Kupio sam knjigu o internetu iz 1994. i nijedan link nije radio

Verzija ovog članka je prvobitno objavljena na Dosadi , dvonedeljnom njuzleteru koji juri sopstveni dugački rep.

Za sve one koji vole da kopaju po kovčezima, internet je sjajan iz jednog razloga: ovaj kovčeg je beskonačno velik.

Na internetu uvek može da se nađe nešto novo, zato što ljudi stalno stvaraju nove stvari i ubacuju ih u kovčeg. Ali ovaj kovčeg ima rupu na dnu. Stvari ispadaju iz njega, i delići istorije koji bi se zadržali u materijalnom svetu na internetu smesta nestaju. I kao rezultat toga, nema mnogo sajtova iz 1995. koji su opstali do danas. Sajtovi sa Gofer protokolom? Malo verovatno. Tekstualni fajlovi? Možda.

Zbog neprekidnog defilea mrtvih linkova, knjige o internetu su ostale u čudesnom čistilištu – na kraju krajeva, one su pokojnici koji o pokojniku govore sve najlepše. Knjigama o internetu se mora odati priznanje zato što ipak poseduju određenu dozu trajnosti, ali takođe i brzo zastarevaju, što nije od pomoći. Ali za ono što meni treba, to je prednost.

Prodalo se mnogo vodiča za internet, što je odražavalo širi trend u tehničkim knjigama. Da biste imali predstavu o čemu je reč: prvi tiraž DOS-a za početnike koji je odštampala International Data Group je bio samo 7,500 hiljada primeraka.

Uprkos malim očekivanjima, ova knjiga je ubrzo postigla masovan uspeh, postavivši standarde za ogranak industrije knjiga koje o tehničkim temama govore na jednostavan način, uglavnom na polju računara.

Do 1993. je već prodato 1,3 miliona primeraka te knjige. U toj ediciji sada ima 1950 individualnih knjiga, koje pokrivaju čitav niz stvari koje nemaju nikakve veze sa kompjuterima, i prodato je oko 300 miliona primeraka.

I internet je profitirao od ovog fenomena, sa gomilom priručnika koji su se do tada već pojavili. Ovo je bila era insajderskog sadržaja – na primer, publikacije kao što je Matična ploča se 1993. možda ne bi fokusirale na internet kulturu, zato što nije bilo dovoljno ljudi koji su znali šta je internet (Međutim, neke publikacije, kao što je časopis Internet andergraund, su svakako pokušavale).

Naravno, pošto i te knjige u velikoj meri pripadaju svojoj epohi, to znači da su prilično male šanse da je bilo ko od izvora navedenih u njima još uvek na internetu. Ali to svakako ne znači da ne mogu da probam da nađem neke linkove koji zapravo i dalje rade 2017.

– Rob Bernstin, urednik časopisa Internet andergraund, u intervjuu o prirodi ovog časopisa za Kernel. Ovaj časopis, koji je objavljivala ista korporacija koja je objavljivala i Mesečnik za elektronske igrice, manje je bio vodič za internet, a više se bavio njegovom kulturom – što je u to doba bila retkost, koja je više delovala kao da je pisana za znalce, a ne za neupućene. Možda bi najbolje poređenje bio časopis Vajerd, ali je bio malo siroviji, na pozitivan način. Ali iako je na njegovim stranicama mogao da se oseti dašak mejnstrim kulture – vredi primetiti da je prvi broj sadržao intervju sa jednim od prvih vembastera na internetu, Rodnijem Dejndžerfildom (zaista) – bio je redak primer insajderske internet publikacije u devedesetim. U većini slučajeva, mesečnici usmereni ka korisnicima interneta su više bili orijentisani na početnike.

Internet andergraund je na kraju ugašen i prerastao je u Jahu! Internet život, koji je na skoro svaki način bio suprotan od onoga što je bio Internet andergraund. Onlajn arhiva časopisa i dalje postoji, ali puno štampano izdanje je tek relativno nedavno ušlo u Internet arhivu (Preporučujem da ga čitate, naročito ako volite „grandž tipografiju" grafičkog dizajnera Dejvida Karsona. To je pravi trip.).

Šta sam naučio kupivši knjigu o besplatnim resursima na internetu, staru 23 godine

Nedavno sam kupio jednu knjigu – neobično, znam – i verovatno sam jedini koji je za više od dvadeset godina kupio tu knjigu, ili neku sličnu njoj.
U pitanju je knjiga referenci, jedna od onih koje i dalje mogu da se nađu u Barnsu i Noblu. Najbolje bi mogla da se opiše kao kombinacija telefonskog imenika, vodiča za besplatan novac Metjua Leskoa, i interneta.

Ova knjiga, pod nazivom Besplatne stvari sa interneta (Coriolis Group Books, 1994.), obećavala je da će ti pomoći da nađeš besplatan sadržaj na internetu. I što je ključno, manje se fokusira na net, koji je još bio prilično mlad, a više na alternativne protokole iz tog doba. Da budemo fer, knjiga je pomalo ironična, ali neki od izraza i opisa, okruženi isečcima i skrinšotovima internet resursa, malo su preterani.
„Širom sveta besni revolucija u komunikacijama, i zove se internet", objašnjava u uvodniku autor knjige Patrik Vinsent. „I bez obzira da li to shvatate ili ne, sada ste na putu da postanete najnoviji pešadinac u ovom poslednjem krstaškom pohodu. Dobrodošli na internet".

Konceptualno, ova knjiga govori o rano usađenom osećaju da je internet čudo. Ali čudno je to što se manje fokusira na njegovo svojstvo da bude sredstvo za komunikaciju u realnom vremenu, a više na ono što možete da skinete na kompjuter, a da ne platite. Vaš modem i vaša telefonska linija, implicira ova knjiga svojim pukim postojanjem, su jedine stvari koje vas dele od još besplatnih stvari!

Ova knjiga – koja se, baš kao i delo Metjua Leskoa, u velikoj meri oslanja na javno finansirane izvore kao što su univerziteti i NASA – sadrži upozorenje da su velike šanse da će individualni linkovi zastareti, s obzirom da je štampana. I, kako što se ispostavilo, ta izjava nije bila obmanjujuća.

Evo primera: ova knjiga sadrži linkove za FTP sajtove, telnet servere i Gofer destinacije, i ja sam išao na mnoge od njih, u pokušaju da otkrijem da li nešto, da li išta iz ove knjige uopšte danas radi.
FTP serveri su se često nalazili na univerzitetima koji su imali interes da duži vremenski period rže informacije onlajn – na primer, Univerzitet Severne Karoline, ili Univerzitet države Kanzas. Ali uprkos tome, nije mi uspelo da doprem do tih servera – njih je odavno ubio W.W.W. Nekih pola sata pokušavanja da učitam bilo kakav sadržaj sa ovih servera je dovelo do mnogo nerviranja i uzaludnog ukucavanja komandi.

Ali, na kraju sam naleteo na (mali) ćup zlata. Prvi server koji je radio, sa 137. stranice knjige od 480 strana, bio je gatekeeper.dec.com, FTP server koji je stvorila korporacija Digital Equipment, i koji je bio u vlasništvu Hjulit-Pakarda. Ali nažalost, resurs za koje mi je rečeno da ću ga naći tamo, recept za picu sa puževima i pečurkama, više nije bio tu – šta više, ceo folder sa receptom je uklonjen. Uspeo sam da nađem pomenuti recept tek kada sam frazu iz knjige ukucao u Gugl. Drugi link koji je radio me je odveo na ftp.luth.se, gde su mi obećali da ću ću moći da skinem igricu Dum (Bez uspeha, ali srećom, nije teško naći taj program).

Na kraju sam došao do 147. stranice knjige, gde sam našao link za FTP server MIT-a (rtfm.mit.edu), na kome se nalazio tekstualni fajl sa Juznet servera – spiska MUD servera, da budemo precizni – i konačno u ovoj 22 godine staroj knjizi našao nešto što na internetu još uvek postoji u svom prvobitnom obliku.
To je stvarno šteta. Sve reference o korišćenju štampača Hjulit-Pakarda, folderi fajlova sa fotografijama iz građanskog rata, onlajn slikovnica koja može da se skine? Ne mogu se videti čak ni u arhiviranom obliku. Korisnici nisu razmišljali o tome da sačuvaju te stvari za kasnije – zato što niko nije verovao da će morati.

Ovo nije sjajan rezultat, i najiskrenije, zabrinio sam se za to u kakvom će stanju biti internet za nekoliko decenija. Hoće li linkovi i dalje raditi?
To je najvažnija lekcija koju sam naučio od ove knjige: ovo je digitalni ekvivalent toga da dođeš u neki grad sa mapom iz 1940, i pokušavaš da utvrdiš da li je sve isto. A najiskrenije, malo toga – ako i išta – je isto.To je kao da si izgradio novi grad povrh starog.

Pet interesantnih činjenica o internetu kojih verovatno niste bili svesni, a koje se navode u ovoj knjizi o besplatnom internetu

1. U mnogim oblastima se mogla nači verzija interneta zasnovana na tekstu, samo uz pomoć modema i telefonske linije. Čitavo poglavlje Besplatnih stvari na internetu nudi poduži spisak besplatnih mreža i osnovnih telefonskih sistema koju su u suštini omogućavali besplatan pristup onlajn resursima zasnovanim na tekstu. Ove mreže, često povezane sa univerzitetima i opštinama, nisu mogle da se mere sa današnjim internetom, ali su sjajno podsećanje na to da ovo mesto nekada nije bilo toliko korporativno.

2. Grafički internet isprva nije obavezno delovao tako prirodno. Pri kraju Besplatnih Stvari, Vinsent odvaja mnogo prostora za diskusiju o implikacijama tada novog NCSA Mozaika (koji, za razliku od svega u knjizi, ima linkove koji i dalje rade!). U tom poglavlju, pod nazivom „Škrticin vodič za Mozaik", jezik postaje iznenađujuće tehnički, kada se uzme u obzir uglavnom netehnička priroda knjige, i mnogo pažnje se posvećuje potrebi da se otvori SLIP ili PP nalog, da se setuje TCP/IP, i da se edituju INI fajlovi, da bi kod Mozaika sve radilo. Ovih dana, te stvari jednostavno rade, ali tada nije bilo lako namestiti da sve radi u isto vreme.

3. Rolingstonsi su možda bili prvi veliki bend na internetu. 1994, bend ne samo da je pokrenuo sajt, zbog promocije svog novog albuma Vudu lanudž, već je preko te platforme u novembru te godine strimovao svoj koncert, koristeći onlajn provajdera koji se iz nekog razloga zvao Mbone. Zapravo, snimak sa tog koncerta možete da pogledate ovde.

4. Bilo je moguće kupovati stvari preko interneta i pre pojave Amazona. Iako je Amazon popularizovao kupovinu stvari, onlajn ispostava CD Connection (koja je i dalje onlajn, mada ne u telnet obliku kao u ovoj knjizi) omogućila je kupovinu diskova preko interneta još 1990 (Kada govorimo o Amazonu, jedna od njihovih kasnijih akvizicija se pominje ovde, što nije uočljivo samo gledajući. Na stranici broj 275. se pominje pretraživač datoteke filmova Univerziteta u Kardifu. Nekoliko godina po izlasku ove knjige, postala je IMDb – kao i vlasništvo Amazona.).

5. Njuzleteri su tada proporcionalno bili veći nego što su sada. U ovoj knjizi se retko spominje koncept spamovanja, ako i uopšte, uprkos tome što je ono važan deo internet kulture. Ali ono što se na više mesta ističe jesu mejling liste (ponekad u obliku njuzletera, ponekad u obliku listservova) za izdanja kao što je Dilbert (pre Master Vizarda, Skot Adams je zapravo ažurirao listu!), ili za pristup predlozima za finansiranje projekata, ili pristup lokalnim zajednicama. Jasno je da je mejl devedesetih bio mnogo veće parče internet kolača, naročito u poređenju sa današnjim vremenom, kada se još uvek intenzivno koristi, ali je samo jedna od mnogih stvari koje se bore za našu pažnju.

„Najveći problem je to što u svetu kompjutera i dalje ima mnogo štrebera", rekao je 1993. za Orlando Sentinel Dan Gukin, autor originalnog DOS-a za početnike. „To su tipovi koji su u školi sedeli u šahovskim klubovima – stvarno bistri, ali završe u egocentričnom, malom, tehničkom svetu, i ne umeju da komuniciraju sa drugim ljudima".

E sad, Gukin je uvek bio ovako jezičav – u prošlogodišnjoj retrospektivi Početnika u Slejtu je sugerisao da je tadašnji izdavač edicije, IDG, „Mogao da štampa i prazne knjige sa tim naslovom, i ipak bi se prodavale".

Ali nešto mi govori da je njegova tvrdnja u Sentinelu devedesetih, iako na neki način zla i omalovažavajuća prema čitavom jednom delu stanovništva, donekle zasnovana na realnosti. Internet nije bio blagonaklon prema neznancima, među kojima se početkom 1994. nalazio dobar deo svetske populacije, posle Mozaika, ali pre Netskejpa, dok je Adam Kari još uvek bio vlasnik MTV.com, i kada je novinar Njujork tajmsa pisao da internet deluje uzbudljivo, ali da su novajlije tamo nepoželjne, i da im treba vodič da bi se snalazili po njemu.

„Oni koji ga prvi put posećuju će se teško snalaziti po njemu, naročito ako ne govore njegov jezik", pisao je on.

Knjige o kompjuterima i internetu su devedesetih bili vodiči koji su popunili tu prazninu. Oni na neki način predstavljaju graničnu tačku između čistog hakerisanja i infotejnmenta. Vraćajući se na Besplatne stvari na internetu, treba da istaknem da je knjiga organizovana ne uvrnut način, jer svaki pojedinačni izvor ima ceo svoj paragraf opisa, bez obzira koliko je veliki ili mali. Link do direktorijuma sa fotografijama Bitlsa na nekom nasumičnom FTP serveru dobio bi jednako mnogo teksta koliko i blurb o izvorima koji objašnjavaju tada novi severnoamerički Sporazum o slobodnoj trgovini. Uprkos tome što bi čovek poželeo malo više detalja, ne bi ih dobio.

U suštini, ova knjiga je ekvivalent nečijem spisku bukmarka, u danima pre nego što je Netskejp popularizovao bukmarkovanje na internetu.

Internet andergraund: najkulji internet časopis na planeti zemlji. Fotografija: Internet arhiva

Ne verujem da je Patrik Vinsent želeo da napiše takvu knjigu. Ali mislim da je ciljao na publiku kojoj su bili potrebni pomoćni internet točkići, u poređenju sa časopisom Internet andergraund, koji je ciljao na onu kojoj nisu bili potrebni.

Obožavao sam časopis Internet andergraund. Nekada sam imao sve brojeve. To što ga je u suštini zamenila verzija Besplatnih stvari na internetu u obliku časopisa je i depresivno, ali i prigodno.

Stvar je u tome što je javnosti zaista bila potrebna mapa u ranim danima interneta. Bilo je potrebno neko vreme pre nego što su ljudi počeli da shvataju memove.

Još na VICE.com:

Znam da zvuči ludo, ali molim vas da pokrijete kameru na kompjuteru

Kako deset godina nisam plaćao internet u Srbiji

Kako Srbija stoji sa internetom