Šta smo i kako donosili iz Trsta

Ako ste živi i imate između 18 i 29 godina, sigurno ste do sada, u trenucima dokazivanja manjka vaših sposobnosti, čuli rečenicu: "Kad sam bio u tvojim godinama i hteo farmerke, kažem kevi da idem u Trst, odem, završim to i vratim se sledećeg jutra". I naši roditelji su zaista tako radili. Bilo je normalno sesti na voz i preći 630 kilometara u jednom pravcu samo da biste kupili odeću bez koje baš, baš niste mogli. Okej, ti isti roditelji će vam danas reći da niste normalni ako želite da provedete noć u prašini Petrovaradina i vratite se vozom, govoreći kako u njihovo hladnoratovsko vreme nisu postojali ljudi koji bi vam iz čista mira zaboli špric sa hepatitisom u vrat, ali to nije sada bitno. Bitno je da su oni imali Trst koji im tridesetak godina kasnije omogućava da se kurče.

- Kao i celoj mojoj generaciji, starijima i mlađima, Trst je bio prvi izlazak u "svet". Ne samo zbog farmerki i Benetona, nego i zato što smo tamo, nekako, mogli prvi put da osetimo taj neki duh zapadnjačkog sveta. Bilo je blizu, u ono doba su mnogi letovali u Istri, Sloveniji, to je samo sat i manje vožnje, tako da nije bilo baš komplikovano otići – kaže četrdesetšestogodišnja ekonomistkinja Marijana Kovačević.

Moja generacija nema svoj Trst. Ljudi odlaze u šoping ture do Soluna, Sofije, Panrndorf je nezaobilazan pitstop na putu za Beč, a čuo sam da su neki mazohisti išli i do Skoplja. Samo to nekako nije to. Ide se u Solun i Sofiju zbog drugačije ponude i povoljnijih cena, eventualno kartonskih čaša iz Starbaksa sa našim imenom i Burger Kinga. Odete preko turističke agencije pošto šetajući glavnom ulicom udarite u ogroman kartonski znak koji vam nudi šoping turu za nekoliko desetina evra i povratku se svi slikate u autobusu sa kesama iz autleta.

Ali u Trst se išlo zato što neke stvari nisu mogle da se kupe nigde u Jugoslaviji. Farmerke jednostavno niste mogli da nađete. Okej, bilo ih je u komisionima, ali izbor nije bio tako veliki.

Statistike pokazuju da su kupci iz SFRJ tokom 1977. i 1978. godine trošili između 60 i 65 hiljada para farmerki nedeljno. To je više od tri miliona na godišnjem nivou. Iako su farmerke iz Trsta predstavljale sjenički sir tadašnje tekstilne industrije, Jugosloveni nisu kupovali samo džins. U Trst se odlazilo i po vijetnamke, džempere, kožne jakne, Zipo upaljače, čak i kafu. Uglavnom, sve što nije moglo da se nađe u Robnim kućama Beograd.

- Sećam se da sam kao klinka sa roditeljima prošla kroz pijacu Ponte Roso. Svuda se čuo naš jezik, meni su oči ostale zalepljene za neku tezgu na kojoj su se prodavale Nestle čokolade na kilo, sve različiti ukusi – priča četrdesetogodišnja Nataša Romanović.

Posetio sam Trst pre nekoliko godina i, kao što sam očekivao, nisam zatekao ništa od atmosfere koju sa setom prepričavaju stariji šoping manijaci. To je običan lučki grad u Italiji, jednako štrokav i haotičan kao ostali njemu slični. Gps mi je i ovde sve pokazao pogrešno i potreban mi je bio student PMF-a kako bih razumeo sistem naplate parkinga. Probao sam sjajnu i neverovatno jeftinu picu, odličan sladoled i vino, ali sam se ipak malo razočarao. Ne zato što sam zatekao gotovo prazan Ponte Roso, već zato što nigde nisam mogao da nađem farmerke, barem ne one koje mi odgovaraju.

Kako paradoksalno, to je kao kada ne biste uspeli da nađete krek u Detroitu. Zapravo, sve što sam kupio u Trstu bilo potpuno disfunkcionalno – strip na italijanskom koji očigledno nikada neću pročitati i patike za koje se ispostavilo da su mi male, pa sam ih poklonio prijatelju. U mom slučaju, Trst je bio finansijski promašaj. Ali okej, vredelo je zbog klope i mora.

Znam da zvuči kao kliše, ali vremena su se prosto promenila (mislim, to nije kliše, koliko je naučna činjenica). Kapitalizam je stigao i kod nas, a sa njim i većina proizvoda, što je nateralo prodavce u Trstu da se prekvalifikuju ili zatvore biznise.

Ipak, to nije sprečilo ovaj mladi um gladan nostalgije da sazna sve o tome kako su ljudi odlazili do Trsta, šta su kupovali i na koje su načine tu robu unosili u SFRJ. Dakle, čitav logistički proces. Šalim se, nisam stvarno toliko znatiželjan, koliko sam hiljadu puta slušao o tome, pa rešio da već jednom saslušam sve priče, da bih sledeći put kada neko počne da priča odmah rekao: "Znam!".

Gotovo je bila tradicija da se prvi put u Trst ode vozom. Posle ste mogli da se zajebavate, idete kolima, busom ili sa grupom švercera, ali prvi put je obavezno bilo klackanje šinama. Obično se išlo vozom do Kopra, a zatim bi hvatali autobus koji je preko granice išao na svakih sat vremena. Država je tada podsticala mlade da više putuju, nudeći im pogodnosti ukoliko putuju u grupi.

- Mogli ste da napravite grup, mislim da je minimalno moralo da bude pet osoba, i dobili biste popust na karte. Nekih 70 odsto – kaže Jovan Milošević, koji je kao student više puta godišnje odlazio u Trst krajem sedamdesetih.

Čak i kada ne bi išli vozom u sopstvenoj režiji, studenti bi nalazili svakojake načine samo da se dokopaju Trsta. Milošević se seća kako su jednom organizovali autobus za obilazak medicinskog fakulteta u Ljubljani.

- Obišli smo fakultet za pola sata, a onda nastavili do Trsta – kaže.

Gotovo svako putovanje na tadašnje naše primorje uključivalo je odlazak u Trst. Medicinijada u Poreču je bila savršen izgovor da se iznajmi auto i krene u šoping. Obično bi otkačili sajlu za kilometražu, jer je pređeni put tada određivao cenu rentiranja. Kasnije bi išli i sopstvenim kolima, ali tada već nisu imali potrebu za ovakvim mehaničarskim zahvatima.

Farmerice, farmerice, farmerice. Ali i sve ostalo. Ako su vas zanimale manje zvučne marke, odlazili biste na Ponte Roso, ali ako ste jurili Levi's ili Rifle, onda pravac Via Roma. Farmerke su izbile na tron zbog popularnosti i lakoće transporta, ali ljudi su u Trstu kupovali najrazličitiju robu. Čak je i prizemlje robne kuće Đovani bilo ispunjeno stvarima koje su kupci iz Jugoslavije najviše tražili.

- Svako je znao nekog ko je "švercovao" nešto iz Trsta, bilo garderobu, bilo kafu, u vreme nestašice početkom osamdesetih, pa su se uvek razmenjivali saveti gde šta može da se kupi, jeftinije ili na veliko – kaže Marijana Kovačević.

Bila bi prava šteta koristiti najbližu "Kapiju za Zapad" samo za farmerke, koliko god one u tom trenutku bile neophodne. Trst je veliki grad i nudio je nešto za one koji nisu bili baš mejnstrim.

- Razmenjivali smo iskustva, pa sam saznala i za prodavnicu ploča, pa za jednu striparnicu, a blizu je bila i neka radnja u kojoj su mogle da se nađu crne "vijetnamke" – priča Nataša Romanović.

Dogodila se i nestašica kafe, koju su građani rešavali švercom pakovanja od jednog kilograma. Takođe se kupovao i prašak za pranje.

- Mnoge najobičnije stvari koje su nam sada dostupne u svakoj prodavnici, tada smo morali da donosimo iz Italije – kaže Jovan Milošević.

Ukoliko ste imali samo jedan par farmerki i neke sitnice, niko vam ne bi pravio problem. Ali ako ste donosili veću količinu, računajući da ćete to prodati za neku okej lovu kod kuće, onda ste morali da budete dovitljiviji. Ljudi bi oblačili po nekoliko para farmerica i košulja, samo kako bi prošli "neopaženo".

- Najveći rekord mi je bio kad sam jednom navukao na sebe osam pari farmerki, četiri duksa i dve jakne – priča Igor Manojlović, sada mašinski inženjer, a tada student i sitni robinhudovski švercer.

On je prve pare zaradio švercujući farmerke i majice iz Trsta za jedan butik iz Užica. Njegov zadatak je bio da jednom mesečno ode u Trst i donese dvadeset pari.

- Bio mi je plaćen put, klopa i "honorar" koji mi je bio dovoljan da preživim u Beogradu bar dve nedelje bez frke – kaže Igor.

Zapravo nikada nista znali šta može da vas snađe na carini. Propisi su bili dosta strogi za unošenje stvari iz inostranstva, pa je sve bilo lutrija.

- Moje najluđe iskustvo je bilo kad sam jednom prilikom kupila granu banana na tom čuvenom Ponte Rosu. Nije ih bilo kod nas, uželela sam ih se, a nikad nisam videla granu banana. Mislim da sam žrtvovala pola farmerki, ali je scena prelaska granice sa granom banana na leđima nezaboravna. I carinik je bio zblanut, samo me je pustio da prođem – seća se Nataša koja je narednih nedelju dana jela samo banane.

Ako niste hteli da rizikujete da vas svlače i drndaju za stvari koje ste kupili, mogli ste i da ih šaljete poštom. Ljudi su najčešće poštom slali pakovanja kafe koja nisu podlegala carinjenu. Jedina je fora bila u tome što je pošiljka morala da bude lakša od jednog kilograma, pa su ljudi ispred pošte prosipali kafu kako bi sveli pakovanje na odgovarajuću gramažu.

Kako je glavna taktika bila "Kupi, popij espreso i pali", retko ko je razgledao Trst. Oni koji su slučajno zalutali, provalili su da je u pitanju strava grad koji nudi mnogo više od šopinga.

- Znam da sam prvi put shvatila koliko je u stvari simpatičan i lep grad kada sam, pred sam kraj Trst avantura početkom devedesetih, došla kolima. Pre toga nisam ni videla da postoji akvarijum u luci, niti one divne vile uz more, jedini motiv bio je kupovina, predviđena prvom naučenom italijanskom reči "Saldi" – priča Marijana Kovačević.

Kada ga je posećivao "poslovno" kao student, Igor Manojlović ga nije obilazio uopšte. Nakon diplomiranja, pre nego što je izbio rat u Hrvatskoj, otišao je prvi put kao Turista.

- Oduševio sam se gradom i shvatio da sam bio veliki kreten što ga ranije nisam malo bolje upoznao – priznaje.

Moja generacija ne može da zamisli ovako nešto. A možda ne bi ni trebalo. Možda bi samo trebalo da se opustimo i uživamo u pogodnostima koje nam nude H&M i AliExpress. Uostalom, prema rečima očevidaca, ovo su mnogo gora vremena nego ona u doba SFRJ, pa možemo sve nedostatke da kompenzujemo time što makar imamo da kupimo farmerke u našoj zemlji.

Još na VICE.com:

Od obuće za buntovnike do crvenog tepiha: Istorijat starki u Srbiji

Kako nisam odrastao u Jugoslaviji

Kako je biti mlad i dekintiran u Srbiji