Fanovi Radioheada su nepodnošljivi, ali ih je prilično teško nasamariti

Tajni nastupi. Haos. Podiđu vas žmarci od same pomisli da u svakom trenutku može da se desi bilo šta. Bolna srca slamaju se svaki put kad se ispostavi da su Oasis zapravo Everything Everything koji džemuju – ali ljudi se i dalje pojavljuju na nenajavljenom setu Jamie XX-a u Rabbit Hole-u u tri ujutro. Glastonberi živi na tim neuhvatljivim ritualima, navodeći ljude da se ne ponašaju u skladu sa svojom prirodom i dozvoljavajući bendovima da uživaju u naletu adrenalina koji nastane od sviranja pred masom toliko odvaljenom od mlakog piva da isprva možda ni ne zna ili ne mari ko su likovi što drže gitare. To su ti opojni trenuci tabananja po blatnjavim poljanama i čekanja kod Vest Holtsa sedam sati u neodređenoj nadi da će se pojaviti Klif Ričard radi malo šmire. Ali koliko daleko su ljudi spremni da idu? Da li će bukvalno žrtvovati svoj provod zarad neizvesne nade da bi neko mogao da se pojavi? Želim to da otkrijem. A Festival Glastonberi 2017 pruža mi savršenu metu za to.

Obožavaoce Radioheada.

Moram da se ogradim: ja zaista mnogo volim Radiohead. Ne mogu da dočekam kad ove godine budu nastupali na Piramid Stejdžu – nisam ih gledao deset godina. Ali, Bože moj, koliko su njihovi fanovi samo iritantni; za svojim abakusima, dok frkću na svaki bend koji ne koristi hijeroglife za komunikaciju sa svojom publikom. I tako pred sebe postavljam mali zadatak poigravanja s tim arhetipom. Sa tom enigmom koja jede sirovu cveklu i sakuplja cegere sa amblemima nezavisnih muzičkih etiketa, obožavaocem Radioheada. I želim to da uradim tako što ću svojeručno organizovati lažni tajni nastup Radioheada na Glastonberiju.

Kao što kaže stara poslovica: da bi neko nasamario obožavaoce Radioheada, dovoljno je da im uvali Rubikovu kokcku. Znači, treba da napravim jednu. Da bih to uradio, zovem svog brata Džona i molim ga da napravi ovo:

U redu, verovatno baš i nisi shvatio, skromni čitaoče. Možda te pomalo zbunjuje sve to. Ali baš i nisi neki stručnjak za enigmatiku, zar ne? Da si obožavalac Radioheada, mogao bi za tili čas da dešifruješ ovo tehno remek-delo. Mogao bi da rastumačiš vreme tajnog nastupa, u četvrtak u jedan popodne. Na jednom od prosto najopskurnijih mesta na Glastonberiju, kod Dragona. Fatamorgana je sastavljena. Sad je samo valja isporučiti.

Ako sam naučio nešto iz sati i sati gledanja Frenka Andervuda kako zuri u kameru i objašnjava delove zapleta koje ste već odavno zaboravili, onda je to ovo: ako neko želi da zapali lomaču, treba da potpali mnogo sitnih vatrica. Na opskurnim mestima. U ulicama u kojima takvih vrelih tumačenja ima u izobilju, jer takve ulice naprosto gore. Kao, na primer Šordič.

Ove fotografije je snimio autor, a ne Džejk

Ali ne zaboravimo, imamo posla sa obožavaocima Radioheada. A da bi ih čovek nasamario, mora da ide dublje od toga. Oni moraju da prate trag pornjave i fotografija mačaka u kutijama za cipele; da pođu bulevarom slomljenih ekrana. Oni moraju da idu na Reddit.

U trenutku kada mi preostaje još samo nekoliko dana, s ljubavlju ostavljam za sobom trag metaforičkih mrvica na zemlji. Najteži deo posla je obavljen! Sada samo treba sesti, zavaliti se i igrati se igre čekanja. Dopustiti im da ispričaju prijateljima, i prijateljima svojih prijatelja, i tako dalje, i tako dalje.

Samozadovoljan, srećan i čekajući svoje kočije, vraćam se dan kasnije da proverim svoj link. I zatičem ovo:

Ne može biti. Bio sam tako pažljiv; tako odmeren. Oznojenog čela, odlazim na Tviter. Ništa. Svo moje busanje u grudi bilo je ni za šta. Ko sam ja da pomislim da mogu da se kačim s obožavaocima Radioheada? Ponizili su me. Omanuo sam.

Budim se u četvrtak popodne, sat kasnije nego inače. Jezik mi je kao šmirgla. Oglašava se alarm na mom telefonu: naravno, Radiohead. Sa malo više od pola sata vremena da stignem do mesta nastupa u jedan popodne koji sam sam isfabrikovao, teturam se do novinarskog šatora. Vredi li uopšte to raditi? Da li uopšte da se pojavim za termin u koji sam uložio toliko truda? Moram. I tako počinjem da ostavljam letke u novinarskom šatoru.

Spuštam se na stolicu, poražen. Onda, međutim, čujem nešto neočekivano.

"Šta je ovo?" Novinarska bratija okuplja se oko misteriozne slike. U roku od deset minuta, masa se roji oko glavne recepcije postavljajući pitanje: ' Radiohead? Gde? Kada?' Čujem ženu sa recepcije kako viče: "Ovi su se upravo pojavili i apsolutno nemamo pojma o čemu se radi! Koliko mi znamo, ovo se neko samo šegači." Blagi Bože – uspeo sam. I imam samo 15 minuta da stignem na lice mesta.

Žureći preko ispucale zemlje, primećujem odrasle ljude koji drže moje letke. Da li se to stvarno dešava?
Očekuje me trenutak istine. Prelazim Park Stejdž, odlazim pravo do Dragona. Troje-četvoro ljudi iz novinarskog šatora stoji pred ulazom. Ovo je moje vreme; ovo moj trenutak. Držiš sve pod kontrolom, Ubah.

Gazim u potočić, stopala mi sama polaze jedno za drugim. Spreman sam.

"Zdravo", uspevam da izustim zadihan. "Ja sam Rodeohead."

U meni sve buči. Počinjem da pevam: " Don't break my heart" i hvatam se za kaiš. " My achy breaky heart." Vrtim lažni laso u vazduhu.

Istog trenutka kad izgovorim reč Rodeohead, svi novinari koji su se okupili okreću se u očajanju. Mislili su da su dobili insajdersku dojavu, ali su dobili Rodeohead. Očekivanje: Tom Jork strastveno zavija s vrha kamenog zmaja. Realnost: bledunjavi kauboj se praćaka u potočiću. Za samo sekund shvatam da nisam ponosan na ovo, ali predstava mora da se nastavi. Moja duša gasne; puca mi glas. A onda se lik spreda, koji na glavi nosi setston: prodire: "Iha!"

Kako se približava kraj moje tačke, shvatam: pobedio sam. Pružio sam ljudima trenutak koji nikad neće zaboraviti. Pružio sam im Rodeohead.

Dok kasnije pišem tekst, u novinarski šator uleće čovek okupan u znoju. "Da li su Radiohead stvarno nastupili ranije?", pita, znojeći se.

"Naravno." Skrećem pogled s kompjuterskog ekrana. On deluje skrhano. " Rodeohead."
" Radiohead?"
" Rodeohead."
" Rodeohead?" Klimam glavom. Lice mu se nabira i on se lagano okreće od mene. Moj posao ovde je završen.

Možete da pronađete autore Oobah i Jake na Instagramu, mada ih je verovatno lakše naći na nekom poljančetu u Somersetu.

Još na VICE:

Grobari i pank, zašto i kako?

Nik Kejv nikada neće biti zaboravljen

Retke fotke britanske pank scene 1970-ih