Ona je bila jedna od takvih. No, kaže ona meni kako imaju posao za mene u bazi i da dođem da mi objasne šta dalje… Spakujem se ja lepo puna nade i spremnosti na traume koje me očekuju u gradskom prevozu do biroa i tamo mi kažu da treba da idem na razgovor za posao u knjižari. To me naravno obraduje i taj dan je delovao kao da ima smisao.

Stvorim se ja u knjižari (teleport je nešto što priželjkujem za rođendan svake godine) i tamo me dočeka jedna fina devojka iz HR službe, mislim bila je baš fina, ali me je gledala nekako u fazonu “ a šta ćeš ti ovde”.

Reklame

Kroz razgovor mi je objasnila da je njima potreban radnik u kurirskoj službi i da je ona “malo” zbunjena zašto su poslali mene na razgovor za tu poziciju. Dakle, još jedna od mojih uloga u “pozorištu apsurda” na daskama sistema koje život znače, samo su malo trule.

Sad kad se malo udubim u taj svoj tunel, samo mi iskaču razni momenti sa školskim primerima nedostatka elementarne logike i hronično odsustvo razumevanja i prihvatanja. I naravno, mogu da se ljutim na takvo stanje do sutra, ali svako sutra ima potencijal za pametnije i produktivnije stvari.

Dakle, dobro analizirajte svoja osećanja nakon turbolencija u stvarnom svetu, jer mnoge umeju da ostave loš trag i bildujte emotivni imunitet na razne bolesti današnjice. Svako od nas je doživeo jedan ovakav dan, a kada prodje zapitajte se šta ste naučili.

Mogu samo da vam kažem da iako sam osoba sa invaliditetom osećam se i te kako validno!

JOŠ NA VICE.COM:

Slep sam u Srbiji, ali nisam slepac

Ko u Srbiji zapošljava osobe sa invaliditetom

Britanske prostitutke pomažu ljudima sa invaliditetom u seksu