Dragi belci, prestanite da se pretvarate da obrnuti rasizam postoji

Ranije ovog leta sam napisala kolumnu o organizaciji iz Toronta Crni životi su važni, u kojoj sam rekla da bi ljudi koji nikada nisu iskusili rasizam, naročito političari i medijski poslenici – trebalo da budu pažljivi kada se bave tom temom, naročito ako će omalovažavati.

Jednog od mojih prijatelja je taj članak apsolutno razgnevio. Ta osoba, novinar koji je muškarac i belac, mi je rekla da pokušavam „da ućutkam glasove belaca". Pri kraju naše razmene, u kojoj je priznao da će najverovatnije izgubiti posao zbog jedne obojene osobe, etiketirao me je kao „licemernu malu vešticu".

Njegovi pogledi su mi zvučali ekstremno, naročito za nekoga ko radi u mejnstrim medijskoj kući. Ali on nije usamljen slučaj. Izgleda da što više razgovaramo o rasizmu, to jači biva jedan drugi narativ – koji prikazuje bele ljude kao one koji su zaista ugnjetavani.

Prema anketi sprovedenoj prošle godine, 52 procenata belih Amerikanaca je reklo da veruje da je diskriminacija protiv njih jednaka onoj sa kojom su suočeni crni ljudi i druge manjine.

Prošle nedelje je odjeknula vest da je ministarka za demokratske institucije Marijam Monsef rođena u Iranu, a ne u Avganistanu, na šta je bila navedena da veruje celog svog života. Gloub i Mejl su otkrili istinu o rodnom mestu Monsefove, nateravši mamu Monsefove da prizna da je lagala svoju ćerku povodom toga gde je zapravo rođena. Posledica toga je bila da su neki optužili Monsef da je namerno zavaravala javnost, pa su čak i predlagali da joj se oduzme državljanstvo, i da bi trebalo da podnese ostavku na svoj položaj. Dok su mnogi novinari požurili da tu priču proglase legitimnom – a neki njeni aspekti možda i jesu – izgleda da se javio otpor da se čak uzme i u razmatranje mogućnost da bi beli političar koji nije rođen u Kanadi doživeo takav nivo ispitivanja. Zbog toga što sam to samo napomenula u članku koji je objavio VICE, ponovo sam bila optužena za rasizam prema belcima.

Moja automatska reakcija na takve tvrdnje je da prevrnem očima. Ali pošto sam videla da više nisu u pitanju samo trolovi na Tviteru koji veruju u obrnuti rasizam – nesigurnost belaca je verovatno u velikoj meri zaslužna za Trampovu popularnost – odlučila sam da se obratim nekim ljudima koji se zalažu za društvenu pravdu, i pitam ih šta misle, zašto određeni belački elementi postaju toliko defanzivni kada manjine progovore o ugnjetavanju nad njima. I zašto grupe kao što je BLMTO prikazuju kao segregacijske i rasno isključive, kada se one isključivo bave borbom za ravnopravnost.

„Kada si toliko mnogo uložio u svoje privilegije, u ovom slučaju privilegije belaca, rasna ravnopravnost deluje kao ugnjetavanje", kaže Entoni Morgan, advokat za građanska i ljudska prava iz Toronta.
Jednostavno rečeno, Morgan kaže da obrnuti rasizam ne postoji, i da se osoba koja tvrdi suprotno „deklariše kao neko ko ima malo ili nimalo iskustva ili znanja o tome šta je rasizam".

Rasizam se zasniva na nekoliko stvari – na istorijskom, sistematskom ugnjetavanju i moći, objašnjava Morgan. Što se tiče istorije, belci nikada nisu bili gonjeni zbog boje svoje kože – tako da nema smisla upoređivati njihova iskustva sa iskustvima crnih i smeđih ljudi i urođenika.

On primećuje da postoji razlika kada belac na položaju moći iskazuje mržnju prema manjinama, i kada je slučaj obrnut.

U aprilu je suosnivačica BLM Toronto Jusra Kogali žestoko kritikovana kada su otkrili njen tvit koji glasi, „Molim te, Alahu, daj mi snage da ne psujem/ubijem te muškarce i belce napolju danas". Ali Morgan kaže da kada bi čak i svi obojeni ljudi otvoreno rekli da mrze belce, to ne bi uticalo na mogućnost neke bele osobe da dobije posao, stekne obrazovanje ili uveća njene šanse da ne bude optužena za zločin. „Kada bi svi beli ljudi tako gledali na crne ljude, to bi imalo dramatičan uticaj na materijalnu stvarnost svih tih ljudi".

Isključivanje belaca na mestima stvorenim za manjine je još jedna kontroverza koja ponekad dospe u medije. Prošle jeseni su se na nekoliko kanadskih univerziteta pojavili leci udruženja belih studenata. Na svom sajtu, grupa koja stoji iza kampanje Studenti za zapadnu civilizaciju tvrdi da su obrazovne ustanove bombardovane porukom da „samo belci mogu da budu rasisti, zato što su belci jedini koji stiču korist u ovom sistemu nadmoći belaca". Da bi izbalansiralo stvari, udruženje belih studenata će „poslužiti kao platforma za promociju i napredak političkih interesa zapadnjačkih naroda".

U međuvremenu, Kolektiv studenata – žrtava rasizma na Univerzitetu Rajerson je kritikovan zbog toga što je izbacio dva bela novinara sa sastanka, zato što nisu ni marginalizovani, niti žrtve rasizma. Isto se dogodilo kada je BLMTO odbio da proda svoju protestnu majicu belom muzičaru iz Toronta Simi Ksinu tokom ovogodišnje parade ponosa. „Odbijanje da me usluže zbog toga koje sam rase, dok dajem podršku #blacklivematter u Torontu je ironično i time se krše moja ljudska prava", tvitovao je Ksin u to doba.

Debi Daglas, izvršna direktora Agencije za pomoć emigrantima skupštine Ontarija, pojasnila je zašto ništa od navedenog ne može da se smatra za rasizam, već se tu, još jednom, radi o povređenim osećanjima. „Zanimljivo je to da čim biti belac nije u prvom planu, to se smatra za atak na njega", kaže ona, primećujući da su na jednoj panel diskusiji o kvir crnim ljudima kojoj je prisustvovala neki belci bili zamoljeni da se premeste u zadnji deo sale i naprave mesta za crnce. Nekoliko njih je bilo uvređeno.
„Zašto su na mestu koje je organizovano za to da crni ljudi međusobno razgovaraju… da pričaju o tome šta znači biti crn i kvir, beli ljudi pomislili da moraju da budu u centru pažnje"?

Morgan dodaje da bi osnivanje udruženja belih studenata ili organizovanje meseca istorije belaca bilo izlišno.

Što se tiče jačanja narativa bele žrtve, oba navedena pitanja, kao što su ekonomski pad – naročito u SAD, gde se radnička klasa belih Amerikanaca finansijski muči – u tome igraju ulogu. Imigracija i antimuslimanska osećanja koja se javljaju usled pogrešnog ujednačavanja islama sa radikalizacijom predstavljaju još jedan faktor. Ali to je takođe samo reakcija na to što sve više ljudi proziva rasizam.
Daglas kaže da je jedini razlog za to što trenutno više razgovaramo o rasizmu to što dolazi do blatantnih incidenata koji se ne mogu ignorisati – to što je policija u Otavi nasmrt pretukla Abdirahmana Abdija, ili fatalno ustrelila Koltena Bušija, urođenika iz Saskačuana, jesu dva skorašnja primera. „Čim počnemo da ispitujemo probleme rasizma, ljudima postane neprijatno i dolazi do otpora", kaže ona.

Ako vam je automatska reakcija na ovakve rasprave to da na belce gledate kao na žrtve obrnutog rasizma, Morgan ima jedan savet: obrazujte se malo. „Svakoga ko bi želeo da iskoristi ili identifikuje nešto kao obrnuti rasizam, ja bih ohrabrivala da zastane na trenutak… i zaista ozbiljno razmisli o tome kada je poslednji put odvojio vremena da nešto nauči ili stekne dublje razumevanje toga šta je rasizam i kako utiče na različite zajednice".

**Još na VICE.COM Mrtav ili u zatvoru: breme crnog muškarca u Americi Viralna 'aplikacija za lice' čini sve ljude beljim Entoni Bordejn razvaljuje rasiste na Tviteru **

Šta danas znači iscrtavanje kukastog krsta u Srbiji