Ljubiša Samardžić, simbol jednog vremena

Posle duge bolesti, Ljubiša Samardžić je sinoć preminuo u 81. godini života.

Ljudi, ako su jako, jako dobri u nečemu, postanu simboli te stvari. Postanu više od svog identiteta. To pogotovu važi za glumce, jer se zbog prirode njihovog posla ljudi za njih vežu . Stvori se jednostrana emotivna veza, jer kroz njih proživljavamo iznova emocije koje smo iskusili. Oni su vodiči kroz katarzu. I oni, koji su najbolji u tome, budu ti vodiči za milione ljudi. Samardžić je bio jedan od njih.

I kada umru, to je vest koja se izgovori naglas ako ste u društvu nekog kada je saznate. I svi doživljavate različite stepene iste emocije. Žaljenja.

Kao i Dragan Nikolić, i Samardžić je vrhunac karijere doživeo pre raspada Jugoslavije. To nije kritička procena, već jednostavno zakon vremena. Sećanje na njega nije ukaljano svim onim što se dešavalo u poslednjih četvrt veka. Zis, Šurda, Voja Trajković, Španac, sve te uloge u kojima je, bez obzira na funkciju, u stvari uvek igrao „običnog čoveka", često u neobičnim, ili ekstremnim situacijama, stvorile su od njega jednog od simbola vremena. Vremena koje je davno prošlo i koje postoji samo u sećanjima i u reprizama na televiziji.

I tehnički, ova smrt to ne menja. Te kopije filmova i serija - moj prvi kontakt sa njim je bio u neprestanim repriziranjima Policajca sa Petlovog brda - i dalje postoje, i dalje će se vrteti i popunjavati program. Ali sećanja će polako krenuti da blede, sa postepenim nestajanjem generacije ljudi kojoj je i on pripadao. Te jedine generacije koja je u dvadesetom veku imala „normalan život". I veliku produkciju. I filmske i televizijske zvezde. Kao što je bio Samardžić.

Samardžić je možda bio najbolji u „Smrti gospodina Goluže". Ovaj uznemiravajući, mali, klaustrofobični film Živka Nikolića mi je uvek izgledao kao ispitivanje odnosa glumca i publike. Glumac daje žrtvu, proživljava pred kamerom ili na sceni sve ono stravično što mi ne želimo da živimo, izlaže se užasnim rizicima i problemima, a u zamenu za to dobija našu ljubav. Ali to verovatno niko ne može da izdrži a da se ozbiljno ne ozledi i da pre ili kasnije, ne padne u našim očima. Osim filmskih zvezda. One nekako uvek ostanu voljene. I Samardžić je to bio. Zato će se danas svuda pisati i govoriti o „Smokiju".

I onda će to proći, te naslove će zameniti nešto drugo i polako će se zaboraviti. Dok se ne naleti na neki film ili seriju koja se reprizira na televiziji. I u tom trenutku, sve te Samardžićeve uloge, koje smo videli mnogo, mnogo puta, dobiće novo značenje i novu vrednost. Jer više nije tu, a jeste.

Zbog toga filmske zvezde žive večno. Jer ono što ta glumačka dostignuća čini velikim je interakcija sa publikom, a taj odnos se stalno menja. Ono što ostaje je želja za katarzom. I osećaj žaljenja.

Još na VICE.COM:

Dragan Nikolić - najnestvarniji glumac koga smo imali

Sarajevo: kako je umrla Jugoslavija u malom

Kako je biti unuka Bate Živojinovića