KBO! ili pank žabac već 35 godina na sceni

Retki su rok bendovi iz Srbije koji mogu da se pohvale dugim muzičkim stažom i legendarnim statusom. Svirati godinama na ovim prostorima, u ovako sjebanim uslovima, znači ili boriti se sa vetrenjačama pa na jedvite jade istrajavati u tome što radiš, ili jednostavno se slizati sa establišmentom i, nekad, vodećim političkim partijama i ne brinuti za budućnost. Jedan od retkih bendova koji nije išao linijom manjeg otpora i uvek bio kontra svim režimima i muzičkim trendovima su kragujevačke pank legende KBO!

Odmah da razjasnimo, ova skraćenica ne znači ništa, posebno ne nekakav "Kragujevački borbeni odred", već predstavlja onomatopeju žabe iz čuvenog crtanog filma One froggy evening iz 1955. godine.

- Taj žabac peva samo ispred jednog radnika koji ju je pronašao, a ispred ostalih ispušta zvuk „kbooooo". To je bila jedina opcija za ime. Kad sam bio u srednjoj školi bio sam fasciniran tim crtaćem i tim „kbooo" koje sam čuo, svuda sam pisao, kredom, po sveskama, tašnama - priča mi Saša Vujić Vuja, alfa i omega ovog benda.

Ideja o slavljeničkom koncertu kojim će se obeležiti 35 godina postojanja jednog od najvažnijih pank bendova sa ovih prostora došla je od Kapetana Mikija, basiste benda ČBS, koji radi u organizaciji Arsenal festivala. Gde drugde, nego u Kragujevcu, gde je sve počelo. Na bini će se KBO!-u pridružiti mlađi muzičari, odgajeni na njihovom zvuku.

- Mi sami ne bismo mogli nikada da uradimo tako nešto, zbog ogromnih troškova i ozbiljne produkcije, tako da smo pristali na taj predlog – objašnjava Vuja.

Bez obzira na probleme oko organizacije slavljeničkog koncerta, oni se ne mogu uporediti sa onima koje su Vuja i ekipa imali na početku svoje muzičke karijere. Naime, daleke 1982. godine Kragujevac je bio centar takozvanog „Šumadijskog bluza", i glavni bend u gradu je bio Smak. Pojava novih klinaca, nekakvih odrpanih pankera izazvala je pravu pometnju među lokalnim hipicima.

Po svemu sudeći, nije bilo lako biti panker u Kragujevcu početkom osamdesetih, ali Vuja je imao odgovor na provokacije.

– Da bih se zaštitio od nasilnika, u srednju školu sam nosio palicu, napravljenu od reketa za tenis, samo bez gornjeg dela, kako bi je neprimetno mogao nositi sa sobom - kaže Vuja.

Kragujevac je u to vreme bio grad benda Smak, i hipika. Svi su bili obučeni kao deca cveća, ali su, ipak, u džepovima nosili motke i šrafcigere.

- Kada smo se pojavili bili smo im trn u oku. Smetalo im je što smo navodno izgledali luđe od njih, pa su nas sačekivali, tukli, sekli žiletima, i tome slično - priča Vuja.

Za razliku od njega, spremnog da odgovori na nasilje, prvi basista benda nije bio te sreće. Kako je živeo u nezgodnom delu grada, lokalni zgubidani su mu zapretili da se neće dobro provesti ukoliko nastavi da svira sa tim pankerima. Izgleda da je ove pretnje shvatio veoma ozbiljno, pa je tako KBO! već na početku ostao bez jednog člana.

Na izvestan način, ti nasilnici su im učinili uslugu, jer su postali jedan od retkih bendova, ne samo u Srbiji i regionu, koji nemaju bas gitaru, po čemu će ostati prepoznatljivi.

Ne samo što su imali problema sa okolinom, bilo je i velikih problema da se dođe do prvih pank ploča i kaseta. Za razliku od drugih jugoslovenskih gradova, gde je uveliko trajao drugi talas panka, u Kragujevcu se očigledno nije završilo "Leto ljubavi". Zato je bilo kakva vest o panku bila važna, a kaseta ili ploča već ozbiljna relikvija. Na sreću Vuje i njegovih drugara tada je postojao rok časopis "Džuboks".

- Za sve je bio kriv „Džuboks". To je bio naš svojevrsni prozor u svet. Iako je bio uštrojen što se tiče muzike, ipak nisu mogli da ne pomenu poneki pank bend. Tako sam se opredelio za pank jer mi se svideo stil oblačenja, ali i stav da ne moraš biti popularan – jednostavno: ja sam panker i to je moja stvar - kaže Vuja.

Preko časopisa polako su otkrivali i prve pank bendove, a kasete su raznim kanalima stizale i kružile iz ruke u ruku. Tako je sticajem okolnosti jedna nasnimljena kaseta stigla i do mladog Vuje i kako to obično biva, nova muzika ga je prosto oduvala.

- Na jednoj strani su bili Sex Pistols, a na drugoj X-Ray Spex. Vrlo rano smo došli u posed albuma Dead Kennedys, Fresh fruit for rotting vegetables i to je za nas bilo pravo otkrovenje. Ubrzo je jedan naš prijatelj doneo Hear nothing, see nothing, say nothing, benda Discharge, nakon čega smo bili prosto oduvani - priča Vuja.

- Nismo imali pojma kakva je to vrsta muzika, da li je hevi metal, da li pank. Pa još kad smo videli fotografije a tamo neki pankeri, a ovamo muzika brza i bučna. Nismo ni pretpostavljali da takva vrsta muzike postoji - kaže Vuja.

U prvi mah je izgledalo da im ništa ne ide od ruke jer nisu postojali normalni uslovi za funkcionisanje – šumadijski hipici ih tuku, nemaju love za dobar demo snimak, koncerti su prava retkost. U jednom trenutku se sve menja, jer objavljuju prvi zvanični kasetni album Tama, 1986. godine, na kojem se nalazio oglas upućen svim bendovima dobre volje da dođu u njihov studio gde mogu da snime demo snimak potpuno besplatno.

A taj studio je zapravo bila soba za probe gde je za snimanje služio jedan stari kasetofon i nekoliko mikrofona. Iskoristivši jačanje underground scene u Jugoslaviji i pojavu fanzina, ovaj album je uspeo da izađe van granica Šumadije, pa su tako jugoslovenski pankeri mogli da čuju za novi, perspektivni bend iz Kragujevca.

- Puno traka smo umnožili, pa smo slali na razne strane. Krenule su narudžbenice i počelo je pravo ludilo. Mislim da nas je najviše, verovatno i nesvesno, progurao muzički urednik jedne male radio stanice iz Vojvodine. Svidela mu se pesma Boban počinje, pa je u njegovoj emisiji, koja je išla dva puta nedeljno, puštao na početku i na kraju emisije. Ta pesma je bila automatski hit godine i toliko ju je vrteo i gurao da su počeli da nas zovu na razne strane, posebno po Vojvodini - kaže Vuja.

Nedugo nakon ove kasete, pružila im se prilika za štampanje ploče i to ni manje ni više nego u Grčkoj. Kao i u slučaju prve kasete, i prva ploča je rezultat srećnih okolnosti.

- Bio je jedan Grk u Kragujevcu, Hristos Hristostomidis, studirao je ovde. Bio je na našoj svirci i posle nam je prišao, upoznao se sa nama i pohvalio nas. Nakon toga je bila neka privatna žurka i on je opet tamo bio. U jednom trenutku je izjavio kako će nam po cenu života pronaći izdavača u Grčkoj. Nasmejali smo se i dali mu da popije još malo piva - kaže Vuja.

Ispalo je da se Hristos nije šalio već je prionuo na posao i rezultat njegovog rada bilo je potpisivanje ugovora sa grčkom kompanijom Wipe Out, koja je bila deo poznate EMI muzičke kompanije.

- To je bila ploča Forever punk, neka vrsta kompilacije dotadašnjih „hitova", koju smo snimali u ozbiljnom studiju Oliver. Zanimljivo je da smo zahtevali da sve snimimo odjednom, i imali smo sreće da naletimo na dobrog tonca Igora Borojevića, pa smo snimili za tri i po sata - seća se Vuja.

Izdavanjem ove ploče, njihova karijera kreće uzlaznom putanjom. Nižu se nastupi širom bivše Jugoslavije, ali i van granica. Svirali su u Budimpešti, imali evropsku turneju gde su u Beču delili binu sa legendarnim HC bendom Gorrila Biscuits, pojavili se na mnogim svetskim kompilacijama.

A onda je došao početak poslednje decenije dvadesetog veka, a sa njima i ratovi, sankcije i opšti sunovrat društva. U uslovima kada su plate bile jedva dve nemačke marke, svirati pank je bilo ravno samoubistvu. Ali ekipa je preživela i ovo turbulentno vreme dovijajući se na razne načine.

- Sećam se da smo svirali u jednom klubu u Nišu i desilo se da je inflacija u toku svirke pojela sve što smo zaradili. Na našu sreću, gazda je bio okej, pa nam je dao poslednjih 100 maraka, što je za nas u tom trenutku bila neverovatna cifra - priča Vuja.

Osim sviranja koje je bilo svedeno na minimum, Vuja je marljivo radio u svom studiju "Češnjak" i može se reći da je najzaslužniji za opstanak srpske nezavisne scene, jer su gotovo svi bendovi južno od Beograda snimali tih godina kod njega. Uporedo sa KBO! osniva i nekoliko drugih projekata od kojih su najpoznatiji Trula Koalicija i Zvoncekova Bilježnica. Taj rad sa bendovima omogućio je im da prežive famozne devedesete i da ulete u novi vek sa novim aktivnostima. Najzad su postali prepoznatljivi u rodnom gradu, kojem su posvetili i jednu od svojih najpopularnijih pesama, Kragujevac.

- Do skoro su nas ignorisali, ali u poslednjih par godina se dosta toga promenilo pa nas shvataju kao bend koji je stavio Kragujevac na muzički mapu regiona. Vremena su se promenila i ljudi dolaze na koncerte, i počeli su da nas cene, što mi je izuzetno drago - zadovoljno priča Vuja.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Vanila Stop!

Nakon svih ovih godina, Vuja ima podmlađenu ekipu sa kojom svira punom parom. Uskoro izlazi novi album, nakon 13 godina pauze, a singl kojim se najavljuje album je pokazatelj da se drže dobrog oprobanog recepta – brzo i glasno.

Takođe, uskoro, možda već i do slavljeničkog koncerta, izlazi kompilacija singlova Perspektiva 1982 - 1989 u izdanju No Plan Records, iza kojeg stoji Dario Adamić, jugoslovenski panker sa boravištem u Berlinu. Sve ovo tera na pomisao dokle će ovaj veteran imati snage da stvara novu muziku i da li će stvarno ostati forever punk.

- Sećam se intervjua koji sam davao nedelju dana pre odlaska u vojsku, 1984. godine, na radio Kragujevcu. Ćaskali smo o svemu, i poslednje pitanje novinara je bilo „Sad ideš u vojsku, više nisi klinac, šta misliš koliko ćeš još da budeš panker?". Odgovorio sam: "Sad idem u vojsku i posle nje ako me i dalje bude držalo ovo, nikad se neću promeniti." - smeje se Vuja.

Još na VICE.com

Pank koncert u čast najvećeg fana iz Bosilegrada

Grobari i pank, zašto i kako?

Životni ciklus jednog pank benda