Jeziva priča o crnom tinejdžeru kog su Anđeli pakla ubili na koncertu Stonsa

Šestog decembra 1969. godine Meredit Hanter, osamnaestogodišnji Amerikanac afričkog porekla, izboden je nožem na događaju nazvanom "Vudstok Vest", besplatnom koncertu Stonsa na Altamont Spidveju u Severnoj Kaliforniji. Od tada se Altamont smatra simboličkim krajem razuzdanih šezdesetih — surovo buđenje da optimizam i idealizam neće biti dovoljni. Da biti mlad, strastven i idealističan ne može da vas odvede daleko. Da mladi ljudi spremni da preuzmu kontrolu ne mogu u Americi tek tako da izbrišu rasnu priču.

Za one koju su verovali da je kontrakultura revolucija u nastanku, Altamont je bio podsetnik na rasnu nepravdu i turbulencije koje potresaju našu zemlju i dan-danas.

Naravno, mora se istaći da je motociklistička banda Anđela pakla koja je dovedena da služi kao "obezbeđenje" imala nasilne susrete sa mnogim obožavaocima toga dana, od kojih su većina bili belci. Ali bila bi greška ignorisati mogućnost da je razračunavanje između Anđela pakla i Hantera počelo zbog toga što su ga uzeli na zub jer je bio crnac u društvu belkinje. Imajući u vidu istorijat Anđela sa napadima i premlaćivanjima tamnoputih ljudi u Zalivskoj oblasti i ponašanjem kao neke vrste paravojne organizacije koja treba da održava ulice čistim — što su oni razumeli i objašnjavali kao održavanje ulica belim — veći deo onoga što se desilo sa Mereditom Hanterom gotovo se neizbežno svodi na pitanje boje njegove kože.

U filmu Just a Shot Away, čija je premijera zakazana za 10. jul, Sol Osterlic priča detaljnu priču o Mereditu Hanteru. Mnogim Amerikancima poznati su trenuci kad se on pojavio na ekranu u filmu Gimmie Shelter iz 1970, ali Osterlic je smatrao da se u tom filmu više oseća njegovo odsustvo nego prisustvo. Autor se bavi Hanterovom pričom od pre koncerta na kom mu je oduzet život, kao i onim što se desilo njegovoj porodici u međuvremenu. Pozvao sam Osterlica da bih popričao sa njim o tome koliko je suludo bilo za obezbeđenje jednog koncerta angažovati reakcionarnu motociklističku bandu, šta je značila presuda da počinilac nije kriv na suđenju za Mereditovo ubistvo i zašto šira saga ima toliko akutnog značaja za naše sopstveno neobično političko doba.

VICE: Ova priča je tokom godina pokrivena i uzduž i popreko. Kako ste pristupili dodavanju nečeg novog onome što je već svuda dostupno?
Sol Osterlic: U međuvremenu su mnogi koji su imali veze sa koncertom napisali brojne knjige. Često je podtekst tih knjiga bio: "Ovo nije moja krivica" ili "Evo ko je kriv". Nije bilo knjige koja bi se sa neophodne distance pozabavila pravom pričom. Rođen sam posle Altamonta, ali bilo mi je zanimljivo baviti se ovom pričom i razgovarati sa ljudima koji su učestvovali u njoj. Želeo sam da sastavim jedan celovit narativ od svih tih različitih iskustava. Na kraju sam za knjigu razgovarao sa oko 75 ljudi. Bilo je mnogo detektivskog rada na Fejsbuku, pokušavao sam da uđem u trag ljudima i pitam ih da li žele da pričaju o tome.

Kao što je već izveštavano ranije, planiranje koncerta bilo je prilično zbrzano kako bi se zaradilo na uspehu Vudstoka, a organizatori nisu bili spremni za više od 300.000 ljudi koji su se pojavili. Ali kako su baš uspeli toliko da pogreše na toliko spektakularan način?
Uspeh ume da bude pomalo opasan. Uz sve te besplatne koncerte koji su organizovali u San Francisku bendovi kao što su The Grateful Dead i Jefferson Airplane, pa onda Vudstok, i mnoga druga masovna okupljanja poznih šezdesetih, kao što je The Human Be-In, vladao je utisak da će te stvari uvek uspeti, da svi prisutni žele najbolje moguće iskustvo, da žele da sve prođe glatko i da uživaju u prilici da budu zajedno, da slušaju muziku i uzimaju drogu zajedno. Nije nužno postojala potreba da se brine o pitanjima kao što su: Šta će ljudi jesti? Gde će ići u toalet? Gde će spavati? Ko će ih štititi? Mentalitet je bio da su svi u tome zajedno.

Bila je to hvale vredna filozofija koja je omanula u slučaju ovih organizatora.

Šta mislite koliko je fer za odluku da se dovedu Anđeli pakla okriviti isključivo Stonse?
Mislim da su za njihovo angažovanje podjednako krivi The Grateful Dead koliko i sami Stonsi. Oni su bili ti koji su garantovali za Anđele, rekavši da su im ovi čuvali agregat na prethodnim koncertima u Golden Gejt Parku i da je sve prošlo kako treba.

Bila je to očigledno greška. Bila je očigledno greška da budu plaćeni u alkoholu, što je samo pogoršalo situaciju. The Dead su sarađivali sa Anđelima, ali su ih stavili u položaj koji im je bio krajnje nepoznat. Išli su na mesto koje nisu dobro poznavali, imali su posla sa publikom koja je bila verovatno 100 puta veća i bili su proglašeni praktično jedinim figurama od autoriteta odgovornim za bezbednost na tolikom koncertu. Sve te greške su na kraju dovele do katastrofe. Anđeli pakla se danas naširoko smatraju kriminalnom organizacijom. Koliko je to bilo drugačije 1969. godine, odmah pošto ih je Hanter S. Tompson predstavio svetu u svojoj knjizi?
Tompsonova knjiga je veoma važna prekretnica: to je praktično prvi put da su se mnogi Amerikanci uopšte upoznali sa idejom Anđela pakla — ili zapravo sa idejom motociklističke kulture uopšte. Ona je igrala izvesnu ulogu u filmovima pedesetih, kao što je The Wild Ones, ali je Tompson stavio meso na te kosti u smislu da je čitaocima pružio jasnu ideju ko su Anđeli, šta ih zanima, kako su se ponašali jedni prema drugima i kako su se ponašali prema svetu uopšte.

Čak i u to vreme, Anđeli su u najmanju ruku bili kvazi-kriminalna organizacija. Oni su bili ljudi koji su razbili anti-vijetnamske demonstracije na Berkliju i počeli da tuku demonstrante. Učestvovali su u rasno naelektrisanim ili izravno rasističkim činovima nasilja. Mislim da je razlika u tome što su se posle Altamonta — kad se desilo raskršćavanje sa kontrakulturom — Anđeli odlučnije okrenuli u pravcu čistog kriminala. Pokazali su kriminalnom podzemlju da su sposobni za lojalnost jedni prema drugima i da su sposobni za lojalnost prema organizaciji.

Na kraju su ih angažovali za svakojake kokainske dilove i u vremenu koje je usledilo postali su neka vrsta narko kurira. Altamont je pravi trenutak tranzicije za njih. Ljudi koji su bili njihovi prijatelji, ljudi iz kontrakulture San Franciska koji su bili u fazonu: E pa, mi ne volimo policiju a ni vi ne volite policiju, zato hajde da budemo drugari — kad su videli šta se desilo u Altamontu, kad su videli kako su se ovi ponašali, za njih je to bila tačka raskida.

Anđeo pakla Alan Pasaro završio je na sudu zato što je izbo Hantera, ali je oslobođen zato što je odlučeno da je to učinio u samoodbrani. To je priča koja bi Amerikancima današnjeg doba mogla da bude dobro poznata.
Prema mom ličnom mišljenju, on je bio kriv. Video snimak koji je izgledalo toliko kompromitujuće na kraju je spasao Pasara, zato što je on od porote tražio da u obzir uzme samo ono što se vidi na snimku. Na tom snimku veoma je teško reći šta se zapravo dešava. Nešto od onoga što čujemo ili što su drugi svedoci rekli o tome šta se desilo posle snimka, zabrinjavajuće je ako ne i nešto gore. Mi zaista na snimku vidimo da Meredit Hanter poteže pištolj, ali strašno je ono što svedoci tvrde da se desi posle snimka kad Hanteru izbiju pištolj iz ruke.

Umesto da su se ponašali onako kao što bi se ponašalo profesionalnije obezbeđenje, stave mu lisice i odvedu ga, oni sklanjaju Hantera daleko od očiju javnosti i nastavljaju da ga tuku do smrti.

Pasarov advokat Džordž Voker — i sam Amerikanac afričkog porekla — tvrdio je da je Pasaro uradio to iz samoodbrane ali da bi odbranio druge, što znači da se nije plašio za sopstveni život, već se plašio da će Meredit Hanter povrediti nekog drugog, a Pasaro je samo želeo da ih zaštiti. Pasarova odbrana je na mnoge načine uspela da zaobiđe ključna pitanja. Tako su ga na kraju i oslobodili.

Kako objašnjavate da rasne tenzije u pozadini ovog suđenja ostaju i dalje toliko snažne u Americi danas, uprkos tome što je toliko spektakularan primer bio vidljiv mladima pre čitave jedne generacije?
Ono što smo viđali poslednjih nekoliko godina podsetnik je da mnogo toga što je bilo prisutno u decembru 1969. zapravo nikuda nije otišlo. Ima mnogo stvari u kojima je naša zemlja ostvarila neviđen napredak, uključujući i rasno pitanje, ali kad pogledamo predsednika Sjedinjenih Država, kad pogledamo jezik koji on koristi, kad pogledamo načine na koje su njegovi sledbenici spremni da zažmure pred stvarima koje su očigledno rasističke, koje su očigledno pristrasne, mislim da je to podsetnik da se i dalje mučimo da pobegnemo iz okova rase. I dalje se mučimo da nađemo način da rasizam ne bude kamen temeljac američke politike. Ono što se desilo u Altamontu čini se da se ponavlja u svemu što se dešava širom zemlji danas.

Koliko ste bili svesni paralela sa policijskim ubistvima u savremenoj Americi dok ste radili na knjizi?
Nisam mogao a da ne razmišljam o paralelama između Hantera i nekih današnjih figura, bilo da su to Trejvon Martin ili Tamir Rajs ili bilo koji drugi mladi crnci koje su ubili policajci na ulici. Prolazak vremena bio je od pomoći da se lakše shvati Hanterova priča. U ono vreme o tome se uglavnom pričalo kao o problemu rok koncerata, kontrakulture i Anđela pakla. To je priča koju bolje razumemo mi danas nego ljudi onog vremena. Ona ilustruje šta se dešava Amerikancima afričkog porekla kad se nađu na mestima koja predstavnici vlasti smatraju da nisu za njih. U tom smislu ovo deluje kao veoma pravovremena i, nažalost, veoma poznata priča.

Ovaj intervju blago je redigovan i skraćen da bi bio jasniji. Saznajte više o Osterlicovoj knjizi ovde.

Pratite Seta Ferantija na Tviteru.