Moj otac, perverznjak koji je hteo da ima seks sa mojim drugaricama

Ovaj tekst je originialno objavljen na Broadly

Kada je moja maćeha umrla, otac je prestao da sledi bilo čija pravila i očekivanja i pretvorio se u hiper-seksualnu zver.

Kada je nas petoro braće i sestara otkrilo tatinu staru, retro VHS kameru, dok smo bili klinci početkom 90-ih, bili smo presrećni. Kamera je bila ogromna i stalno sam kukala jer su me zbog težine bolela moja osmogodišnja ramena i vrat.

Bez obzira na to što je bila toliko teška, voleli smo da je koristimo. Zajedno smo snimali komične skečeve, rvačke mečeve po ugledu na profi organizacije, i kratke filmove inspirisane Džejmsom Bondom sa kapama i pištoljima iz prodavnice sve za dolar i sa iznenađujuće povezanim zapletom.

Deo filma kome sam se najviše radovala, bilo je okupljanje oko TV-a i gledanje snimaka, često se smejući scenama sopstvene gluposti i petparačkom filmskom radu. Sećam se okupljanja da bismo gledali narezanu verziju 007 mesec, dva pošto smo je snimili. Sa ogromnom pažnjom, sa braćom i sestrama, kikotali smo se, kritikovali kompletni mrak scene koja se dešava napolju noću, kada se iznenada traka prebacila na crno-belu TV statiku, a onda brzo na scenu muškarca i žene koji su upražnjavali seks na dušeku. Par se vrteo i stenjao dok smo moji braća i sestre i ja vrištali pred hororom, uprkos tome što se ovo dešavalo mnogo puta pre.

Moj najstariji brat, koji je bio najprisebniji, uzeo je daljinski i pritisnuo stop. Bili smo spaseni. Kratak momenat tišine i suptilni uzdah olakšanja su preplavili sobu. "Uh, trebalo bi da obeležimo tu traku," rekla je moja sestra. Svi smo klimnuli glavom u znak odobravanja.

Moj tata je često presnimavao porniće preko naših kućnih snimaka. Pošto smo bili klinci, retko kad smo obeležavali ili organizovali naše snimke i imali smo lošu naviku da ih ubacujemo u fioku punu VHS-ova kada završimo sa njima. Od tada, moj tata bi samo uzeo bilo koju kasetu koju bi našao i koristio za svoje potrebe. Pošto niko nije bio voljan da se žali svom ocu za ovako bizarnu stvar, samo bismo slegali ramenima u znak razočaranja i počeli ispočetka.

Bilo je teško pomiriti neprilične hardkor scene koje su omele našu dečiju igru sa ocem, čovekom koji se sa nama igrao žmurke među brezama. Otac nas je često vozio po gradu i u duge šetnje kroz veliki pošumljeni park. Učio nas je raznim imenima biljaka tokom naše uobičajene šetnje. Izgledalo je kao da zna ime svake stvari koja raste na planeti.

Nikad svog oca nisam posmatrala kao nastranog ili predatora. Pretpostavljala sam da se svi odrasli ponašaju isto i da imaju iste sklonosti. Ako izuzmem "P sobu" – ime koje smo moji braća, sestre i ja dali očevom porno skladištu u podrumu i kopija porno VHS-ova, uživala sam u spokojnom odnosu sa ocem i maćehom. Moji roditelji su se razveli kada sam imala dve godine i nikad nisam patila za tim da se ponovo spoje, zato što je njihovo razdvajanje bilo sve za šta sam znala. Zapravo, nisam ni mogla da ih zamislim u prošlosti kako se zabavljaju, zato što je moja majka bila asertivna nezavisna žena, i previše za mog oca koji je osećao potrebu da bude diktator u većini svojih veza. Mislim da je moja mama sazrela do te tačke da sebi nije više dozvoljavala da bude sa takvom vrstom muškaraca. Bez obzira na sve, osim preuzimanja, napuštanja i rođendanskih zabava, moji roditelji su ostali prijatelji. Bar, dok god im je kontakt bio sveden na minimum.

Moja maćeha je bila sitna Makedonka koja je tokom cele godine imala bronzani ten. Uvek je farbala svoju kosu u različite tonove crvene i smeđe, i uvek me razdragano pitala (kako mi se tada činilo na svakih mesec dana) "Da li ti se sviđa moja kosa?" volela sam kad se nasmeje, čak i kad nisam mogla da razlikujem tu boju kose od one od prošlog meseca, pa sam joj govorila da izgleda odlično.

Radila je sa decom u dnevnom boravku i često je sedela u kuhinji do kasno noću. Sekla je oblike životinja i cveća da bi to spremila za sutrašnje časove likovnog za posao. Ušla bih unutra i ona bi se odmah ispravila i pitala me šta je to. Čkiljila bih, oklevala predugo i počela bih da se smejem. Onda bi podigla ruke i izbrbljala odgovor, koji bih potvrdila što sam mogla iskrenije.

Bez obzira na to što je bila majka samo jedne moje sestre, maćeha nas je sve podjednako tretirala kao svoju decu. Sviđalo mi se da imam i drugu majku; kada je umrla dok sam još bila tinejdžerka, bila sam slomljena. Osim toga, njeno odsustvo, donelo je nesputanu hiper-seksualnu verziju mog oca, što je potpuno uništilo bliskost koju smo imali.

Sada kao udovac, moj otac se potpuno transformisao. Jedino što ga je motivisalo bio je seks. Uprkos tome što je imao 70 godina i sam sebe nazivao "bogaljem" koji ćopa (nakon nesreće u mladosti koja je zaustavila rast njegove desne noge), moj otac je fizički, bio vrlo fit za svoje godine. Imao je nežno definisane mišiće na grudima i rukama od sklekova koje je radio svakog dana. Da nije izgubio par zuba, neko bi mogao da pomisli da ima mnogo manje godina. Ipak, kosa mu je bila puna sedih, koje je morao redovno da šiša. I dalje je oblačio iste crne ili bele uske siledžijke i zelene vojničke pantalone koje je nabavljao isključivo u vojničkim autletima. Nosio je ovu odeću koja je bila iznošena, ali nikad nije izgledao prljavo ili nenegovano. I njegov dubok, gromoglasan glas prolamao se kroz kuću, kao da se odbijao od nameštaja, kad god je govorio.

Nije promenio imidž kada je moja maćeha umrla, krenuo u teretanu ili sredio zube, ali nešto se promenilo: njegova seksualna želja počela je da preplavljuje njegovu emocionalnu odgovornost kao roditelja svoje šestoro dece. Ovo je postalo najvidljivije kada je pokazao otvorenu želju da spava sa mojim sada odraslim drugaricama iz detinjstva.

Monika i Samanta* bile su ćerke porodičnih prijatelja, i obe ih je moj otac čuvao zajedno sa nama, njegovom decom. Sestre su dolazile iz dosta zbrkane porodice, i znam da su ih neki moji vršnjaci smatrali za "treš". Ja sam ipak Moniku smatrala za ekstremno kul i nekoga za koga sam srećna što je imam među prijateljima. Bila je prirodno prelepa sa najlepšom, pravom, svetlo smeđom kosom i očima plavim kao okean. Ona je prva devojka koju sam poznavala da ima dečka i da je uradila pirsing na pupku. Njen sladak pegavi osmeh zračio je nevinošču, posebno u poređenju sa njenim seksi majčicama golog stomaka i uskim pantalonama. Bila je dovitljiva u forama na svoj račun, i izgleda da je znala da se nosi sa porodičnim problemima, umesto da pusti da je unište.

Samanta je, sa druge strane, bila naširoko poznata po tome što je krala od ljudi, prodavala drogu i jedva posećivala školu. Samanta je bila tri godine starija od nas, lepa, ali gruba. Bila je visoka i mršava, oblačila se slično kao Monika, ipak nije bilo kontrasta izmeđa njene pojave i njenog lica. Njene ultra-tanke obrve i ofarbana zift crna kosa, upravo su predstavljali ono što biste očekivali od ovako grube devojke. Plus, bilo je nešto u vezi sa njenim osmehom što je uvek bilo pre preteće nego saosećajno. Ipak, vreme koje smo provele zajedno u detinjstvu, učinilo je to da je ona bila jedna od najboljih drugarica moje starije sestre. Zajedno smo bili ekipa lojalnih sestara – koju je moj otac razdvojio kada smo odrasle.

Ubrzo posle smrti moje maćehe, otac je bacio oko na 20-godišnju Moniku. Pravila sam se da ne čujem požudne komentare o njenim neuobičajeno velikim grudima i prozivanje njenog momka, tvrdeći da je Monika bila izvan njegove lige. Jednog dana, moj otac je napravio prvi korak. Povremeno je stavio ruku na Monikinu butinu i prelazio gore-dole. Monika je do tada gledala na mog oca kao na nekog starijeg rođaka, tako da je u isto vreme bila šokirana i uznemirena incidentom. Izvinjavajući se Moniki zbog ponašanja svog oca bilo je čudno i beznačajno, posebno zato što sam i ja bila podjednako uznemirena njegovim postupkom i mislila sam da ne zaslužuje da mu se oprosti. Na kraju, Monika je rešila da se drži podalje od mog oca, i u ime toga da se sačuva obraz moje porodice, da zaboravi da se bilo šta desilo. Konačno, prestala je da odgovara na moje poruke.

Moj otac je i dalje bio rešen da ima ženu pored sebe. Čak i u 71. godini fiksirao je u sebi ideju da ima još dece, veran srednjevekovnoj ideji da njegova loza mora da nastavi (uprkos tome što je tada imao već petoro dece). Samanta je bila trudna i otac nije bio nigde na vidiku. Moj otac joj je rekao da se posebno loži na trudne žene, zato što, prema njegovoj ideji, spoljne usmine postaju deblje i vlažnije tokom trudnoće. Čula sam za ovo kada je Samanta rekla mojim sestrama. U tom trenutku, nisam ni bila iznenađena i, nažalost, nisam više imala energije, da se borim i da se zapanjim nad ovom situacijom. Bes je delovao uzaludno.

Samanta je uskoro trebalo da postane samohrana majka, bez finansijske podrške, i ubrzo je postalo jasno da nije imala problem sa tim da se upusti u ludoriju koju je predlagao moj otac u zamenu za novac i usluge. Postepeno je postala manje deo života mojih sestara, a više deo života mog oca. Moja starija sestra, sa kojom je bila bliža, povremeno je posećivala Samantine rođendanske žurke i okupljanja, ali mislim da je to bilo više zbog osećaja krivice, jer je nekad bila bliska sa njom, nego zbog pravog prijateljstva.

Moj otac bi vozio Samantu gde god je bilo potrebno, često je štipajući za dupe dok je izlazila iz kola. Davao bi joj novčanicu od 20 dolara za travu i cigare (posle trudnoće), ali bi je nekad naterao da se sagne pred njim da bi to naplatio. Moj otac je uživao u društvu mlade žene pored sebe, a Samanta ga je koristila koliko je mogla, ne dozvoljavajući mu da pređe određenu granicu.

Poštovanje koje sam imala prema svom ocu, tada je potpuno nestalo. Izbegavala sam da provodim vreme sa njim duže od pet minuta. Jutarnje, "Zdravo," možda neki komentar o vremenu tokom dana, i uveče "Laku noć," činili su uglavnom sadržaj našeg razgovora. Samo saznanje sa kim ide da se viđa kad izlazi iz kuće i sa kim se čuje telefonom, činilo je da mi sve što kaže bude bezvredno. Nisam toliko krivila Samantu – verovatno zato što sam je žalila i zbog njenog teškog životnog puta. Bila sam srdačna prema njoj iz straha da bi mi otac zamerio da se ponašam drugačije, da sam gruba, a njegov buran temperament me je naučio da mu se suprotstavljam što je manje moguće.

U mojim očima, moj otac nije samo prešao granicu – ona je bila na stotine kilometara ispod njega. Uvek je bio u problemu da plati hipoteku ili račun za vodu, zbog stvari kao što su plaćanje Samantinog računa za telefon od 600 dolara, umesto toga. Tražio je meni, braći i sestrama novac, ali ja sam bila jedina koja bih odbila da mu dam bilo šta.

Pre dve godine, na njegov 72. rođendan, otac je odlučio da zaprosi Samantu. Mene nije lično obavestio; saznala sam od moje starije sestre, koja je slučajno čula usput ovu informaciju. Da stvari budu još gore, moj otac je izveo tu prosidbu, dva dana nakon godišnjice smrti moje maćehe. To se završilo objašnjavanjem mojoj sedamnaestogodišnjoj sestri, čija je majka umrla, zašto njen drugi roditelj prosi devojku od 24 godine u ovo posebno osetljivo vreme. Zbog očiglednih razloga, moja mlađa sestra je mrzela Samantu najviše, ali je i najviše volela našeg oca. Tešila sam je u sobi dok je jecala, izgubljeno me pitajući zašto on to radi. Nisam znala šta da joj kažem. Moj otac je bio dole u svom najboljem odelu, anksiozno iščekujući Samantin dolazak sa jeftinim prstenom u džepu. Hvala bogu, Samantu nije zanimalo da se uda za mog oca, i nakon što mu je to jasno stavila do znanja, ceo plan je propo brzo kao što je i smišljen.

Pitala sam se se koliko razočaranja može da podnese odnos oca i ćerke. Često sam bila rastrgnuta između osećaja krivice što sam se emotivno distancirala od svog oca i osećaja da imam pravo na potpunu otuđenost. Primetio je moje razočaranje i trud, u želji da na neki čudan i jadan način bude blizak sa mnom. Uvek se trudio da moja omiljena hrana bude u kući, kao što je banana i skoro ponosno bi rekao, "Hej, jesi li videla? Nabavio sam ti banane." Ovo je radio svake nedelje sa različitim stvarima koje je znao da volim da jedem. Znam da su to bili njegovi očajnički pokušaji da, čak i u minimalnoj meri, bude povezan sa mnom. I zahvalna sam mu. Cenim to što je mislio na mene. Samo bih volela da je to bilo više nego u vidu liste za nabavku u prodavnici.

Pretpostavljam da razumem šta se dešavalo u glavi mog oca. On je verovao da je došao u godine kad nije morao da brine o potrebama drugih, osim svojim, da je njegovo vreme skoro pa prošlo i da je odlučio da provede svoje poslednje dane ugađajući svojim potrebama. ( Ovo nije samo teorija. Moj otac je bio poznat po svojim izrazima "Ako sutra budem živ…" i "Kad dođeš u ove godine, razumećeš.") Na kraju, način na koji se suočavao sa smrću – smrt njegove žene i njegov izvesni odlazak – uticali su na to da se prepusti i da prestane da razmišlja o tome kako se ponaša.

Njegov starački revolt je bio protiv njega samog i očekivanja koja su išla uz to. I dok razumem ovo, i dalje mi nedostaje moj tata i dalje ga tražim s vremena na vreme među brezama.

*Sva imena su izmenjena

Pratite VICE: Twitter, Facebook, Instagram