Izgubila sam čulo mirisa i čitav život mi se promenio

Članak je prvobitno objavljen na VICE Germany.

Privremeni gubitak čula mirisa je glavni simptom koronavirusa, ali Sabrina Hentzgen je zauvek izgubila svoje nakon traumatične povrede mozga. Od tada živi u svetu u kome više nije prijatno ni kuvati a ni jesti hranu, i nedostaje joj slani miris okeana. Ovde govori o tome kako ovo stanje utiče na njen svakodnevni život.

Kada me je moj četvorogodišnji sin zagrlio u bolnici nakon nesreće, znala sam da nešto nije u redu. Položila sam glavu na njegovo rame i odahnula sa velikim olakšanjem, ali kad sam udahnula, nisam mogla da osetim njegov poznati miris. Nije mirisao ni na šta.

Bila sam u bolnici slomljenog nosa. Ništa loše, samo sam kod kuće pala preko usisivača i udarila glavom o ivicu stola. Ali stalno sam se osećala sve gore i gore. Četiri dana kasnije našli su mi krvarenje u mozgu.

Bila sam na bolovanju četiri meseca i teško sam pronalazila reči za stvari koje sam vrlo dobro znala, baš kao kad neko ima moždani udar. Sve se to vremenom poboljšavalo, ali jedna funkcija mog mozga ostala je teško oštećena. Kasnije sam saznala da ne mogu ništa da okusim ili osetim jer imam anosmiju. To je stanje koje pogađa do 5 procenata ljudi i javlja se sa godinama ili nakon nesreće. Kada sam razbila glavu o sto pokidala sam živce koji prenose osećaj mirisa, pa čulni nadražaji više ne mogu da dođu do mog mozga.

Većini se čulo mirisa povrati posle gubitka, ali s obzirom na to da je od nezgode prošlo godinu dana, a da nema nikakvog poboljšanja, ne nadam se tome.

Od tada živim u neutralnom svetu. Moj život se potpuno promenio. Nekada sam imala jak njuh - mogla sam čak da odredim iz kog regiona dolazi koji tartuf dok sam bila trudna.

Ovaj problem me pogađa na mnogo načina. Preselili smo se na obalu Baltičkog mora, ali više ne osećam miris slane vode, niti letnje kiše ili sveže pokošene trave. Određeni mirisi žive mi samo u sećanju.

Borim se i sa svojim osećajem ukusa. Niko me ne pita: „Kako ti se sviđa hrana?“ samo, „Kakva je tesktura?“ Zbog toga jedem hrskavo povrće i vafle, zbog osećaja na jeziku. Ne jedem puno mesa, jer je tekstura čudna bez ukusa. Pijem Aperol, jer osećam malo gorčine.

I dalje pokušavam da kuvam, naravno, ali nije to to. Ponekad pravim testeninu sa sosom od paradajza, jer sam je nekada baš volela. Uzbudi me pomisao na ukus, ali kad stavim prvu kašiku u usta, ništa se ne dogodi. Pomalo slano, ništa više. Depresivno je. Biftek sa brokolijem i krompirom mi je nekada bio omiljeno jelo, ali više ne želim da ga jedem. Radije se ne bih izlagala razočaranju. Problem ponekad može da bude i opasan. Jednom sam zaboravila neke ćufte u rerni i skoro da sam zapalila kuhinju. Često se osećam pomalo paranoično, posebno tokom leta. Stalno razmišljam: ’Bože, da li smrdim na znoj?’ Osećam se kao da moram više da se perem pod tušem i nedostaje mi taj osećaj svežine. Kako da znam da sam čista?

Sin mi svakodnevno pomaže. Nedavno sam otišala u prodavnicu parfema i zamolila prodavačicu da mi nađe neki koji miriše na mene. Nakon što sam joj objasnila svoj problem, ona je poprskala parfem po uzorku, dala ga mom sinu i pitala: „Da li mama ovako miriše?“ To je bilo baš slatko.

Ono što nisam očekivala je to koliko će ovo stanje uticati na mene na psihološkom nivou. Jednostavno se ne osećam kao ja. Na terapiji sam da pokušam da poradim na tim osećanjima. Teško je nositi se sa tako iznenadnim gubitkom.

Nedavno sam dobila i zvaničnu dijagnozu anosmije, što je olakšanje. Kada imaš to napismeno, ljudima je lakše da prihvate i priznaju šta ti je, umesto da te stalno preispituju.

Da postoji lekar koji bi može da mi pomogne, otišla bih da gavidim - ali ne postoji. Nekad sam tražila stručnjake i guglala kako mogu da povratim njuh. Sad sam se pomirila sa time.