Nil Jang je legenda i može da radi šta god hoće

Tekst je objavljen na Noisey

Nakon što je Nil Jang '74. godine otišao sa plaže, i tokom '75. nekako uspeo da snimi i Zumu i Tonight's the Night, u avgustu iste godine je snimio mali akustičarski album pod nazivom Hitchhiker. Snimanje albuma se proteglo na dve godine, tokom kojih su se Nil i njegov producent Dejvid Brigs povlačili u studio Indigo ranč u Malibuu da snimaju muziku. To su čini samo kada je bio pun mesec, zato što, kada si slavan i talentovan, takvi kaprici ti prolaze, dokle god isporučuješ dobru robu. Jang se nalazio usred naleta kreativnosti, pa mu je bilo više nego dopušteno da pravi uvrnuta sranja, na primer, da snima samo kada je pun mesec. Uz pomoć cirke, vutre i kokaina, Nil, Brigs i tonski snimatelj Džon Henlon su zaseli da snime deset novih pesama koje su se krčkale u Jangu tokom ranijih snimajućih sesija na pun mesec. Album je konačno objavljen, 41 godinu kasnije.

Neobjavljeni akustični album obično je ništa više od mamipare – način da se na brzaka zaradi na bazi opsesivnih obožavatelja. Kada je Reprise Records, koji deluje u okviru Warner Music Group, izdao saopštenje da će objaviti album Hitchhiker, to je delovalo kao Jangov prepredeni pokušaj da povrati nešto od novca uloženog u muzički sistem Pono (Ovo je odličan trenutak da vas podsetimo da nikoga više nije briga za muziku, i za poštenu cenu od 400 dolara, plus između 10 i 15 dolara po albumu, možete da stavite prenosivi Pono u džep, a da vam ostane mesta za pare, nikotinsku žvaku, ili šta god da nosate po džepovima, ali izgleda da je ljubav prema visokokvalitetnom zvuku umrla). Ali kada sa zvučnika začujete uvodno prebiranje po žicama na pesmi „Pokahontas" sa Hitchikera, smesta postaje jasno da je ovaj akustičarski sešn zaista poseban album – o čemu nikada ne bi trebalo da se raspravlja, kada se uzme u obzir da je nastao u doba kada je Jang objavio seriju izuzetnih albuma.

A ove male, intimne, žestoke skice akustičnih pesama su tačno ono što Hitchhikera čini ne samo artefaktom i delom slagalice za obožavaoce Nila Janga, već i sjajnim provodom za prosečnog slušaoca muzike (šteta što vi, nezahvalni milenijalci, nećete moći da ga doživite preko Ponovog superiornog zvučnog sistema). Jangova namera je bila da pesme na Hitchhikeru tvore jednu kohezivnu celinu, i postižu taj osećaj, ne preko melodija i lirskih tema, već kroz estetiku tipa sa gitarom (i povremeno za klavirom) koji peva neke pesme u sobi. Mora se priznati, efekti bilo kog albuma koji počinje sa „Pocahontas" i „Powderfinger" su poseban doagđaj, ali rekao bih da se uticaj ove ploče drastično promenio, budući da smo sve ove pesme (osim dve) mogli da čujemo u kontekstu i drugih albuma.

Baš te dve pesme, „Hawaii" i „Give Me Strength", su prave poslastice za tvrdokorne fanove Nila Janga. Obe nisu bile ranije objavljene, a barem ova potonja je smesta našla mesto u odeljku veličanstvenih pesama Nila Janga. „Hawaii" počinje nestašnim kikotanjem i mumlanjem – sigurno je uzeo malo one dobre kokice – pre nego što se pretvori u rif koji zvuči kao rani Tauns Van Zant. Refren nije ništa više od poluuzvika „Havajiiiii", što je jedna od onih stvari koje nikome ne bi trebalo da prođu. Ali deo talenta Nila Janga je uvek bio u tome da izvede takve ideje kao da su sasvim smislene, a njegovo samopouzdanje svakako potiče od toga što je napravio karijeru pevajući kao batica koji je upravo udahnuo helijum.

Jang razvaljuje usnu harmoniku na pesmi „Human Highway", koja je i izuzetna pesma, i naziv neizmerno čudnog filma koji je Nil snimio 1982. Režirao ga je pod imenom Bernard Šejki – ponovo, verovatno zbog dobrog koksa – i uspeo je da dovede Denisa Hopera i likove iz grupe Divo da igraju u njemu. Pesma „Human Highway" je bolja. Dolazi sa albuma iz 1978, Comes A Time, koji je na neki način bio Jangov povratak u formu. Naslađuje se folklornim zveketom sa njegovih ranih albuma, što je bio zvuk od koga se udaljio snimajući sa Krejzi Horsom.

Iako je Hichhiker divan dodatak jednoj legendarnoj diskografiji, pravu radost donosi raspored pesama koji nas vodi sporednim ulicama i budžacima. Zato što se ove pesme – osim već pomenutih „Hawaii" i „Give Me Strength" – sve pojavljuju na raznim albumima koje je Jang snimio od 1977. do 2010. Hitchhiker funkcioniše i kao podsetnik, jednako dobro kao i album za sebe.

„Captain Kennedy" nas podseća da se vratimo albumu Hawks & Doves iz 1980, najkraćem Jangovom albumu, koji traje 27 minuta. Dve godine kasnije, ponovo se pojavio sa Transom, albumom prepunim vokodera koji je 1982. zapanjio njegove fanove, ali današnja publika ne bi ni trepnula kada bi ga Frenk Oušn objavio kao nastavak albuma Blonde. Pre svega, Hitchhiker služi kao podsetnik da je Nil Jang naša najveća živa rok zvezda (Oprosti, Bruse Springstine, a u tom smislu, oprosti i ti, tata). Naravno, 2016. je objavio živi album koji traje 100 minuta i sadrži zvuke životinja i prirode – što je ideja koju je možda najbolje prepustiti naduvanim stanarima studentskih domova koji prave ritmove – i njegova revolucionarna naprava za skladištenje muzike je bila korak unazad, ali umetnici kao što je Nil Jang žive za ovakve sporedne projekte i diverzije. Uvek se vrate kući, često sa finim, malim poklonom, kao što je Hichhiker. Kada se to dogodi, sve te ostale stvari samo dodaju na šarmu.

Još na VICE.com

Leto kada je Nil Jang došao u Aranđelovac

Tinejdžeri iz Srbije nam sastavljaju plejliste njihovih omiljenih pesama

Postoji samo jedan dobar album i snimio ga je Hari Din Stenton