Kada kopanje po sopstvenoj koži postane poremećaj

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France.

Kloi je opsednuta svojim telefonom i svojom kožom. Ova devojka od 19 godina ima jedan najveći strah - da joj se pojave hormonalne akne i da će se jednog jutra probuditi sa velikim crvenim čirom na licu.

Kada joj se ovako nešto desi, ona ide pravo u kupatilo. Stoji pred uveličavajućim ogledalom, očiju fiksiranih na ovu uvredljivu bubuljicu, i onda pritiska, grebe i čopka. Nakon nekih pola sata, umesto ove crvene tačke sada je na njenom licu velika rana. Sastanci i žurke koji su planirani se otkazuju. Jedino gde Kloi ide kada joj se ovako nešto desi je do apoteke.

Ona boluje od dermatilomanije, što je poremećaj kopanja po sopstvenoj koži. Kako kaže samo ime, osobe koje pate od ovog stanja opsesivno kopaju svoju kožu. To se može dešavati zbog stresa, anksioznosti, pa čak i akutne dosade, ili može biti trigerovano nekim drugim izmenjenim stanjem kože.

Što više ovi ljudi kopaju po sopstvenoj koži u nadi da će postići neku vrstu “savršenstva”, veća je šansa da će završiti sa ožiljcima i ranama. Ovakav halucinogenično loš trip koji se dešava pred ogledalom u kupatilu može dovesti do jakih osećanja krivice, sramote i izolovanosti.

“Moja koža mi je važnija nego bleja sa ortacima ili učenje”, kaže Kloi. Ona je svojom kožom opsednuta od kad je postala tinejdžerka. “Ne mogu da se zaustavim s pipkanjem. Imam tu fantaziju da će moja koža, nakon što se iščopkam, biti savršena. Umesto toga, uništim svoju kožu - krvarim, imam velike ogrebotine i ne mogu da smognem snage da izađem iz kuće.”

Psihoterapeutkinja Karin Blondu napravila je nalog na Instagramu pod nazivom Psy Dermatillomanie u nadi da će korisnicima ove društvene mreže pomoći da lakše žive sa ovim stanjem. “Dermatilomanija dovodi do mnogo bola”, kaže Blondu, “i, nažalost, ne može se puno pomoći.” Ona opisuje prosečnu osobu sa ovim poremećajem kao mladu, hipersenzitivnu ženu s niskim samopouzdanjem. Krucijalni problem je, kaže Blondu, činjenica da ovaj problem nije u samoj koži. “U pitanju su opsesivne misli, koje često maskiraju druge probleme.”

Instagram je pomogao Kloi da postane svesna ovog poremećaja. Putem ove platforme videla je i sadržaj od influensera sa savršenom kožom i od specijalista kao što je Blondu. Dobila je smartfon kad je imala 15 godina, što je bilo u istom periodu kada joj je koža postala problematična. “Videla sam sve te devojke koje objavljuju predivne fotografije sebe.” Poređenje sa njima dovelo je do današnjih kompleksa. “Sve su imale kožu kao bebe, a ja sam bila bubuljičavi tinejdžer.”

Kao i Karin Blondu, dermatološkinja dr Odri Peret-Kort govori o problemima sa kožom na internetu. Ironično, ona veruje da društvene mreže mogu nahraniti stanja kao što je poremećaj kopanja po sopstvenoj koži. Delimično je, kaže ona, razlog tome što ove platforme ohrabruju kačenje selfija za selfijem. “Ukoliko se ne osećate udobno s vašim licem, nećete znati da komunicirate”, kaže ona.

Ipak, Instagram i Snapchat nisu izumeli ideju savršene kože. Ekspert za akne Keli Jastzebski bavila se traženjem retuširanih fotografija po raznim francuskim magazinima za žene, i naglašava da, kada se radi o medijskoj reprezentaciji, polovi se i dalje drugačije tretiraju, što je nepravda. “Videćete žene sa dva centimetra šminke na licu, a kod muškaraca ćete videti bore.”

Autorka Kamil Montaz, 31, godinama se osećala da su negativne stvari koje je mislila o svojoj koži bile njena krivica. Fotošutinzi u ispoliranim magazinima bili su jedino mesto koje je ispunjavalo Kamiline nerealistične standarde. Čak su joj i fotografije iz srednje škole bile problematične. “Bilo je ljudi na fotografijama sa kožom previše savršenom za taj uzrast.”

Ona je, kako bi izbegla neprijatne komentare vršnjaka, koristila puno šminke, ali je onda zbog toga dobijala slične komentare. “Stidela sam se sebe.”

Čitavu deceniju nakon školskih dana, Montaz je pronašla forum na kome su korisnici delili savete na temu kopanja kože i života s ovim poremećajem. Na kraju je odlučila da počne terapiju i neko ju je upoznao sa majndfulnesom, što joj je na kraju pomoglo da preoblikuje svoje loše navike da kopa po sopstvenoj koži.

Montaz je 2019. godine objavila dnevnik “Moja priča o dermatilomaniji”, koji beleži 15 godina koje je provela u svakodnevnoj borbi kao neko ko kompulsivno kopa po sostvenoj koži. Kaže da je to što se otvorila pred ljudima i ispričala svoju realnost o ovom poremećaju imalo oslobađajući efekat na nju. “Godinama sam izmišljala scenarije u kojima me ljudi osuđuju. Na kraju sam shvatila da me ljudi cene zbog toga ko sam kao osoba, i da ne primećuju toliko moju kožu. Fiksirala sam se na nešto što drugima nije toliko važno.”

Kako da se osoba koja pati od ovog stanja zapravo oporavi? Peret-Kort kaže da je prvi korak razumevanje i prihvatanje činjenice da ne postoji tako nešto kao što je “savršena” koža. Onda, očigledno, treba lečiti izvor problema - za neke to mogu biti akne, a za neke je ujed komarca dovoljan razlog da okine nezdravu naviku. I evo još jednog saveta lekara: bacite u đubre vaše uveličavajće ogledalo.