Pravio sam se da sam turista kako bih testirao beogradsku ljubaznost

Kad pogledate tekstove, tekstove i tekstove o Beogradu kao atraktivnoj turističkoj destinaciji, uočićete motiv koji se svuda provlači – svi su jebeno oduševljeni ovim gradom. Obožavaju ga, izbor klope, alkoholnih pića, jeftinoću, pa čak i arhitekturu. Takve rekacije su meni, kao Srbinu, pošto ne mogu da se kategorišem kao Beograđanin, potpuno strane. Možda Njujorčani mogu iznova i iznova da se oduševljavaju Njujorkom, možda to mogu i Beograđani kada je njihov grad u pitanju. Ali šta ja mogu? Ja ne mogu ništa, nikad, kao što većina ljudi zna, ali to nije tema sada.

Međutim, ono što autori ovih tekstova i tipovi koji su toliko dokoni pa ostavljaju komentare na Trip advajzoru i sličnim sajtovima jeste pojačana ljubaznost našeg stanovništva. I to je već malo škakljiv aspekt turističkih usluga. Da, ako ste nekad posetili Mađarsku ili bilo koji objekat na makedonskom autoputu (računaju se i naplatne rampe. Zapravo, gotovo da jedino njih i ima na makedonskom autoputu.), onda ste naučili da cenite srpsku ljubaznost. U tom slučaju vam ne smeta ukoliko vam se konobar u Proleću izdrka zato što je on zaboravio salatu ili tip u restoranu brze hrane krene da vas juri po parkingu jer ste otkazali porudžbinu. Ipak, govorim o individualnim slučajevima koji su se desili meni. Možda sam ja po prirodi iritantan ili nezaštićen i laka meta za izdrkavanje.

A možda smo i samo ljubazni prema turistima.

Kako bih testirao beogradsku ljubaznost, rešio sam da jedan dan u njemu provedem kao strani turista. Doduše, kao strani turista u prolazu, tip koji ima nekoliko sati da ubije u Beogradu na putu za Sofiju. Ne zna šta radi u Beogradu, ali hej, tek ne zna šta će raditi u Sofiji i zašto uopšte ide tamo. Zapravo, nisam mogao da ubedim urednike da mi daju sredstva za spavanje u nekom hostelu i još jedan dan odsustva sa posla. Lažem, mogao sam da ih ubedim, ali sam se plašio da bi neko mogao da me opljačka ili u snu istetovira brendove koje bih onda doživotno besplatno reklamirao na plažama Halkidikija.

*Upozorenje: tekst sadrži ogroman broj krajnje idiotskih selfija. Jer jedino opravdanje za slikanje selfija na mestima na kojima sam se ja slikao jeste da ste turista i da ste juče prvi put uzeli telefon sa prednjom kamerom. Kako bih bio fer prema čitaocima, prilažem jedan selfi ispred krana Narodnog muzeja, čisto da vidite kako će tekst biti ilustrovan, pa ako vam ne odgovara, da na vreme odustanete.

Kako bih se adekvatno maskirao u turistu, morao sam sa sobom da vučem ogroman ranac. To je bio dovoljan komad turističkog aksesoara, jer želim da verujem u turiste koji ne nose ovalne kačkete na glavama. Želim da verujem u svet bez kačketa, generalno. Zato sam uzeo bekpek koji sam poslednji put aktivno nosio na putovanju Evropom i napunio ga čistom posteljinom, kako bi mu dodao na težini i malo ga uobličio. A zatim sam krenuo u osvajanje grada, sa još nekih desetak kilograma na leđima i neverovatnom željom da sretnem sve te ljubazne ljude.

Prva stanica mi je bila turistički info centar u Knez Mihailovoj. Ušao sam unutra i gledao one eksponate sa opancima i prospekte za krstarenje Dunavom. Sačekao sam red na šalteru i započeo razgovor, kako sam samo nekoliko sati u Beogradu, pa me interesuje šta mogu da obiđem za to vreme. Sad samo zamislite da vodimo razgovor na engleskom i da oboje imamo nekakav smešan akcenat.

- Pa, imate besplatne pešačke ture koje kreću od Trga Republike u četiri – rekla mi je.

- A šta ako želim da idem sam? – jer ja sam asocijalni turista. Nisam, ali moram da testiram njihovu sposbonost da preporuče lokalitete čoveku koji želi da se šeta sam kao gluv pas.

Tada mi je na mapi nacrtala gde se trenutno nalazim i šta mogu da obiđem u blizini. To je sve bilo super profesionalno i ljubazno, ali osetio sam kao da razgovor lagano umire, pa sam morao da postavim dodatna pitanja svojstvena jednom prosečnom turisti.

- Da li je voda sa česme za piće? - sada sam bio informisani turista koji je pročitao članak o tome kako se u vodi širom sveta nalaze čestice plastike.

- Da, možete da pijete slobodno – odgovorila mi je devojka.

- A da li postoje neki krajevi koje bi trebalo da izbegavam? – sad sam bio samo ja, ali eto, sa rancem.

- Kako idete do aerodroma? – pitala me je.

- Ne idem do aerodroma, putujem vozom do Sofije – sada sam bio totalni mazohista.

- Pa, na tom putu nema nekih krajeva koje bi čovek trebalo posebno da zaobilazi. Mislim, ja lično ne volim sama da idem na železničku stanicu, ali ne može za nju da se kaže da je nešto opasna – odgovorila je, pretpostavljam iskreno.

Zahvalio sam se izašao nazad na glavnu ulicu. Ovo je bilo super, pomislio sam. Ukoliko bi trebalo da ocenim ljubaznost zaposlenih u Turističkoj organizaciji Beograda, to bi izgledalo ovako.

Poznavanje engleskog: zadovoljavajuće, sa jakim filmskim istočnoevropskim naglaskom

Ljubaznost: 10 /10

Nastavio sam Knez Mihailovom ka Kalemegdanu. Kada je VICE u pitanju, obično je Galeb Nikačević taj koji ide do krajnjih ekstrema, bilo da se radi o bušenju kože, isprobavanju opojnih droga ili dijeti, ali publika mora da mi oda počast za potpuno besmisleno nošenje prepunog ranca na trideset stepeni. Taj postupak ne predstavlja ništa osim pukog bola, napora i agonije usled znojenja. Ali imao sam misiju.

Prvo na šta sam naišao, a šta bi, pretpostavljam, zaokupilo pažnju jednog turiste, jesu tezge sa suvenirima. Prišao sam jednoj i pokazao pojačano interesovanje za zastavu sa lobanjom i kostima.

Ponovo sledi razgovor na, sada gorem, engleskom.

- Koja je ovo zastava? – pitao sam prodavačicu.

- Am, ammmmmm. Kako da mu kažem? – pitala je neku ženu na klupici iza nje.

– Zastava kraljevske armije – odgovorila je njena koleginica.

- A šta znače ove reči?

- Amm, to znači… Kako sad da mu prevedem ovo? – ponovo je nervozno pitala koleginicu.

- Kaži mu, "Sa verom u Boga, sloboda ili smrt" – odgovorila je.

Kada sam je pitao koliko košta, glumeći što veću zainteresovanost za četničke rekvizite, ponovo je pitala koleginicu za pomoć.

- Ma batali ga, nema šanse da kupi – odgovorila je.

Molim? Dobro, razumem da klasičan turista ne bi u normalnim okolnostima razumeo šta njih dve pričaju na srpskom, ali ovo je bilo drsko. Mislim, u pravu je, nije bilo nikakve šanse da kupim onako nešto, ali ovime je te šanse samo povećala za milijardu odsto. Od kada su prodavci suvenira tako nezainteresovani? Zar ne bi trebalo da se trude da mi uvale ovo, makar pod izgovorom da je u pitanju piratska zastava sa Dunava?

Poznavanje engleskog: razočaravajuće

Ljubaznost: 2/10

Prvobitna zamisao mi je bila da obiđem spomenik Pobednika, ali mi je pažnju vrlo brzo skrenuo park sa dinosaurusima pod nazivom Jura Avantura. Šta ću, ja sam zamlaćeni turista koji očigledno ne ume da ceni istorijske vrednosti. Ali zato obožava praistorijske.

Dečko u kućici na ulazu mi se ljubazno obratio na fenomenalnom engleskom.

- Dobar dan, izvolite. Da li volite dinosauruse? – pitao me je glasom lika koji u filmovima obučen u maskotu objašnjava deci nešto u zabavnom parku.

- Da, da, obožavam – odgovorio sam.

Da li zaista delujem kao turista koji u svakom gradu obilazi objekte koji imaju veze sa dinosaurusima. Šta je mislio da imam u onom rancu? Fosilne ostatke?

Ali dečko je bio sjajan. Bio je prepun korisnih informacija ne samo o dinosaurusima, već i o istoriji naše zemlje. Obišao sam park, napravio kretenski selfi koji možete videti dole, a zatim još desetak minuta razgovarao sa njim.

Otkrio mi je vrlo zanimljivu stvar. Naime, Spinosaurus je čak bio veći od Tiranosaurusa, ali je, eto, nepravedno skrajnut. Tako da, kada se sledeći put budem igrao sa mlađim bratom, biram Spinosaurusa. Jer on je veći, seronjo. Doduše, mahom se hranio ribom, pa ću se samo povući i igrati ovde sa strane u bari.

Poznavanje engleskog: fantastično

Ljubaznost: 11/10

Dosta mi je bilo šetnje po Kalemegdanu, pa sam rešio da posetim Skadarliju, čuvenu boemsku četvrt za koju sam čuo da je pravi balkanski Monmartr. Ali na putu do Skadarlije, pomislio sam kako su svi ovi ljudi plaćeni da budu ljubazni. Njima je u interesu da budu ljubazni. A šta je sa običnim ljudima koji od ljubaznosti možda nemaju nikakve koristi?

Postojao je samo jedan način da to ispitam. Morao sam da se izgubim, a pošto sam bio turista, to je bilo vrlo lako.

Zaustavio sam neku devojku na ulici i pitao je za smer, izgledajući pritom potpuno beznadežno.

- Zapravo, vrlo si blizu Skadarlije – rekla mi je, pošto sam je zaustavio na Trgu.

Objasnila mi je u kom pracu treba da idem, a u kom nikako ne bi trebalo da krenem. Čak je uspela da mi dočara kako izgleda lampion kod koga treba da skrenem.

Ovo je bilo dovoljno da stanovnici Beograda polože osnovni test.

Poznavanje engleskog: nadprosečno za osobu za koju ne znam kojom se delatnošću profesionalno bavi.

Orijentacija u prostoru: fanstastična (ovo je specijalno dodata dimenzija)

Ljubaznost: 10/10

Kada sam konačno grandiozno ušetao u Skadarliju, očekivao sam da će se konobari otimati oko mene, nabijati mi jelovnik u lice i na silu mi sipati kasjijevaču ili koju god već rakiju niz grlo. Ali ništa se od toga nije dogodilo. Prolazio sam, a niko nije obraćao pažnju na mene. Da li delujem mršavo pa misle da im se ne isplati da me uvlače u restoran i da im zauzimam mesta? Da li delujem kao da nemam dovoljno novca da platim? Ili su me provalili ranije, pa razglasili po svim ugostiteljskim objektima: "Ej, ima jedan mamlaz koji se folira da je turista samo kako bi nervirao ljude. Nemojte nasesti na njegove trikove. Ukoliko već stupate u kontakt s njim, opelješite ga što više možete".

Skadarlija je pravo razočaranje za jednog solo turistu.

Poznavanje engleskog: nepoznato (jebi ga, niko nije zucnuo)

Ljubaznost: 1/10 (učite nešto od Grka)

To je bilo to, moj fiktivni voz za Sofiju je polazio, pa sam morao da požurim i oprostim se od Beograda. Prava istina je da su me leđa ubijala od težine ranca, pa sam morao da obustavim obilazak. Ali da li sam zadovoljan? Naravno da jesam. Ne samo da sam zadovoljan, već sam i jako prijatno iznenađen. Ako izuzmemo činjenicu da ogroman broj mesta nisam obišao i da me je ispalila samo prodavačica četničke zastave (i to samo zato što sam razumeo srpski), Beograđani su stvarno ljubazni.

Ljubazni su, srdačni i veseli, ali da bi bili krajnje ljubazni, morate da im uzvratite bar malo ljubaznosti.

Jebote, trebalo bi da pišem one turističke brošure.

Još na VICE.com:

Šta sam saznao o Beogradu vozeći se turističkim autobusom za razgledanje

Turistički vodiči nam pričaju ko su stranci koji se lože na Srbiju

Top 13 zaboravljenih štekova starog Beograda