Šta smo naučili u evropskom fudbalu ove sezone

Barselona je prošlog vikenda pobedila Juventus, očekivano uzela tripl krunu i popišala se po svima koji su na početku sezone posle dolaska Luisa Enrikea očekivali drugačiji konačan ishod. Lopta je privremeno stala svuda gde je ima smisla gledati, pa nam sada predstoji svakodnevno gutanje transfer tračeva iz BBC gossip kolumne ili sa goal.com, ovisno o sopstvenim afinitetima, sve do sredine avgusta.

Naravno, pošto nam fudbala nikada nije dosta, okockavaćemo celog leta kombinaciju 1&2-3 gola na Malme, ponadaćemo se da će nam U20 repka uraditi nešto značajno na Svetskom prvenstvu, a usput ćemo mazohistički pratiti dešavanja unutar Zvezde i Partizana, sa verom u čudo - prolazak u grupne faze evropskih takmičenja koje bismo potom proslavili više nego Teodosićevu trojku protiv Španije.

Potrudili smo se da vam iznesemo sve što je bilo vredno pomena u evropskom fudbalu ove sezone, a da ste to nekako propustili.

Englezi imaju najjaču ligu na svetu, ali ne i najbolje klubove

Everybody loves Charlie Adam

Ne treba imati oštro oko da se primeti da, iako upumpavaju najviše love u transfere, engleski klubovi nikako da se sastave u Evropi. Čak je i Žoze Murinjo ove sezone dobio packu da defanziva više ne pali u LŠ. Arsenal je u svom stilu uspeo da ispadne od Monaka, a od Mančester sitija niko ništa nije ni očekivao, pa i da ne stanu na put Barseloni u osmini finala. U Ligi Evrope niko nije otišao dalje od osmine finala, što potvrđuje da je to takmičenje koje Englezima služi da razigraju skupocene transfer promašaje koji se nevoljno vuku po istočnoevropskim pašnjacima.

Ipak, Premijer liga je i dalje najkompletnija i najbolja liga u Evropi, iako je ove godine Čelsi lagano izdominirao do titule. Siti se doslovno raspao, Arsenal se povezao tek u drugom delu sezone, a Mančester junajted i dalje grca u pokušajima da zameni nezamenljivog Fergija pošto je Luj Van Gal prošao isto kao i Dejvid Mojes, iako je potrošio love koliko hoćeš. Liverpul i Totenhem više niko ne može ni da shvati ozbiljno.

PROČITAJTE: Šta sam saznao gledajući filmove o fudbalskim huliganima

Ali da li ste ikada pokušali da odgledate 90 minuta utakmice Hetafe - Rajo Valjekano? Ili Empoli - Kaljari? Verujem vam da niste. A Kristal Palas - Stouk? Naravno da jeste. I tu je cela draž Premijer lige, što svaki meč koji se prenosi na malom ekranu obećava 90 minuta nestvarnog tempa. Dueli u kojima Čarli Adam sa svoje polovine pokušava da postigne gol, proboji po krilu Janika Bolasija ili golovi Herija Kejna koji tek treba da nam dokaže da li je one season wonder ili nešto više.

Suarez nije željanija

Iako zubatog Urugvajca sa slepljenim ušima volim više nego što bih rođenog brata, činjenica je da smo svi imali uverenje da bi pre završio sam akciju nego dodao rođenoj kevi koja će umreti od raka ako ne postigne gol. To što je ujeo Kelinija, Baneta Ivanovića i još par nesrećnih žrtava tokom svoje karijere, sve mu se oprašta kada dobije loptu u noge. Mnogi su sumnjali kako će da se uklopi u sistem sa Mesijem i Nejmarom, kako će da reaguje na to da nije najveća zvezda kao u Liverpulu, ali nakon svega što smo videli ove sezone, ako ste ikada sumnjali, potvrdio je ponovo tu jednu reč koja uvek ide uz njega - klasa.

Zapravo, ova sezona Luisa Suareza čist je dokaz da je manje, jednako više i da bi i u Liverpulu rado dodavao loptu barem da je imao večno povređenog Danijela Staridža češće na terenu. Pistolero je ove sezone na 43 utakmice postigao 25 golova i imao 24 asistencije, a to je svega sedam asistencija manje od jednog Lea Mesija, koji je i odigrao 15 utakmica više, a pritom je, ako ste zaboravili, najbolji igrač koji je koračao planetom.

Lester je napravio najveći beg iz zone ispadanja

Lester je definitivno tim koji manje-više svi gotive na ovim prostorima, ali ne zbog rezultata ili ne znam ni ja čega, već zato što im je Mile Aćimović zabio golčinu iz dimne magle, a posle su bili jebani u Beču, umesto na Marakani, ali to i nije toliko bitno za ovu priču.

Četvrtog aprila, Lester je dočekao Vest Hem u 31. kolu Premijer lige. Do tada su osvojili 19 bodova, bili nešto manje od deset bodova ispod zone ispadanja, a ja sam mislio da je 1,53 suluda kvota za propustiti da će ispasti iz lige. Ono što su "lisice" uradile u narednih osam mečeva (to jest devet, jer su imali i zaostali meč sa Čelsijem), graniči se sa nemogućim, ali kao što nas je fudbal već naučio, ništa nije nemoguće. Sedam pobeda, remi i poraz od Čelsija, 22 boda i ponovno društvo u najjačoj ligi na svetu.

Duh Maradone, Zanetija i Rikelmea zalutao je u telo Estebana Kambijasa, a cela ekipa je igrala u transu, verovatno iz straha da će im Najdžel Pirson uraditi špansku kragnu ako ne budu ostali u ligi. Na sve to, treba dodati i da su odigrali možda i najzanimljiviju utakmicu ove sezone, protiv Mančester junajteda, tako da, računica je jasna, Najdžel Pirson će i sledeće sezone pored terena u stilu Vinija Džonsa širiti teror na engleskim stadionima.

Benitez je najveći prodavac magle ikada

Koliko vas je palo sa stolice kada ste saznali da je Rafa Benitez postao trener Reala? Rumeni štreberko celokupnu karijeru duguje jebenom Istanbulu i nerealnom povratku Liverpula protiv Milana (ali i nepostojećem golu Luisa Garsije) jer posle toga ništa uradio nije, a nastavlja da dobija poslove u najboljim klubovima na kontinentu. Da ne budem baš toliko surov, Španac se pokazao kao specijalista da u evropskom dvomeču nekako udavi žabu i pronađe put do sledeće faze što je dokazalo i još jedno finale sa Liverpulom u LŠ, osvajanje Lige Evrope sa Čelsijem u očajnoj konkurenciji, a i ovogodišnje polufinale sa Napolijem u istom takmičenju u kome je ispao od Dnjepra, što opet dovoljno govori o njemu.

U međuvremenu, nikada ništa nije osvojio u nacionalnim šampionatima, niti je bio blizu. Čak je i sa Napolijem, u Seriji A u kojoj Juventus osvaja titulu sa 20 bodova razlike, uspeo da fejluje i izbori samo plasman u Ligu Evrope zato što je u finišu sezone izgubio od nezainteresovanog Empolija. Zakucani fenjeraš Parma im je oteo bod, a u direktnom duelu za LŠ sa Lacijom su pukli na svom terenu. Na koji način će on unaprediti Real nakon najčuvenije obrve svetskog fudbala Karla Anćelotija, niko ne zna.

Italijanski fudbal nije umro

Devet godina nakon čuvenog Kalčopolija i izbacivanja iz Serije A, Juve se ponovo pojavio u finalu Lige šampiona. I to nisu igrali žabari stajl, nego su igrali fudbal i jebiga, pukli od Barse, ne može im se zameriti. Pre toga su drknuli jedan Real, i to im isto niko ne može zameriti da je slučajno. Ljudi su mislili da je Konte najzaslužniji za uspehe "Stare dame", ali Alegri se pokazao kao i više nego sposoban da produži dominaciju u Italiji i u tom procesu odvede Juve u finale LŠ.

Italijanski fudbal poslednjih godina nikoga ne interesuje. Ne interesuje čak ni Berluskonija, koji je nekada barem pronalazio vreme za Milan u pauzama bunga-bunga žurki. Ali daleko od toga da se nešto ne dešava na čizmi. Da Napoli nije bio nesposoban da izbaci Dnjepar, Italijani bi imali dvojicu finalista u evropskim takmičenjima ove sezone. Golova u Seriji A ima na sve strane, Roma i Lacio igraju do jaja fudbal, što ćemo verovatno videti u Ligi šampiona naredne sezone, a očekujemo uskoro i ponovno buđenje Intera i Milana.

Svesni smo da se zlatno vreme sa kraja prošlog i početka ovog veka nikada više neće ponoviti, sa setom se sećamo Championship Managera i Kranjotijevog Lacija, ali Italijani su nam kroz istoriju uvek pokazivali da ih ne treba otpisati (titula 2006 na SP, Milan i Liga šampiona 2007), pa tako je i ovog puta.

__________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Dom divova

__________________________________________________________________

Raspad Borusije i odlazak Klopa

Ako verujete u fudbalsku romantiku, onda ste prethodnih sedam godina zbog napadačkog stila i svega što volimo u fudbalu, navijali za Borusiju iz Dortmunda. Za renesansu "milionera" najviše je bio zaslužan jedan čovek - Jirgen Klop. Ova večna drugarčina je posrnulog osvajača Lige šampiona za sedam godina vratio u vrh nemačkog i evropskog fudbala (izgubljeno finale LŠ od Bajerna, prva dupla kruna u istoriji kluba itd itd), ali je kompletan balon pukao ove sezone. I naravno da nije Klop kriv što se Humels vukao po terenu kao slina, čekajući da ga klub konačno proda. Nije Klop kriv ni što su "milioneri" postali šoping mol za Bajern, a kamoli što Sahin, Kagava i ostali ne mogu da se povežu ni lasom. Međutim, nije silovao, osetio je da je došao kraj, prepustio kormilo za sledeću sezonu i dao sebi pauzu od fudbala. Time je verovatno i stavio tačku na jednu odličnu generaciju fudbalera koja će sada da se sa etiketom "na popustu" rasproda širom Evrope.

Baloteli više nikome nije zanimljiv, Liverpul je ponovo fejlovao, Džerard je otišao

Liverpul je ponovo isti onaj kišni grad koji je teško sranje za život i biće još veće sranje sada kada je otišao i Stiven Džerard. Uz svo poštovanje prema Liverpulovom kapitenu, činjenica je da su mu najbolji dani odavno prošli i da je Liverpul sa njim izgledao dosta sporije i ranjivije na terenu, a jedina uloga koju je imao u timu bila je da izvede penal. Era Liverpula bez omiljenog kapitena počinje od sledeće sezone, a ako budu imali sreće, počeće je sa Jirgenom Klopom na klupi.

Ko zna, nakon dvadeset godina raznoraznih promašaja i transfer flopova, možda je Stiviju jednostavno prekurčilo gledajući Marija Balotelija kako glumi zajebanog crnca iz geta. A svi znamo da Mario Baloteli ima predispozicije da bude jedan od najboljih napadača na svetu. Ali džabe. Nervira saigrače, odnos prema igri mu je gori nego Loli Smiljaniću pred otvaranje Fristajlera, a čak i te ludosti izvan terena koje je radio, više nikom nisu ni simpatične, već zabrinjavajuće. Super Mario je toliko bio bedan ove sezone, da se ni u Liverpulu nije naigrao fudbala.

Pričamo o Liverpulu koji je posle srceparajućeg gubitka titule, koji je rezultovao i gubitkom Luisa Suareza, potrošio preko 100 miliona evra na pojačanja da bi ostao tu gde jeste. Međutim, Brendan Rodžers je dokazao da je daleko od klase za kojeg su ga smatrali, a posle svega viđenog ove sezone, postao je i žrtva sopstvenih prethodnih izjava. Pokupivši ono što je kao valjalo iz Sautemptona prošle sezone za ogromne pare, doživeo je da isti taj "osakaćeni" Sautempton, završi tek dva boda ispod njega na tabeli.

Dok Jokan uvodi Votford u Premijer ligu, Tole bi stranca za selektora

O Diku Advokatu i nerealnoj kataklizmi pod njegovim vođstvom, koju nam ne bi priredili ni da smo u stručnom štabu imali Kosanovića, Dostanića i Ješića, već je sve rečeno. Kada god deluje da reprezentacija nije bila na nižim granama, kao posle poraza od Azerbejdžana, Estonije ili ne znam više ni koga, mi nekako uvek produbimo raku za još metar.

Kada su tupsoni iz UEFA potvrdila odluku da će proširiti Evropsko prvenstvo, mislim da je svaki Srbin selektor prokomentarisao: "Ako se sada ne plasiramo, nećemo nikad". E pa nećemo ni tad izgleda. Iz grupe sa Danskom, Albanijom, Portugalom i Jermenijom mi imamo samo bod iz četiri utakmice (šest manje od trećeplasirane Albanije), pošto su nam još veći tupsoni iz FIFA potvrdila kaznu i oduzela tri boda za incident koji nismo ni izazvali. Ali naravno da nisu oni krivi što se nalazimo tu gde se nalazimo, jer će uskoro Tole i ekipa morati da smišljaju koji domaći teren u dijaspori da izaberu kako bi napunili stadion, jer za reprezentaciju skoro i da ne navijamo - osim ako treba da koljemo "šiptare" i "ustaše".

U isto vreme dok je Tole veličao Dika, kome se po izjavama već naziralo da mu se ne sviđa ovde, Slaviša Jokanović je postavljen za privremenog trenera Votforda, oktobra prošle godine. Privremeni aranžman okončao se plasmanom u Premijer ligu, nešto što pre toga nije pošlo ni njegovom bivšem saigraču iz Čelsija - Đanfranku Zoli. Ironijom života, prvog srpskog trenera u Premijer ligi nećemo videti ni sledeće sezone, pošto je uprava Votforda odlučila da ne da željenu lovu Jokanu i najverovatnije dovede Kikea Floresa kao njegovu zamenu. Ipak, Jokan je dokazao da pripada plejadi mladih trenera na koje se može osloniti u budućnosti, ali su u Savezu prekriženi zbog repova prošlosti i sukoba sa vladajućom garniturom nacionalnog saveza, ali i klubova (Đukić, Stanojević…). Od svih smo dobili arogantnog Mihu, koji je uspeo da se posvađa sa svima nama. Valjda ćemo uskoro dobiti Veljka Paunovića.

Čuka je najorganizovaniji srpski klub

Verujem da bi fudbaleri Čukaričkog sigurno bili šampioni Srbije, samo da se zovu Crvena zvezda ili Partizan. A i Strahinja Mandić bi sto posto igrao u startnoj postavi U20 reprezentacije da je u taboru večitih. Ali dobro, barem je Čuka uzela Kup. Iako Tole i njegovi podanici tvrde da je Superliga regularno takmičenje, za Čukarički bih rekao da jedini garantovano ne učestvuje u 3 za 3 šemama i prodaji utakmica, a ako me pitate zašto "brđanima" radim besplatan PR, ne znam ni sam. Valjda mi je drago da se pojavio klub koji deluje organizovano u ovom neredu i haosu. Ko zna, možda dobijemo srpski Ludogorec, a oni barem igraju Ligu šampiona. Bolje išta nego ništa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu