Sve fotografije: autorka. Naslovna fotografija: Ovo nisu ljudi o kojima se govori u tekstu.Svake nedelje, iz ovog ili onog razloga odlazim u neki od tržnih centara - UŠĆE, Delta siti, Stadion. Posle kupovine onoga što mi je u tom trenutku delovalo potpuno neophodno, obavezno posetim food court. Veliki izbor neverovatno nezdrave hrane me uvek neodoljivo privlači.Tako je bilo i pre dve nedelje, kad sam bila u Ušću. Dvoumila sam se pola sata između KFC-a i Meka, uzela najbolje iz oba sveta, i srećno sela za sto da se tovim. Solirala sam, sela sam u ćošak, i posmatrala ljude oko sebe - kao deo odvikavanja od neprestanog držanja telefona pred očima. Tada sam ih primetila. Nisam mogla da verujem da nisam videla ranije.
Reklame
Šta sam kog đavola videla? Primetila sam ljude koji sede sami, ili u grupicama, u otvorenom prostoru za ručavanje. Čitaju novine ili gledaju u telefone. Kada neko ko nije dovršio obrok ostavi ostatke na stolu, oni ustaju polako, prilaze, uzimaju tacnu i nose je za svoj sto da ga dovrše.Zakucala sam. Kako je moguće da ovo ranije nisam videla? Pitala sam prijatelje, ali ni oni nikad nisu primetili ove ljude. Sedela sam satima za tim stolom i posmatrala ih. Videla sam da su se podelili u grupe i da svako ima svoj deo po kome "patrolira". Primetila sam da se ne otimaju. Samo žele svoj zalogaj.Oni nisu prosjaci, nisu beskućnici, oni su većinom ljudi koje je izdala sreća. Kažu da im se ređao maler za malerom, ili su prosto napravili pogrešan izbor u nekom ključnom trenutku. Upoznala sam ih, a oni su za VICE podelili svoje priče.Irena ima 14 godina i svakog dana posle škole dolazi u Ušće kako bi jela. Njeni roditelji su obezbedili krov nad glavom, ali nemaju više od toga. Zato je šalju ovde, da ne bi bila gladna. Ona kaže da ih razume. Planira da upiše srednju školu. Ne voli mnogo drugu decu u školi, ne dopadaju joj se nastavnici, ali voli da uči.
- I nisam gladna, ovo je ukusno. Najviše volim kad neko ostavi iz Meka. Ribu ne diram uopšte. Ovde mogu i da učim – kaže ona dok mi viri preko ramena da vidi da li je još neko ostavio hranu. Iako joj ne smeta da razgovara sa mnom, ne želi baš da se vrati kući praznog stomaka. Sutra je školski dan.
Reklame
Priča mi da je obezbeđenje povremeno istera. Nekada mora da se krije, ali uglavnom "stigne da se najede". Ne jadikuje nad sudbinom. Sedi sa drugaricom, smeju se i razgovaraju.Njena prijateljica je takođe ovde jer u suprotnom ne bi imala šta da jede. Bojana ima ćerkicu od dva meseca koja širom otvorenih očiju gleda u mene.- Ja ne kradem, nisam napolju u prevozu sa bebom, ne prosim. A site smo, toplo nam je. Neko i pomogne, donese pelene za nju, staru odeću za mene. Bolje da budem ovde, nego da kradem, je l' da? – pita ona mene na kraju.Nisam znala šta da joj kažem na to. Osmehnula sam se, pogledala u bebu u njenim rukama i klimnula glavom. Naravno da je bolje ovo, za obe.Bojanin muž radi kao pomoćni radnik za desetak hiljada dinara. Kaže, nije strašno, snalaze se njih dvoje. Njegova plata je uglavnom dovoljna da pokrije račune i poneku stvar za bebu. Zimi se greju pomoću smederevca, a ogrev skupljaju gde stignu - na pijacama kad neko ostavi gajbe, ili pored kontejnera kad neko ostavi drveni nameštaj.Po prirodi sam malo anksiozna, pa mi kroz glavu večito prolaze najgori mogući "šta ako" scenariji. Šta ako ostanem bez posla, ako ne nađem novi, ako se nešto užasno desi i ostane mi samo ovaj izbor? Svaki put kad me uhvati to raspoloženje, ja sam užasnuta. Da li bih mogla da sedim ovde sa osmehom, uspravna i prijateljski nastrojena? Ne znam.Narodne kuhinje su u problemu, država izdvaja sve manje i manje novca za njih. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin izjavio je u januaru da se narodne kuhinje nisu obnavljale 21 godinu. On je istakao da je u tu svrhu izdvojeno 50,56 miliona dinara i da se može reći da će se tim novcem zadovoljiti sve potrebe naših narodnih kuhinja.
Reklame
Ali, iako ne raste budžet, raste broj gladnih. Jelena Radojičić iz Crvenog krsta kaže da narodne kuhinje daju samo jedan obrok dnevno po korisniku. Svakog dana, 34.390 ljudi zavisi od pola litre kuvanog jela. Od te brojke, čak trećina su deca, a prema izjavi gradske sekretarke za socijalnu zaštitu Nataše Stanisavljević, 12.000 njih se nalazi u Beogradu. Najvećim delom su porodice.-Trenutno se sprema više od 34 hiljada obroka dnevno, ali taj broj će od aprila biti i veći od 35 hiljada. – kaže Jelena Radojičić iz Crvenog Krsta. To znači da u našoj zemlji, svakih nekoliko meseci novih 1500 ljudi padne ispod granice siromaštva.Moji sagovornici iz tržnih centara su i korisnici narodnih kuhinja. Kažu mi da taj jedan obrok dnevno nije dovoljan da ih zasiti. Takođe su mi rekli da beogradske narodne kuhinje neko vreme u januaru prošle godine nisu uopšte radile, zbog "problema sa snabdevanjem", pa su ovi ljudi dobijali 168 dinara na dan, da pokušaju da se prehrane.Pogledajte i VICE Srbija dokumentarac o tome koliko se hrane baca u Srbiji:
Nastavljam ka stolu za kojim sam primetila tri muškarca koji šetaju između, sakupljaju ostatke u KFC kutije i onda ih donose za sto da podele. Trojka me dočekuje sa osmehom, nemaju ništa protiv da pričaju sa mnom, malo ko im inače prilazi. Srđan mi prvi priča da je po zanimanju trgovac, ali nakon što se upustio u sumnjive poslovne poduhvate pre nekoliko godina, ne uspeva da spoji kraj sa krajem.
Reklame
- Nekada sam imao svoju trafiku i finu zaradu. Kako se čovek prevari. A jednom kad tako padneš, nema nikog da pomogne. I nalazio sam poslove i gubio ih, ali nikako da se to stabilizuje. – priča on.Ima svoj stan, psa i devojku, ali ne mogu da priušte osnovne potrebe. Kaže da socijalnu pomoć ne interesuje njegov slučaj, a narodnih kuhinja više nema. Vodu i struju su im isključili, pa se kupaju kod poznanika. Uglavnom borave van stana, po tržnim centrima, pa im nije hladno. Mada mu ne smeta. I devojka dolazi u tržne centre da bi jela, te niko nije gladan u kući.
Ivan i Srđan
Za stolom sedi i Ivan, koji uglavnom drži pogled na svojim isprepletenim prstima. - Kako sam ovde završio? Majka je imala rak dojke, pa sam ostao bez posla dok sam se o njoj starao. Ipak je preminula, pa sam je sahranio. Preminuo mi je ubrzo i otac, pa i njega. Sve što smo imali otišlo je na sahrane. Ostala mi je kuća u Zemunu. Nije to loše. Radim tako, pomažem gde treba, zaradim malo. Uglavnom platim račune. A ovde nije loše. – priča mi on svoju priču.Treći i najtiši od trojke je stariji gospodin. Dostojanstven, uredno obrijan, nameštene kose, čita novine i gricka koricu pice koju je upravo uzeo sa stola pored. Na moje pitanje odgovara: - Nisam vam ja zanimljiv. Neću ja ovde biti još dugo. Sin će doći po mene iz Švajcarske - i odlazi u potragu za još nečim za jelo.Njegovi sadruzi mi kažu da on to govori već mesecima. Prija mu društvo ovde. Penzioner je, ali penzija je mala. Stan na Novom Beogradu skup za održavanje, a sin iz priče nikako ne dolazi. Među njima nema besa. Postoji neka vrsta tihe rezignacije, ali i dašak odlučnosti i optimizma - ovo je samo kratak period njihovih života, problem koji će prevazići.
Reklame
Primetila sam da obezbeđenje tržnih centara ne tera ove ljude. Osim ako nisu Romi. Za njih se lako uvere da im tu nije mesto. Isteruju ih, ponekad i tuku.Od obezbeđenja sam dobila samo komentar da ovi ljudi smetaju posetiocima tržnog centra, da ima onih koji primete da je neko uzeo hranu koju su ostavili za sobom i da ih to iznervira. To njima očigledno deluje kao dovoljno dobar razlog da se primeni fizičko nasilje. U Ušću nisam primetila više nikog od njih. Nastavila sam u tržni centar Delta City.Drugi tržni centar, drugačiji ljudi. Pokušala sam da priđem dvema gospođama, ali je jedna prosto pobegla od mene, a druga mi je samo počastila tihim tretmanom, a na sva moja pitanja reagovala mrkim pogledom.Nastavila sam ka trećem stolu za kojim sam primetila da sedi jedna grupica koja na ovaj način sakuplja hranu. Međutim, od tri muškarca, na moje predstavljanje reagovuje samo najstariji. Veoma agresivno.- Šta hoćete od nas? Ne smete da nas maltretirate. Nikome ne smetamo. Imamo i mi pravo na dostojanstvo, znate? – povikao je.To je negde i poenta, zar ne? Svi ovi ljudi su propali kroz pukotine društva i pokušavaju da pronađu svoj put kroz ono što ih je zadesilo. U našem društvu siromašni se pominju pred izbore, na njih se misli samo pred Novu godinu kad smirujemo svoj osećaj krivice tako što skupljamo staru odeću i konzervisanu hranu.Inače su smetnja. Onda i nije čudno što su se neki među njima dosetili da se snađu na drugi način da ne budu gladni. Pitala sam kolege, poznanike – niko nije ranije primetio ove ljude koji borave na samoj ivici vidnog polja društva.
