Proveo sam 80 dana radeći na trbušnjacima, i to mi je upropastilo život

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Canada

Postoji jedna fotografija Hjua Džekmena koja već neko vreme cirkuliše internetom. Na njoj se upoređuje njegova građa u prvom filmu Iks men sa građom koju je imao u jednom kasnijem delu ove franišize. Na prvoj fotografiji, glumac je razumno mišićav i ravnog stomaka. Na drugoj, Džekmen izgleda kao lik iz crtaća. Neverovatno je žilav, a torzo mu izgleda kao dehidrirano slovo „V“. Postoje slične fotografije na kojima se upoređuje Stena, pre i posle Holivuda. Krisa Evansa u Fantastičnoj četvorci, u poređenju sa Krisom Evansom iz Kapetana Amerike. Čak i Pol Rad – koji je čitavu karijeru izgradio igrajući zapuštene, obične ljude – ima fotografije pre i posle. Tokom poslednje decenije je postalo uobičajeno da holivudski glumci prolaze kroz dramatične telesne transformacije, što direktno koincidira sa stupanjem filmova o superherojima na čelo pop kulture. Od glavnih glumaca se sve češće očekuje da izgledaju kao likovi iz stripa. To je redefinisalo našu koncepciju idealnog tela, i toga ko je u formi, a ko ne.

Najbolji primer za to je Kris Prat. Pratova telesna transformacija za Čuvare galaksije dominirala je u reklamama za ovaj film: od tela ćaleta, do zgodnog tela, od buckastog komičara, do isklesanog glavnog junaka, i tako dalje. Narativ koji se ponavljao je da je pre nego što je dobio pločice na stomaku njegovo telo bilo predmet njegovih viceva. Bio je van forme, razmontiran, igrao je sporedne uloge. Odavno se ne viđaju njegove fotografije (ili gifovi) iz doba Parkova i rekreacije, kliknite na jedan od linkova.

Iznenađeni ste? Uprkos onome što su nam iznova i iznova prodavali, izgleda prilično normalno. Prat pre Zvezdanog gospodara izgleda bolje bez majice od većine momaka koje poznajem. Ako je to standard za debeljuškastog momka, šta to onda govori o nama ostalima? To je dovoljno da ti pomeri pamet.

Ja sam se tokom odrastanja mučio s kilažom.U ranom pubertetu sam se naduo do 115 kila, a u jedanaestoj godini sam stekao urnebesno okrutan nadimak, dečje sise. Zbog ove dovitljivosti sam do ulaska u tinejdžerske godine stekao prilično ozbiljan poremećaj ishrane. Kilaža mi je postala fiksacija, i tačno se sećam da mi je dan kada sam izgubio salce na stomaku bio jedan od najsrećnijih dana tokom čitave adolescencije. Iako sam proveo dosta vremena ćaskajući sa terapeutima o svojoj predstavi o sopstvenom telu, posledice mog poremećaja ishrane ogledaju se u svemu što radim, od moje zavisnosti od niskokaloričnih gaziranih pića, do moje misteriozne sposobnosti da dokrajčim kesu čipsa, bez obzira na veličinu pomenute kese. Takva prošlost komplikuje moj odnos ishrane i vežbanja, a kada imam loš dan, svoju sopstvenu vrednost procenjujem na osnovu toga kako izgledam nag.

Ranije ove godine, tokom pogrešno osmišljene avanture u frilens pisanju upao sam u Jutjub jamu inspiracionih fitnes videa. Satima sam gledao bivše debeljuce koje govore o radosti zbog svoje nove građe. Pseudo-naučnici valjaju čudesne pilule i napitke. Gledao sam čak i motivacione monologe, loše sinhronizovane preko nju-metal pesama. To iskustvo me je nateralo da se zapitam šta bi zaista trebalo da uradim da bih prošao kroz telesnu transformaciju. Iako sam se uglavnom pomirio sa činjenicom da su trbušnjaci nešto što se događa drugima, kao i dobar kreditni rejting i zaljubljivanje, želeo sam da znam da li je zapravo moguće da dobijem pločice, ako se potrudim? A s obzirom na moju prošlost, da li uopšte treba to i da pokušavam?

Ta pitanja su mi mesecima odzvanjala u glavi, dok sam neentuzijastično 40 minuta hodao po traci, ili pijan noću gutao tortilje. Iznova sam se vraćao videima o telesnoj transformaciji, i počeo da pretražujem sajtove zbog dijeta i saveta o ishrani. Kada sam izneo ovu temu prijateljima, oni su se kolebali. Brinuli su se da ću se zbog brige oko rokova dijete i guranja preko starih granica osećati loše. Predložili su mi praktičniji pristup, ali istina je da neobavezni praktični pristup imam čitavog svog odraslog života. Već sam išao u teretanu par dana nedeljno. Redovno sam pio proteinske šejkove. Skinuo sam filmove o jogi, koju promovišu bivši profesionalni rvači, pa čak i isprobao nešto što se zove Ludilo, program za koji sam shvatio da promoviše gubitak kilaže uz pomoć kombinacije pozitivnog mentalnog stava i skakanja gore-dole. Nisam želeo još jedan nonšalantan pristup. Želeo sam trbušnjake.

Moja Fitnes Pal aplikacija.

Nakon više meseci premišljanja, konačno sam odlučio da pokušam da izvedem telesnu transformaciju. Odlučio sam se za program sticanja trbušnjaka za osamdeset dana. Želeo sam da ostvarim primetne rezultate u vremenskom periodu koji je delovao teško, ali izvodljivo. Tokom jedanaest i po nedelja, uspeo sam da uđem u najbolju formu u životu. Takođe sam uspeo da otuđim ljude koji su mi bili najbliži, da nanesem veliku štetu svojoj vezi, i da se userem u gaće. Dvaput. Ovo što sledi je hronika mog osamdesetodnevnog pokušaja da steknem trbušnjake.

Nedelja prva: 105 kilograma, 22,3 posto telesne masti.

Kao vodiča kroz telesnu transformaciju sam angažovao stručnjaka za fitnes, Džefa Girvica. Girvic je vlasnik Beng fitnesa, teretane u kojima pomaže svima, od majki koje voze decu na fudbal, do profesionalnih boksera, da postignu svoje ciljeve kada je u pitanju telesna građa. Već dugo površno poznajem Džefa. On je strpljiv, razborit i dovitljiv. Kao gospodin Mijagi, da je Gospodina Mijagija napisao Ves Anderson. Ako iko može da me dovede do željenog cilja, to je onda on.

Kada sam se prvobitno obratio Džefu, on me je obavestio da pod normalnim okolnostima ne bi prihvatio ovakav projekat. Kao i moji prijatelji, i on se zalaže za dugoročni pristup, i svojim klijentima usađuje navike da vežbaju, koje vremenom dovode do veće i održivije promene načina života. Brzo rešenje kojem sam ja težio postavlja nerealna očekivanja. Saopštio mi je da će to najverovatnije pre dovesti do iskustva iz koga ću nešto naučiti, nego do pločica na stomaku. Ipak, Girvic je pristao da mi sastavi prilagođeni fitnes program i plan dijete, pod uslovom da budem iskren prema njemu tokom ovog iskustva.

Kada sam ispričao Džefu za svoje nekadašnje probleme sa telom, uzvratio mi je nizom pitanja. Zašto uopšte želim trbušnjake? Zamuckujući sam mu izneo par unapred pripremeljenih odgovora o posvećenosti i važnosti da se izmestim iz svoje zone komfora. Šta mislim, šta ljudi sa trbušnjacima imaju što ja nemam? Govorio sam o tome da želim da se osećam privlačnije i popravim svoj seksualni život. Koristiim li trbušnjake kao zamenu za pravo samopouzdanje? Naravno, verovatno, ali zar to ne činimo svi? Džef je samo klimno glavom i nasmejao se. Rekao mi je da stanem na vagu.

Vaga u Beng fitnesu je sjajna i metalna, i prikačena na bazični kompjuter, koji na neki način izgleda kao da dolazi i iz prošlosti, i iz budućnosti. Kada staneš na nju, čuje za razdragano ping. Kompjuter onda izbaci seriju grafikona koji prikazuju tvoju ukupnu težinu, procenat masti i mišićne mase. Grafikone ti odštampaju kao suvenir. Moje merenje prvog dana je pokazalo da imam 105 kilograma. Procenat masti u telu mi je bio 22,3. Džef je pregledao brojke, i obavestio me da je malo verovatno da ću steći trbušnjake, ako ne prepolovim procenat masti u telu. Počeo sam da razmišljam o tome kako bi to izgledalo, ali sam izgubio nit misli kada se vaga oglasila još jednim pingom.

Sutradan sam snimao fotografije pre, sa fotografkinjom i rediteljkom Nikol Bazuin. Pošto su joj tipične fitnes fotografije dosadne, Bazuin je predložila da malo podignemo ulog tako što ćemo dodati temu. Odlučili smo se za grickalice. Tokom dva sata sam sebe posipao čipsom. Ispupčio sam stomak i polivao se oranžadom. Namestili smo najgore osvetljenje i najsurovije uglove. To su bile kao fotografije iz budoara, čiji je jedini cilj bio da izgledam nejebozovno. Samo snimanje je bilo baš zabavno. Do tada sam se uvek trudio da na fotografijama izgledam što je moguće bolje.

Bilo je oslobađajuće imati grozno držanje i truditi se da izgledam kao ljigavac. Pri kraju sam dobro raspoložen. Ali kada mi je Nikol dala da vidim probne snimke, sve se to promenilo. Nisam bio siguran šta da očekujem, ali slike su izgledale groteskno. Pokušavao sam sebe da podsetim da su groteskne slike i bile poenta, ali u sebi sam se brinuo da sam napravio užasnu grešku.

Nedelja 3: 103,5 kilograma, 20,5 procenata telesne masti.

Od mog stana do Beng fitnesa je potrebno četrdeset pet minuta. Šest dana nedeljno se budim u 7:30 i zajedno sa jutarnjim putnicima se vozim prepunim autobusom, pa metroom, a onda tramvajem. Kada konačno stignem u teretanu, sat i po podižem teške stvari i ponovo ih spuštam. Ponekad veslam, a ponekad zauzmem položaj za sklekove, i stojim tako sve dok više ne mogu da se setim kakav je osećaj ne biti u položaju za sklekove. Sve što konzumiram je povezano sa aplikacijom na mom telefonu, da bi moje odluke o tome šta/kada/zašto jedem kasnije bile proučene i ispravljene. Uživanje u jelu je zamenila kruta funkcionalnost.

Pre nego što sam započeo ovaj projekat, nisam shvatao koliko se moj društveni život vrti oko hrane i alkohola. Van posla, većina mojih interakcija sa drugim ljudskim bićima se odvija u barovima ili restoranima. Iako je aspekt konzumacije prilikom tih interakcija obično sekundaran, apstinencija od određenih stvari – alkohol nije dozvoljen po planu dijete, koji ne dozvoljava ni veliki unos ugljenih hidrata – te izoluje na neočekivan način. To nigde nije očiglednije nego u mom odnosu s devojkom. Pošto je i ona pisac, razume konstantu potrebu za stvaranjem sadržaja, ako želiš da imaš posla, ali brzo se razočarala u moj projekat. Moje nove navike su suzile naš izbor za izlaske. Ukinule su pićence pred spavanje, tokom kojeg obično pričamo o tome kako smo proveli dan i opuštamo se. To nam je otežalo i kuvanje.

Jednog dana sam ustao iz kreveta u stanu svoje devojke, i oblačio trenerku da odem u teretanu, kada mi je postavila sledeće pitanje: da li mislim da bi mi projekat sa trbušnjacima bio lakši kada bih bio sam? Nisam mogao da razlučim da li mi postavlja pitanje, ili mi preti. Objasnila je da je već zadovoljna mojim izgledom. Rekla mi je da delujem umorno i pod stresom. Pitala se da li je to što radim zdravo i da li je to nešto zbog čega bi trebalo da se zabrine. Ja sam je zauzvrat poljubio u čelo. Morao sam da krenem. Nisam želeo da zakasnim na sastanak sa trenerom.

Nedelja 5: 103 kilograma, 21 procenat telesne masti

Tokom pete nedelje sam se usrao u gaće. To se dogodilo bez upozorenja. Nosio sam veš sa pranja – kada ideš u teretanu šest puta nedeljno, to znači da neprekidno pereš veš – i to je odjednom jednostavno izletelo iz mene. Bez eksplozije. Bez zvuka. Dugačka kifla je bez opterećena skliznula i smestila se u mojim gaćama. Gegajući se dva ćoška do mog stana, pokušao sam da ustanovim zbog kog segmenta dijete sam se usrao. Da li zbog kelja? Dodatnih belančevina? Zbog stresa? Takođe sam se pitao da li je normalno usrati se dok marljivo radiš na sticanju trbušnjaka. Možda je ovo trend koji bih mogao da plasiram masama. Useravanjem do zdravlja. Kako izgubiti kilažu gubljenjem kontrole nad stolicom.

Iako sam pokušao sve da okrenem na šalu, to što sam se usrao je bilo potcrtano činjenicom da moje poslednje merenje nije dobro prošlo. Procenat telesne masti mi je porastao. U transformacijama na Jutjubu, povećanje telesne masti je rezultat greške: nekoliko noći provoda, poslovni događaj sa kog nisi mogao da se izvučeš, ili mentalitet „jebeš ga“, koji je rezultirao u tome da si pojeo čitavu picu. Ali ja nisam napravio nijednu grešku. Ili barem ne neku očiglednu. Nisam propustio nijednu vežbu, uzimao sam vitamine, a najbliže što sam bio prežderavanju je kada sam pojeo šaku bombona sa đumbirom. Trudio sam se koliko god sam mogao. Zauzvrat sam smršao četiri kilograma.

Nedelja 7: 102 kilograma, 19,4 procenata telesne masti.

Tokom čitavog eksperimenta, Džef i ja smo imali nedeljne provere. Nas dvojica smo razvili pristup. On bi pregledao grafikone sa vage, dok sam se ja šalio da bih ubio za sajder, kako mi hleb nedostaje više nego određeni pokojni rođaci, ili kako čučnjevi izazivaju osećaj da tvoje noge na nasilan način žele da se emancipuju i osamostale od tvog tela. Ton naših sastanaka je bio prijateljski i žovijalan. Ali negde na polovini projekta je došlo do preokreta. Ušao sam u kancelariju, na naš nedeljni sastanak. Znojav i euforičan od dizanja tegova, sručio sam se u stolicu i pokušao da izvalim foru. Džef je bio tih. Zatvorio je vrata za sobom, i navalio.

Počeli smo sa dobrim vestima. Nezavisno od konteksta izazova, napredak koji sam postigao je bio sjajan. Džef je pohvalio promenu u ishrani koju sam primenio, kao i moju istrajnost u vežbanju. Rekao je da se divi mojoj radoznalosti i sposobnosti da guram sebe preko granice. Onda smo prešli na one druge stvari. Ako se nadam da ću na vreme steći vidljive trbušnjake, u velikom sam zaostatku. Džef je otvorio aplikaciju za hranu i ukazao na nedoslednosti ( Misliš li da ovaj eksperiment ima manevarskog prostora za kalorije od grickalica sa kokosom?). Istakao je koliko nesrećno izgledam poslednjih par nedelja, i otvoreno se pitao da li su moji rezultati vredni toga. Rekao je da je okej da odustanem.

Najbolje što sam umeo, objasnio sam mu da odustajanje baš i nije opcija. Pošto sam frilenser, odustajanje od projekta posle dva meseca bi me finansijski dotuklo. Rekao sam mu da bi me ako sada odustanem fotografije od pre progonile svaki put kada bih pokušao da vežbam. Naveo sam spisak stvari koje sam žrtvovao zbog tupavog, jebenog eksperimenta sa trbušnjacima, i rekao Džefu da svo to žrtvovanje ne sme da bude uzaludno.

Džef me je podsetio da okolnosti u koje sam sam se uvalio nisu normalne, i ponovio je svoj raniji komentar o tome kako nam telesna transformacija iskrivljuje perspektivu onoga što zaista znači biti u formi. Onda me je ponovo pitao: zašto uopšte želim trbušnjake?

Stvarno nisam imao dobar odgovor. Ako je trebalo budem srećniji zbog toga što sam smršao, to nije uspevalo. Ako je to trebalo da popravi moj seksualni život, onda zbog toga nije trebalo da se udaljim od partnerke. Bilo koja trunka samopouzdanja koju sam stekao je smesta bila anulirana kada sam se usrao. Nisam znao šta sam mislio ovime da postignem. Samo sam znao da moram da istrajem, iz kojeg god razloga.

Posle sastanka, Džef i ja smo zastali i počeli da osmišljavamo naredne korake. U tom trenutku nije znao da li ću uspeti da steknem trbušnjake, ali je mislio da ću uz dodatne napore napraviti ozbiljan pomak. Posle toga sam obratio dodatnu pažnju na ono što jedem. Tada sam takođe počeo da odlazim u teretanu dvaput dnevno.

Nedelja 9: 99 kilograma, 18,1 procenata telesne masti.

Ujutru dižem tegove u Bengu. Uveče hodam uzbrdo po pokretnoj traci, satima se postojano penjem, a ne stižem nikuda. Osećam se kao Sizif. Traka se nalazi u korporativnoj teretani u ofucanom tržnom centru. Na putu do teretane prolazim pored dve radnje sa krofnama, i pored jednog Mekdonaldsa. Dana kada sam se učlanio u teretanu, delili su besplatne pice.

Sada sam se svom hranom snabdevao od dostavljača specijalizovanih za sportiste. Sredom i nedeljom dostavljaju male, plastične kutije pune mesa životinja koje su se hranile travom, i krupnog zelenog povrća čiji naziv ne umem da izgovorim. Ukusno je taman onoliko koliko biste i pomislili.

Projekat trbušnjaka je postao definišuća stavka u mom životu. Moj raspored zavisi od toga kada idem u teretanu i kada jedem. Moj društveni život je na ledu, osim par noćnih poseta devojci.

Pored sprovođenja mog plana i njenih novih rokova, čak i ti sastanci su retki. Usamljen sam, sve vreme sam gladan i nervozan. Međutim, novi plan uspeva. Po prvi put posle nekoliko godina imam manje od sto kila. Moj šlauf oko stomaka se topi, i vidim strije na koži, na mestima koja su podnela najveće opterećenje. Džef me stvarno ohrabruje povodom ovog novog napretka. Kaže da konačno počinjem da razumem koliki trud je zaista potreban da bih imao trbušnjake.

Jedne večeri, posle ponoćnog vežbanja u teretani u tržnom centru, našao sam se sam u svlačionici. Istuširao sam se, a onda sam par minuta proveo go pred ogledalom. Po prvi put od početka projekta sam se zaista dobro odmerio. Posle svog tog truda, a bilo ga je itekako, ugledao sam čoveka koji je bio u polupristojnoj formi. Razočarao sam se. Okrenuo sam se postrance i uvukao stomak, tražeći pogledom rebra, na isti način kao što sam to činio ranije, kada bih se ispovraćao posle obroka. Na ljubičastom zidu pored ogledala visi ogroman natipis na kome piše zona bez osuđivanja.

Nedelja 10: 93 kilograma, 17,2 procenta telesne masti.

Desete nedelje sam se ponovo usrao. Da bi malo začinio poslednjih nekoliko dana projekta sa trbušnjacima, Džef me je spojio sa lekarom koji uglavnom radi sa takmičarima u bodi bildingu. Lekar mi je preko telefona pojasnio novi plan dijete. Sastojala se uglavnom od pilećeg belog mesa, spanača i straha. Zarad energije ću uzimati koktel aspirina, efedrina i kofeina. Moj raspored od dva treninga dnevno će se nastaviti, i svakodnevno ću proveravati svoj napredak.

Drugog dana novog programa, nakljukan pilulama i pažljivo smućenim šejkom od proteinskog praha/zeleniša, otišao sam u teretanu da radim izdizanje. Sa teškom šipkom na ramenima, čučnuo sam koliko god sam mogao. Dok je moje prvo useravanje prošlo tiho kao šapat, ovo novo je ispratio vlažan krik. Osetio sam svoj smrad kada sam se ispravio da završim vežbu. Otrčao sam u svlačionicu i istuširao se.

Po novom planu dijete, smeo sam da unesem do 1300 kalorija dnevno. Iako sam jeo mnogo hrane (250 grama proteina i do 30 grama ugljeniih hidrata u poslednje dve nedelje), ovaj režim mi je delovao kao sasvim različiti vid poremećaja ishrane. Isprva je plan sa kojim sam počeo u Bengu, zajedno sa tempom, delovao teško, ali izvodljivo. Uložiti napor zarad brzih rezultata je delovalo kao društveno prihvatljiva varijanta moje boleštine. Onog dana kada sam se drugi put usrao, takođe sam na društvenim mrežama postavio fotku iz teretane. Telefon mi je živnuo od poruka potvrde. Ljudi su mi govorili da izgledam izuzetno. Taj osećaj je bio dobar.

Fotografija: Džef Girvic

Nedelja 11: 90,5 kilograma, 15 procenata telesne masti.

Do poslednje nedelje projekta, izgubio sam 15 kilograma, i smanjio procenat telesnih masti za trećinu. I dalje nisam bio ni blizu toga da imam trbušnjake. Poslednjih dana pre fotografisanja me je mučila nesanica. Umesto da se odmaram, počeo sam da skrolujem po telefonu i na kraju naišao na one snimke na Jutjubu koji su pokrenuli moju fascinaciju telesnim transformacijama. Pokušao sam da odgledam par klipova, pre nego što sam isključio telefon i nastavio da ležim u mraku. Razmišljao sam o neizbežnom odeljku za komentare koji će pratiti članak o trbušnjacima. Brinuo sam da će trolovi ismevati moj izgled, i da će mi oni koji komentarišu iz fotelja reći da sam mogao i bolje. Razmišljao sam o tome koliko mi je ekipa iz Benga pomogla tokom ovog projekta, i brinuo sam zbog toga kako će se to što nisam uspeo da dobijem trbušnjake odraziti na njih. Nisam imao ništa pozitivno da kažem o telesnom izgledu ili o sticanju forme. Bilo mi je teško na početku projekta, kao i tokom čitavog njegovog trajanja. Na kraju nisam uspeo da postignem svoje ciljeve, i mislio sam da ipak nije vredelo.

Tokom poslednjeg sastanka sa Džefom, pitao me je da li sam od projekta dobio ono što sam želeo. Trudio sam se da delujem zadovoljno, ali negativnost je ipak isplivala. Počeo sam da penim o tome kako mediji prikazuju lažnu sliku o tipovima tela, i nazvao sam Krisa Prata drkadžijom. Džef se nasmejao, i posavetovao me: ljudi pretpostavljaju da je telesna transformacija srebrni metak koji leči nesreću, ali nije. Ali čak i bez trbušnjaka, gubitak tolike količine telesnih masti je nešto o čemu mnogi ljudi samo pričaju da će uraditi. Napravio sam veliki napredak. Trebalo bi da slavim zbog toga. Na izlazu iz njegove kancelarije, Džef me je jako potapšao po ruci, i dao mi proteinski keks. Rekao mi je da sam ga zaslužio.

Narednog dana je bilo slikanje. Nikol, naša fotografkinja, se postarala za to da izgledam najbolje što mogu. Da bismo napravili kontrast u odnosu na temu grickalica tokom inicijalnog slikanja, doneli smo razno povrće da poziram s njim. Pre nego što je asistent za svetlo postavio svoju opremu, smazao je veliki hamburger i najveći kit-ket. Uz miris brze hrane, ja sam radio sklekove i trudio se da se fokusiram na Džefov savet. U dobru ili zlu, za sat vremena, projekat će biti okončan. Konačno, posle nekog vremena, bili su spremni za snimanje. Stojeći tamo u gaćama, napinjao sam mišiće, dok je blic sevao. Pogledao sam probne snimke. Nisu bili loši. Osećao sam se okej.

Fotografije pre i posle: Nikol Bazuin

Još na VICE:

Treneri iz teretana u Srbiji o vama - super klijentima, smaračima i ložanama

Isprobao sam četvoronedeljni režim vežbi za jačanje kare Koliko je najmanje vežbanja koje nam treba da bismo duže živeli