Neonacisti se užasavaju kada ih prepoznaju u javnosti

Naravno, društvene mreže nisu baš uvek efikasne na planu utvrđivanja identiteta napadača, pa je promašaja bilo i povodom skupa u Šarlotsvilu. Kad se Kajl Kvin sa Univerziteta Arkanzas probudio, dočekale su ga hiljade uvredljivih poruka od potpunih stranaca koji su ga na Tviteru greškom zamenili za jednog od neonacista u maršu.

U isto vreme, za one koji su bili ispravno identifikovani kao deo rasističke horde, saosećanja nije bilo mnogo. Pitera Tefta su se prijatelji i članovi porodice javno odrekli. Čak i Džon Ronson, koji je i sam ranije bio žrtva javnih osuda, tvrdi da je opravdano osuđivati bele suprematiste. „[U Šarlotsvilu] oni su se okupili u velikom broju, bez maski, svesni medijske pažnje", pisao je Ronson na Tviteru. „Nisu u istoj situaciji aktivisti rasističkih pokreta i, na primer, Džastin Seko" (PR agent otpušten posle šale na Tviteru o tome kako su beli ljudi imuni na AIDS).

Na internetu, neonacisti se oslanjaju na pseudonime, VPN, i druge metode zaštite identiteta jer ne bi da ih neko doksuje – da javno objavi njihove privatne podatke. Ali u Šarlotsvilu, organizatori sami priznaju da okupljeni nisu mogli da očekuju privatnost.

„Razlika je u tome što su organizatori ovog skupa unapred najavili zainteresovanima da očekuju doksing", kaže Kigan Henks, analitičar iz Southern Poverty Law Center. „Imali su svest o tome šta bi moglo da usledi jer su antifašisti i druge grupe već nekoliko nedelja pre tog skupa dizali tenzije onlajn."

Iz League of the South savetovali su članovima da budu spremni na nasilne sukobe sa antifa i BLM kontramitingašima. Fejsbuk post ove organizacije, u međuvremenu obrisan, najavljivao je da će skup „potvrditi da južnjaci i belci smeju se organizuju i zastupaju svoje interese, baš kao bilo koja druga grupa, bez straha od osude javnosti."

Henks kaže da su rasistički pokreti obično „izuzetno brižljivi" po pitanju sakrivanja identiteta. „Pre svakog posta uklone sve detalje preko kojih bi se moglo doći do njih, trude se da nikad ništa lično ne otkriju", kaže on. „Posledice otkrivanja identiteta za članove ovih grupa su drastične, jer bi posle toga mnogi ljudi prosto odbili da im ponude posao."

Tokom nekoliko dana posle skupa u Šarlotsvilu, dok su se fotografije neonacista delile preko društvenih mreža i identifikovale jedna za drugom, mnogi od njih su izrazili žaljenje (često i samosažaljenje) zbog rizika kom ih izlažu mase sa interneta odlučne da im razotkriju identitet. Na jednoj temi Daily Stormer foruma, trenutno ugašenog pošto su im Google i GoDaddy uskratili hosting, korisnik Ignjac se vajkao zbog toga što ga doksing pretnja sprečava da dođe na miting. „Sama pomisao da poslodavci saznaju da verujemo u superiornost bele rase značila bi da bi mnogi od nas izgubili posao, što je strašna stvar." Ako se stvari svode na izbor između izlaganja identiteta na javnom skupu i uspešnog finansijskog izdržavanja porodice, on kaže da će izabrati ovo drugo.

Nisu mnogo bezbedniji ni oni koji se bave doksingom. Logan Smit, čovek iza Tviter naloga Yes You're Racist, pomagao je u identifikaciji posetilaca skupa u Šarlotsvilu. Za News & Observer on kaže da mu je prećeno smrću. „Pretili su i mojoj porodici. U totalu imam 99% podrške, ali uvek se nađu mali, glasni elementi koji besno grizu". Na svom nalogu, Smit takođe kači slike osoba koje su bile pogrešno identifikovane.

Desničari ponekad doksuju jedni druge, što za Henksa nije iznenađenje. „Alternativna desnica je grupa otrovnih kontraša, konstantno u internim sukobima. Šarlotsvil je retka pojava za njih jer je skup bio dobro koordiniran, internih svađa je bilo zaista malo."

Kad se obelodane informacije o istaknutom neonacisti, to može da utiče na ceo pokret, posebno ako se sazna nešto u neskladu sa ideologijom koju lideri navodno zastupaju. Majk Pjenović sa sajta The Right Stuff i podkasta The Daily Shoah bio je anonimno doksovan pa se između ostalog saznalo da je ovaj poznati antisemita oženjen Jevrejkom. Pošto više nisu zajedno, Pjenović je pozvao svoje hiljade slušalaca da u Šarlotsvil dođu dobro naoružani.

U ovim grupama ima i onih koji javno iznose svoje podatke, ali su u ogromnoj manjini. „Naravno da bude i onih koji koriste prava imena, na primer tu je Ričard Spenser. Na alternativnoj desnici se stalno raspravlja o tome da li bi trebalo da svi zajedno izađu u javnost ili ne," objašnjava Henks. „Ali generalno gledano, plaše se iz vrlo jasnih razloga. Teško je naći posao i imati normalan društveni život kad cela tvoja okolina sazna da podržavaš etničko čišćenje."

Henks smatra da aktuelna medijska priča prikriva činjenicu da se vrlo mali broj ovih ekstremnih desničara otvoreno identifikuje sa pokretom. „Naiđe se ponekad na tekst u kom tvrde da više ne moraju da se kriju, da je najzad je došlo vreme da izađu iz senke – ali to je puko hvalisanje. Tako se samo hrabre da bi privukli pasivne pristalice koje se ustručavaju od otvorenog učešća u pokretu", kaže on

„U stvari, užasava ih i pomisao na to."

Još na VICE.com:

Moja baka Srpkinja mi je pričala o tome kako je deportovana iz Rumunije zbog rasizma

Šta danas znači iscrtavanje kukastog krsta u Srbiji

Šta se desi kada se na jednom mestu okupi 6.000 neonacista