Najčudniji slučajevi koje smo radili kao privatni detektivi

Članak je prvobitno objavljen na VICE Italy.

Znate kako ide priča. Kao klinac naletiš na neke stare detektivske romane kod babe i dede u kući, uzmeš da čitaš jer je dosadno na raspustu i sledeće što znaš je da si proveo detinjstvo sanjareći o tome kako si privatni detektiv.

U stvarnosti, stvari koje većina nas voli da zamišlja kao okosnice detektivskog života - pucnjave, šunjanje i trenuci istrgnuti pravo sa stranica džepnih knjiga mekog poveza - jednostavno se ne dešavaju. Privatni detektivi se ne uvlače ljudima u kuće, ne prisluškuju telefone i ne otvaraju koverte na pari.

U nadi da ću dobiti jasniji uvid u to šta privatni detektivi zapravo rade po ceo dan, kontaktirao sam Maria i Franćeska Kalioa, oca i sina koji vode Agenzia Investigativa Europol, milansku istražnu agenciju koju je Mario osnovao 1962. godine - i koju ne treba me brkati sa Europolom, koji je agencija za sprovođenje zakona Evropske unije.

U poslednjih 50 godina njihova agencija je sprovodila razne vrste strogo čuvanih istraga o svemu, od korporativnih prestupa do navodnih neverstava. Tokom tih pet decenija istraživanja, otac i sin su radili na nekim prilično idiosinkratičnim slučajevima. Ovde govore o pet svojih najupečatljivijih do sada. Neki detalji su izostavljeni kako bi zaštitili sebe, svoje klijente i poslovanje.

Pre nekoliko godina unazad, velika kompanija nam je dala nalog da istražimo mogući slučaj industrijske špijunaže koja se vodi protiv njih. Znajući da neko pokušava da ukrade dragocene informacije od našeg klijenta, morali smo da se infiltriramo i priđemo menadžeru konkurentske kompanije. Znali smo da se navodno sastao sa mušterijama u vrlo otmenom hotelu na vrlo otmenoj turističkoj destinaciji.

Klijent je bio vrlo jasan: da bismo stvorili poverenje u određenim krugovima, moramo baš da se razmećemo bogatstvom. Objasnio je da nabijanje troškova ne bi predstavljalo problem i preporučio da uvek budemo u fensi odeći i da moramo da potrošimo najmanje 1.000 evra dnevno na poroke. Tako smo sredili da nam skroje neka lepa odela, savršena za prerušavanje u par brokera koji nadgledaju fond iz Luksemburga. Dane smo provodili nudeći šampanjac gostima hotela - i da, to je uključivalo i rivalskog menadžera pod prismotrom.

Kao što ste verovatno i sami pomislili, bio je to slučaj kojeg se rado sećamo. Posle nekoliko nezaboravnih dana - prepunih posluge u sobi, luksuznih automobila i pozivanja što većeg broja gostiju u hotele i vrhunske restorane na veoma skupe večere - postigli smo ono što smo planirali. Čak smo dobili i da zadržimo odela.

Krajem 70 -ih, jedna italijanska porodica me je [Marija] angažovala da pronađem njihovog sina, koji je nestao pre nekoliko nedelja. Moje istraživanje mi je pokazalo da je pobegao u Amsterdam sa nekoliko prijatelja. To je bilo kada se taj grad etablirao kao evropska prestonica kanabisa. Porodica mi je poverila zadatak da ga lociram i saznam kako živi, izbliza. Budući da sam bio mnogo mlađi nego što sam sada, bilo je šanse da se uklopim u taj svet.

Kad sam stigao u Amsterdam, uputio sam se u Casa Rosso, koja je tada bila mesto susreta mladih sa celog kontinenta. To su bili ljudi sa kojima sam morao da se družim i pumpam ih za informacije. Bio je jedan sto za kojim su ljudi pušili i igrali šah, a ja sam kao strastveni igrač nekome ponudio partiju. Problem je bio što su, dok smo igrali, stalno kružile sprave. Nikada ranije nisam pušio džoint. Ne želeći da izazovem sumnju, prihvatio sam njihovu ponudu. Te noći sam izveo neke prilično ekstremne šahovske poteze, stvari koje od tada nikada nisam uspeo. To veče sam bio toliko impresivan da se oko mene okupila ekipica pušača. Tu jednu noć sam za njih bio „velemajstor“.

Zahvaljujući mojim urađenim šahovskim veštinama, zadobio sam poverenje ekipe i mogao sam da ih pitam posetioce o drugim Italijanima u Amsterdamu. Nekoliko dana kasnije pronašao sam bludnog sina.

Povremeno bi nas neka kompanija angažovala da proverimo njihove zaposlene. Pre nekoliko godina jedan veliki industrijalac tražio je od nas da pratimo četiri njegova radnika jer je proizvodnja iz njihovog odeljenja pala znatno ispod uobičajenih standarda.

Otkrili smo da su smislili načine za manipulisanje sistemom za otkucavanje vremena na poslu. Koristeći to što je kompanija imala minimalan nadzor nad njihovim individualnim kretanjima, pokrivali su jedni drugima smene i oktucavali kartice jedni drugima tako da su mogli da posvete više vremena radnim aktivnostima na drugim mestima.

Jedan od njih je čak otvorio bar i tamo radio dok je trebalo da bude u fabrici.

Naš posao uključuje poznavanje zavera i izdaja - klijenti ih vide svuda. Kada dođe do takvih situacija, moramo da nastupimo vrlo pažljivo, ne samo zbog klijenta, već i zbog nas: upletanje u zavere može stvoriti probleme našoj agenciji.

Pre izvesnog vremena radili smo sa ženom koja je bila ubeđena da ju muž vara. Morala je vrlo rano da ustaje za posao i bila je sigurna da druge žene stižu čim izađe iz kuće. Ne, nije nikoga uhvatila, bar ne još uvek. Činilo se kao prilično običan slučaj pa smo počeli tako što smo pratili muža. Nije radio ništa loše. Njegova supruga je odbila da nam veruje, u stvari se jako, jako naljutila i počela da nas bombarduje pozivima. U jednom trenutku zamolila nas je da joj se pridružimo da ispitamo malu ogrebotinu u dvorištu. To je, rekla je, dokaz da je jedna od ljubavnica njenog muža koristio merdevine da uđe u bračnu spavaću sobu.

Nakon nedelja neprekidnog predavanja, bili smo primorani da prekinemo svu komunikaciju sa njom. Bilo je previše. Ubrzo smo saznali da je nepokolebljivo ubeđenje supruge dovelo do kraja braka.

U redu, nekoliko puta se pokazalo da slučaj prevare koje istražujemo potpuno izmišljen, ali neke su bile vrlo stvarne. U stvari, te stvarne po mnogo čemu nadmašuju fabrikovane i često se pojavljuju u najneverovatnijim situacijama.

Još jednom smo bili angažovani od strane sumnjive supruge da istražimo muža - ovaj momak je zaista bio dobar u sakrivanju svih tragova romantičnih prestupa. Bilo je jasno da švrlja, ali je bio tako dobar u prikrivanju svojih tragova da ga u početku nismo mogli uhvatiti. Nakon nekoliko nedelja napornog rada, uspeli smo da ga uhvatimo. Njegovoj smo ženi dali dokaze koje smo prikupili i s vremenom je tražila razdvajanje.

Tada su stvari krenule neobičnim tokom. Muž nam se javio! Bio je toliko impresioniran poslom koji smo obavili da nas je zamolio da radimo za njega. Želeo je da istražimo sada već bivšu suprugu kako bismo saznali da li je učinila bilo šta što bi mu omogućilo da plaća manje izdržavanje u brakorazvodnoj parnici. Odbili smo ga; jednostavno ne radimo na taj način.