Fašizam je još tu sa nama

Ovo je poslednji esej šestodelnog serijala. Pročitajte prethodne nastavke ovde.

Znak na kapiji Buhenvalda, " Jedem das Seine", okrenut je ka unutrašnjosti logora. To je zato da bi zatvorenici mogli da dignu pogled i da ih on podseti na glavnu filozofiju radnog logora : Svako dobija ono što zaslužuje. Nacistički ekvivalent za " You Can't Always Get What You Want", pesmu Stonsa koja je misteriozno puštana na kraju Trampovih mitinga prošle godine. Ovo pominjem samo zato što je između jučerašnjeg jutra i današnjeg dana Donald Tramp izabran za predsednika Sjedinjenih Država.
Što mogu da podnesem, zaista. Moram samo da legnem licem prema dole na pod na jedno 26 časova i biću dobro. Paralele između Adolfa i Donalda niču svuda. Nije samo zbog toga što se obojica razmeću uznemirujućom frizurom i odišu odurnom harizmom. U početku, sem u slučaju rasističkih manijaka i veterana iz Prvog svetskog rata, i u Nemačkoj su svi mislili da je Hitler sprdnja i klovn.

E sad, uprkos svemu tome, niste zapravo živeli dok niste posetili Minhen tokom godišnjeg festivala piva Oktoberfesta. Imao sam posebno zadovoljstvo da se izgubim tokom te sumanute manifestacije u suton, dok je gomila dvojnika Hermana Geringa pijanih kao guzica u tesnim kožnim kratkim pantalonama i šeširčićima s perom blokiralo ulicu i udaralo u spontani kan-kan. Ima nekog uvrnutog smisla da je Hitler započeo karijeru na mestu gde je usrati se u kožne gaće od piva nešto čime se ljudi ponose. U jednom odsudnom trenutku našao sam se u uličici priteran uza zid i pomislio: Ovako se sve završava. Zgnječiće me do smrti gomila ugojenih idiota iz filma Moje pesme, moji snovi u usranim vrućim pantalonicama, toliko blizu da mogu da namirišem njihov pivski dah. Jesu li zaista siktali Juden ili mi se samo učinilo?
Ali nazad u Buhenvald! Naš vodič Greta, ljupka mlada milenijalka koja uporno sklanja pramenove kose iz očiju, vrlo nalik Kejt Vinslet, objašnjava da Buhenvald nije bio logor za istrebljenje. Zatvorenici su radili do smrti, iskorišćavani kao robovska radna snaga. Dovoljno jezivo, ali dok pišem ovo ne mogu a da ne pomislim kako Donald Tramp navodno takođe nije plaćao svoje radnike! Ali, nema veze.

Makro užasi logora naširoko su poznati. Kad ih gledate jedan za drugim, umeju da budu otupljujući. Ali detalji državne torture su sablasni. Greta nas vodi do patološku laboratoriju krematorijuma, u kojoj je doktorski štap za merenje naslonjen uza zid u ćošku. "Dok su u logoru uglavnom držani sovjetski ratni zarobljenici, Hitler je izdao direktivu da se svim komesarima — tako ih je zvao — puca u potiljak. Dakle", kaže nam naš vodič, dok se sakupljamo oko visokog štapa za merenje, "pogledajte malo bolje."
Naš vodič nas vodi van sobe, u malu kabinu iza zida u kojoj su esesovci provlačili cevi svojih pušaka kroz procep i pucali zatvorenicima u potiljke. Što, užasno samo po sebi, nije ni najfascinantniji detalj.

Slušajte: "Komandant je znao da kad iz neposredne blizine pucate u čoveka, dok on gleda pravo u vas, to može da ostavi izvesnog psihološkog traga na strelcu. Zato su izmislili Sobu za merenje. Zatvorenicima je rečeno da im se uzima mera za logorske uniforme."

Smrtonosna finta, naravno, bila je uobičajena taktika logora smrti. Kao kad su esesovci govorili pridošlicama u Aušvicu da idu na tuširanje, odlazeći toliko daleko da su se igrali posluge i žrtvama govorili da zapamte broj kukice na koju su okačili odeću kako bi kasnije mogli da nađu svoje stvari. Potom su ih odvodili na "tuširanje", zaključavali vrata i trovali ih sve Ciklonom B.

"Uzgred budi rečeno", dodaje Greta, "nijedan od čuvara nije bio prisiljen da se pridruži streljačkom vodu. Viši oficiri su znali da bi, ako izdaju naređenje za ubistvo, ljudi mogli da ga odbiju. Mogli bi da ih omrznu. Ali ako se dobrovoljno jave, biće motivisani. Želeli su da budu 'muškarci nad muškarcima'. Na delu je bila, moglo bi se reći, suptilna psihologija. Ono što bismo danas mogli da nazovemo 'menadžerskim stilom'."

Komandant Buhenvalda bio je Karl-Oto Koh, slavniji po svojoj ženi Ilsi, znanoj i kao Kučka Buhenvalda. Ilsa je, kaže nam Greta, volela da jaše konja kroz logor noseći tesne džempere i malo šta drugo, izazivajući izgladnele zatvorenike. "Ponekad bi", naš vodič nastavlja, "pokazala prstom i povela sa sobom jednog od njih u krevet. Posle bi naredila da ga ubiju."

Ilsa je bila opsednuta tetovažama. Pričalo se da kad bi spazila tetoviranog zatvorenika, naredila bi da mu se odere koža, potom bi tu kožu sačuvala. Među dokazima u Ninbergu bili su predmeti koje je komandantova žena navodno napravila od ljudske kože. Među njima su bili i abažuri, detalj poznat čak i ljudima koji znaju malo šta drugo o Holokaustu.

To je nesumnjivo Loše turističko ponašanje, ali nakon što sam saslušao Gretu, prosto sam primoran da je pitam zašto je evidentno sposobna, harizmatična mlada žena odlučila da radi u logoru smrti. Pošto joj je moje pitanje očigledno neprijatno, ona zastaje na trenutak igrajući se s pramenom svoje kose. "Kad sam bila mala, moj deda mi je ispričao priču o farmeru iz grada. Farmer je, ispričao mi je deda, bio veoma dobar čovek. Ali bio je i nacista. Jednog dana ga je moj deda pitao: 'Deluješ kao dobar čovek, zašto si sledio Adolfa Hitlera?' 'Zato što', odgovorio mu je stari farmer, 'ko bi mi drugi dao 20 robova?' Mislim da ljudi to ne razumeju u vezi sa nacistima. Obični ljudi imali su ogromne povlastice."

Čekam sekund, napola očekujući da doda: "a taj farmer je bio otac mog dede, moj pradeda. Ovo je iskupljenje." I da baci mikrofon.

Umesto toga, ona samo sleže ramenima i odgovora, sa nepokolebljivim ubeđenjem: "Smatram da ljudi to moraju da znaju."

Pre nego što uspem da postavim potpitanje, Greta se povlači, pronalazi ostatak grupe i pita ih da li svi znaju gde je kafeterija.

Ne mogu da jedem u kafeteriji u Buhenvaldu. Mogu, međutim, polako da prođem pored nje, nakon što sam bio u muškom klozetu, i s naglašenim neodobravanjem zurim u ljude koji jedu i otvoreno ih slikam. Pogledajte me, mislim . Suviše sam plemenit da bih jeo tu, ali nisam suviše plemenit da šetam pored vas, slikam i osuđujem vas amoralne mesoždere. (Sa naknadnom pameću, mogu vam reći da je to bio totalno džukački potez.) Brzo izlećem iz kafeterije, da bih pokazao koliko mi smeta da gledam ljude kako jedu na mestu na kom je patilo toliko njih.

A onda, BAM. Kao jebeni idiot, u punoj brzini nalećem na velika klizeća staklena vrata. Posečenog čela moram da se vratim nazad, pored svih tih ljudi koji jedu, do muškog klozeta u logoru smrti — mnogo lepšem od priručnog toaleta u Aušvicu (to vam je ta razlika između Nemačke i Poljske) — gde grabim vlažne papirne ubruse i pokušavam da zaustavim krvarenje iznad svojih spojenih obrva. Svest o tome da sam, čak i ovde, u Osovini sveta Agonije mog naroda, uspeo da napravim budalu od sebe nije prijatan osećaj.

Kad jedanaestog dana stignem u Dahau, osećam se kao da mi je poseta logorima smrti postala posao. Ujutro ulazim u autobus i odlazim na posao. Da sve bude luđe, nisam zasićen svim tim. Obraćam sve više pažnje na detalje užasa. Neka vrsta akumulisanog moralnog i čulnog užasa istovremeno iscrpljuje i turbo-ispunjava svest. Što me dovodi do krematorijuma u Dahauu. I oprostite mi za nagli skok ovde, ali suptilnost naracije urušava se pred detaljima. Konkretnim detaljima. Malim stvarima koje velike stvari čine realnim. Kao što su, na primer, kuke u krematorijuma u Dahauu.

Jeste. Imate kuke na tavanici krematorijuma u Dahauu. Čim ih vidim, shvatam dve stvari: esesovci su vešali žrtve ispred peći kako bi one mogle da vide šta ih čeka i nečiji posao bio je da stoji na lestvama, buši rupe iznad svoje glave i uvrće te kuke.

Omča, vezana za kuku, stavljana je oko vrata žrtve dok ova gleda u plameno ždrelo. Iz peći se izvlačila klizeći poslužavnik, poput jezika, sa dugim ručkama na kraju kako bi sonderkommando mogao da ubaci sveže umrle u vatru. Na natpisu na zidu piše: "Svaka od četiri peći mogla je da kremira dva ili tri leša odjednom. Peći su bile povezane podzemnim kanalom sa dimnjakom."

Deset koraka od konopca do pakla. Sa našeg stanovišta, sadistički. Sa stanovišta nacista, efikasno.
Pred kraj nije bilo dovoljno uglja da se lože peći, te su tela ostavljana ispred zgrade, gomilala se na hrpama ili bila ubacivana u rupe.

Prizor i smrad, prema tvrdnjama američkih oslobodilaca Dahaua, izazivali su povraćanje, traumu i bes. Nazovite to osvetom mrtvih nad živima. Sjedinjene Države kasnije su naterale lokalne meštane i pripadnike nacističke stranke da dođu u Dahau i pomognu u sklanjanju leševa. Prirodno, svi su bili šokirani. Nisu imali pojma.

***

Dok letim kući u budući Tramplend, sve paralele su prisutne. (Za razliku od Trampa, Hitler je zapravo doneo radna mesta u domovinu. Hoće to rat, a logori smrti se ne grade sami. Naravno, podrazumevao se robovski rad — ali nema veze.)

Pada mi na pamet da ako zaratimo sa Australijom, NATO, Meksikom i bog zna kim još, trebaće nam gomila naoružanja, da ne pominjem naši sopstveni logori. Za "ilegalne migrante", muslimane i — ko zna — možda čak i Jevreje.

Nije to tako teško zamisliti. Nije čak ni originalno. Kao što sam pomenuo ranije, dobro je poznato da su mnogi koji su omogućili Hitleru da dođe na vlast bili pod utiskom da je firer klovn sa jezivom kosom kog će moći lako da kontrolišu. Lekcija ovde je: nikad ne potcenjuj jezivog klovna.

Dok pišem ovo, CNN objavljuje vest čiji naslov glasi: Mržnja na svetlosti dana: Porast zločina protiv jevrejskih centara, sinagoga… Emituje se video snimak maskiranog čoveka koji razbija prozor čikaškog hrama i uskače u kola, zgodno parkirana ispred. Pomislite na Kristalnu noć, samo sa sigurnosnim kamerama.

Posle te rabote ide snimak statue osnivača Univerziteta Raj u Hjustonu sa kukastim krstom nacrtanim ispod reči 'Tramp'. U januaru, na desetine bombaških pretnji prijavljeno je centrima jevrejske zajednice širom zemlje. Svi se gađaju izrazom "nova normalnost".

Pravo da vam kažem, zbog Trampa mi nedostaje Dahau. Koliko god jeziv bio, to se završilo. Tramp tek počinje i u tome se krije pravi užas.

Teško je pronaći Jevreja bez jednog ili više rođaka koji su stradali u logorima. Moj rođeni deda stradao je u pogromu u Viljnusu, u Litvaniji, kad je moj otac imao dve godine. Sa majčine strane, baba tetke i deda ujaci koji su ispustili dušu u koncentracionim logorima retko su se pominjali, kao da bi samo izgovaranje njihovih imena prizvalo demone koji su ih ubili.

Ali fašizam i antisemitizam bili su prisutni u zgradi godinama. Štaviše, nikad nisu ni odlazili. Demone je samo trebalo ponovo prizvati. Simpatizer nacista Čarls Lindberg promovisao je "Ameriku na prvom mestu" tokom Drugog svetskog rata, kad je čak i Ruzvelt odbio da primi brodove pune Jevreja. Patriote natečenog lica kao što su Benon i Tramp samo su pokupili i podigli taj transparent.

Još na VICE.COM:

Seks sa neprijateljem: prostitucija tokom nacističke okupacije Srbije

Bokserska karijera bivšeg naciste i SS regruta, Erika Plezantsa

Dan kada su engleski fudbaleri "salutirali" naci Nemačkoj