Drvo života DS-a: tri decenije pobeda i poraza, rascepa i ujedinjavanja

U medijima je objavljeno da je predsednik Gradskog odbora demokrata Balša Božović podneo ostavku na tu funkciju, dok se danas govori o tome da će u nedelju, na sednici Glavnog odbora isto uraditi i predsednik stranke Dragana Šutanovac.

Božović je za N1 rekao da DS ima još jednu šansu da opstane, da mora da se promeni, dodajući da su građani poslali jasnu poruku da su hteli jednu opozicionu prodemokratsku listu na ovim izborima.

Šta će sa DS-om biti ostaje da se vidi. A nama ostaje da se pitamo – šta se desilo sa Demokratskom strankom? Kako je od simbola nade, promena i reformi, postala simbol razočarenja?

Kako je došlo do toga da se - na godišnjicu prvih velikih uličnih demonstracija 9. marta 1991. godine protiv režima Slobodana Miloševića i tačno 15 godina od ubistva Zorana Đinđića - govori o kraju Demokratske stranke? Kako se desilo od 24 liste na beogradskim izborima, na šest lista se nađu derivati nekada velikog DS-a? Od samostalnih lista Marka Bastaća i Aleksandra Šapića, preko liste Dragana Đilasa (uz podršku Jeremića i Stefanovića), pa sve do liste oko Demokratske stranke koju su podržali i Tadić i Nova stranka Zorana Živkovića. Plus kadrova DS-a rasutih po Srpskoj naprednoj stranci.

Kako je došlo do toga da u kampanji još jednom čitamo o međusobnim prepucavanjima demokrata o tome ko je uništio stranku, ili da saznajemo o lošem finansijskom stanju stranke i ulozi Dragana Đilasa i Aleksandra Šapića u tome. Zašto Tadić sada, nakon što je napustio partiju pred izbore, poziva na ponovno ujedinjenje Demokratske stranke?

Odgovor na to nalazi se u samoj istoriji Demokratske stranke koja od momenta osnivanja pati od međusobnih trvenja. Potrebno je otputovati skoro 30 godina unazad, do prvog okupljanja beogradskih intelektualaca. Vežite se, polećemo na put ispunjem usponima, padovima, sukobima i rascepima.

Inicijativu za obnavljanje rada Demokratske stranke, nazvanu ”pismo o namerama”, krajem 1989. godine potpisuje trinaest intelektualaca iz Instituta društvenih nauka među kojima su najistaknutiji Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški, Vojislav Koštinica, dok su pisma saglasnosti poslali i pisci Borislav Pekić i Milovan Danojlić.

Mićunović se nedavno za Nedeljnik prisetio tog vremena.

- Kada smo sročili tekst da osnivamo DS, Kosta Čavoški pita u malo ciničnoj šali, ”Ko će sada ovo da saopšti, jer je ovo akt protiv ustavnog uređenja za koji je predviđena kazna do 10 godina zatvora”. Nasta neprijatna tišina koju opet prekinuo Kosta, ”Najbolje bi bilo da to uradi Mićun, jer on ima iskustva sa zatvorom” – piše u intervjuu za Nedeljnik.

Tada su u DS uglavnom ulazili ljudi koji su bili nezadovoljni Titovim režimom, bilo na klasnoj ili političkoj osnovi. Mnogi od njih su zbog toga bili hapšeni i proganjani u SFRJ. Već početkom naredne godine, tačnije 3. februara 1990. u Domu omladine održana je osnivačka skupština Demokratske stranke. Usledilo je formiranje partije – osnivanje lokalnih odbora i turneja po zemlji.

Na Izbornoj skupštini DS-a u Sava centru 29. septembra iste godine, organizovane dobrovoljnim prilozima članova, za predsednika izabran je Mićunović, a potredsednika Borislav Pekić. Mesto šefa izvršnog odbora pripalo je Čavoškom, dok je za mesto potpredsednika IO izabran Slobodan Inić - pobedivši mladog Zorana Đinđića, koji je tek došao iz Nemačke pa ga “nisu znali”, kako navodi Mićunović za Nedeljnik.

Iste godine osnovana je i Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića (ujedinjenjem Saveza komunista i Socijalističkog saveza radnog naroda), i Srpski pokret obnove na čelu sa Vukom Draškovićem, uz podršku njegovog kuma Vojislava Šešelja i Srpskog četničkog pokreta. Nakon kumskog sukoba, Šešelj početkom naredne godine formira Srpsku radikalnu stranku ujedinjenjem sa opštinskim odborima Narodne radikalne stranke koju je predvodio Tomislav Nikolić.

Ispostaviće se da su tada uspostavljene sve tezge na političkoj pijaci u Srbiji, čiji će se prodavci - u istom ili sličnom obliku - boriti za glasove građana do danas.

Čavoški sa prijateljima napušta stranku i formira Srpsku liberalnu stranku – za koju nikada ne zastareva šala da su u bojkotu izbora istrajali do danas. Sa druge strane, Mićunović i prijatelji jesu izašli na izbore i osvojili sedam mandata, a kako piše Vreme u broju iz 2009. godine, jedan od mandata pripao je Đorđu Zećeviću, zastupniku proizvođača automobila Micubiši u Srbiji. Ovo je značajan trenutak jer, osim što je obezbeđeno nekoliko automobila za stranku, DS je prvi put ispoljio pragmatizam i udaljio se od imdiža “debatnog kluba” intelektualaca.

Iz kruga ljudi koji su ostali uz Mićunovića najviše se isticao pragmatični Đinđić. Vojislav Koštunica, sa druge strane, nije bio neko ko je često govorio, prema sećanjima Mićunovića na te godine.

- Nikad nisam znao da je monarhista, niti konzervativac, jer se vrlo malo eksponirao u idejnom smislu – navodi Mićunović za Nedeljnik.

Na sledećim parlamentarnim izborima 1992, drugim od uvođenja višestranačja, dolazi do novog cepanja. Ovog puta udarac je jači.

Nakon uvođenja sankcija UN-a, Vuk Drašković osniva DEPOS (uz podršku većine SANU), kojim pokušava da smeni Slobodana Miloševića. Ideja nije naišla na odobravanje većine u DS-u, pa je grupa oko Koštunice – uključujući Draška Petrovića i Vladana Batića i drugih – prvo osniva DS frakciju za DEPOS, a potom i Demokratsku stranku Srbije (DSS).

Demokratski pokret Srbije (DEPOS), kao politička koalicija desnog centra sastavljena pred izbore tada insistira na nacionalnom pitanju, dok, kako DSS na svom sajtu kaže „…za DS nacionalno pitanje praktično nije postojalo, ili se svodilo na tezu o posebnoj odgovornosti srpske nacije, kao najveće, za očuvanje Jugoslavije.“

Demokrate, sa Mićunovićem i Đinđićem na čelu, bili su primorane da grade stranačku organizaciju. U stranku je ušao Miroljub Labus, a negde u isto vreme učlanjuje se i Boris Tadić, koji odmah postaje sekretar Glavnog odbora. Tada se javnost upoznaje sa novim ličnostima čija su imena poznata i današnjoj javnosti – Radomir Šaper (otac Srđana Šapera), Gordana Čomić, Ljiljana Lučić, Boško Mijatović i drugi. Grupa omladinaca Demokratske stranke tada takođe dobija priliku na velikoj sceni, poput Gorana Vesića i Srđe Popovića.

SPS na tim izborima osvaja skoro 29 odsto glasova, radikali nešto više od 22 odsto, DEPOS 19 (SPO,DSS, Nova Demokratija) i Demokratska stranka koja je izašla samostalno - 4,1 odsto. Đinđić to razume kao potrebu za modernizacijom i naredne godine pokreće pitanje promena na čelu stranke. Za to dobija podršku članstva. Međutim, Mićunović odbija da podnese ostavku i nastaje kriza.

Zabeleženo je i da je Mićunović optužio Đinđića da od DS-a želi da napravi preduzeće i da ima dogovor sa SPS-om da preuzme DS. Poznavaoci kažu da je tada promenjen opis stranke, umesto "debatnog kluba" zaiste je postalo "žuto preduzeće", kako i danas vole da je nazivaju politički protivnici. Đinđić je u DS uveo privrednike Slobodana Radulovića i Radoja Đukića, koji su posle izbora prihvatili ponudu SPS-a da uđu u vladu Mirka Marjanovića. Zbog toga su isključeni iz stranke.

Novi vanredni izbori u godinama hiperinflacije nisu se dugo čekali, pa je već u decembru 1993, Milošević raspustio skupštinu zbog “blokiranja mehanizma za odlučivanje”. Tada SPS osvaja 36,6 odsto, DEPOS 16,6 odsto, SRS 13,85 odsto, a Demokratska stranka sa Zoranom Đinđićem kao kandidatom osvaja 11,5 odsto i 29 poslaničkih mandata. Nakon toga izbor za predsednika stranke bila je tehnička stvar.

Spor između predsednika stranke Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića, razrešen je na Vanrednoj skupštini Demokratske stranke 1994. godine, kada Dragoljub Mićunović rezignirano podnosi ostavku. Mićunović, potom, sa grupom starijih demokrata osniva Demokratski centar, a za novog predsednika DS-a izabran je Zoran Đinđić, navodi Vreme.

Mićunović se seća drugačije verzije događaja, te u pomenutom tekstu za Nedeljnik navodi da je iz stranke ”izbačen” i to odlukom ”Glavnog odbora bez ikakvog objašnjenja”. Sa Mićunovićem odlazi i nekoliko članova i rukovodilaca stranke, a većina koja ga je u tom sukobu podržavala – poput Borisa Tadića – postaje unutarstranačka opozicija novom predsedniku.

Jedan od rezultata njihovog delovanja bila je i promena u Statutu DS-a, koja je predviđala proveru poverenja predsedniku i organima stranke mesec dana nakon parlamentarnih izbora.

Paradoksalno, obaveza reizbora kasnije je ukinuta, a mandat predsednika produžen je desetak godina kasnije, 2006, na skupštini DS-a, sa dve na četiri godine – tokom mandata Borisa Tadića. Duplo paradoksalno, kada je 2008. godine pravljeno takozvano ”istorijsko pomirenje” SPS-a i DS-a, Mićunović i Tadić pravdali su ga upravo propalim dogovorima sa SPS-om, za koje su 1993. godine optuživali Đinđića.

Koalicija Zajedno poznatija kao koalicija Za promene — ZAJEDNO! (SPO, DS, GSS) bila je koalicija centra sastavljena pred izbore 1996. godine. Tada, na saveznim izborima DS osvaja 22 mandata, dok na lokalnim izborima u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu i preko 40 opština u Srbiji ostvaruje pobedu. Bio je to prvi veliki poraz Slobodana Miloševića.

Milošević nije priznao rezultate, a odgovor je stigao kao talas tromesečnih studentskih i opozicionih protesta na zimu 96/97, sa sve dočekom Nove godine na ulici. Građanske šetnje predvodili su Drašković i Đinđić, dok su na čelu studentskih kolona u Beogradu stajali Čedomir Jovanović i Čedomir Antić. Zoran Živković vodio je iste proteste u Nišu. Kada represija nad demonstrantima nije dala rezultate, konačno, pod pritiskom međunarodne zajednice, Milošević u februaru priznaje poraz.

Zoran Živković izabran je za gradonačelnika Niša, a Zoran Đinđić postaje prvi demokratski izabrani gradonačelnik Beograda. Član izvršnog odbora Grada Beograda postaje i Goran Vesić, dotadašnji šef kabineta i ”glavni operativac” Zorana Đinđića.

Republička SPS-JUL vlast ubrzo ograničava snagu DS-a u gradu, a samo četiri meseca od izbora, na hitnoj sednici zakazanoj u odsustvu gradonačelnika, sa jedinom tačkom dnevnog reda o smeni Đinđića, za su glasali odbornici SPS, JUL, SRS i SPO.

Logično, to je značio i slom koalicije Zajedno, uz ponovljene optužbe o tome ko se, kada i zašto sastajao sa Miloševićem. Do 2000. godine na čelu grada bio je SPO.

Sa takvom slikom opozicije, Milošević je mirne glave ušao u redovne parlamentarne i predsedničke izbore na jesen 1997. godine, koje bojkotuju DS i DSS. Vladu formiraju socijalisti, JUL i Nova Demokratija Dušana Mihajlovića, a u parlament ulaze i radikali, kao i SPO.

Nakon NATO bombardovanja, pod snažnom anti-kampanjom režima, Đinđić razmišlja o napuštanju čela stranke, piše Vreme. Ipak, na stranačkim izborima tesnom većinom pobeđuje Slobodana Vuksanovića, člana stranke od osnivanja. Vuksanović će 2001. godine takođe napustiti DS i osnovati Narodnu Demokratsku Stranku, a nekoliko godina kasnije ispred DSS-a vršiti funkciju ministra prosvete i sporta. Danas je član SNS.

U to vreme u stranku ulazi i Čedomir Jovanović, istaknuti studentski lider. Posle rada po stranačkim odborima, čuvanja vatre nakon NATO bombardovanja i isticanja u petoktobarskim dešavanjima, Jovanović postaje potpredsednik DS-a i šef poslaničke grupe koja je pobedila Miloševića. Ostaće upamćeno da je učestvovao i u akciji JSO-a 2001. godine kada je Slobodan Milošević izručen Hagu.

U jesen 1999. godine opozicija se prvi put okuplja na poziv Dragoljuba Mićunovića i Demokratskog centra. Jula meseca dvehiljadite potpisan je sporazum o zajedničkom izasku na izbore 18 opozicionih stranaka kao koalicija DOS – Demokratska opozicija Srbije.

Petog oktobra 2000. godine Miloševićev režim pada, Vojislav Koštunica postaje predsednik, dok je Zoran Đinđić izabran za predsednika Vlade. Zoran Živković postaje ministar unutrašnjih poslova Srbije i Crne Gore, a njegov savetnik Goran Vesić.

Do ubistva Zorana Đinđića 2003. godine nije bilo jakih suprotstavljenih struja u DS-u, ali DOS je bio na izmaku. DSS napušta koaliciju, a sukob nastaje između Đinđića i Koštunice. Govorilo se da je uzrok u tome što su u pitanju potpuno različita shvatanja budućnosti Srbije.

Posle atenata na Đinđića, sukobi u stranci bili su neminovni. Zoran Živković, dotadašnji zamenik predsednika stranke postaje Đinđićev naslednik, a potpredsednik Vlade postaje Čedomir Jovannović. Ubrzo, rejtnig DS-a kreće nizbrdo. Spasioc se pronalazi u Borisu Tadiću.

Na vandrednim parlamentarnim izborima 2003. godine DS izlazi samostalno sa Tadićem kao nosiocem liste i osvaja 37 mandata. Vladu formira DSS-SPO-G17+ uz manjinsku podršku SPS, na čelu sa Vojislavom Koštunicom.

To je, da, bio kraj DOS-a.

Boris Tadić u februaru 2004. godine izabran je i za predsednika republike, pobedivši radikala Tomislava Nikolića.

U isto vreme se Mićunovićev Desni centar ponovo se priključuje Demokratskoj stranci da bi joj, kako kaže, pomogli da stane na noge. Tada čaršijske priče tome da su uticaj u stranci u periodu Borisa Tadića sticali ljudi iz njemu najbližeg okruženja – poput Jeremića, Srđana Šapera, Nebojše Krstića, Mikija Rakića i drugih - na izvestan način će se potvrditi nekoliko godina kasnije kada ovi ljudi budu dobili visoke stranačke ili državne funkcije.

Iste godine u stranku se učlanjuje Dragan Đilas, jedan od vođa studentskih protesta 1996. godine, govoreći da to čini zbog Borisa Tadića. Bio je i član Izvršnog i Glavnog odbora stranke, i obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike.

U novembru 2004, nakon pobede Borisa Tadića na stranačkim izborima, Čedomir Jovanović podnosi zahtev za formiranje Liberalno-demokratske frakcije u okviru stranke, zbog čega biva isključen iz DS-a. Obrazloženje je glasilo da je „iznosio teške kvalifikacije o političkom delovanju stranke i njenog predsednika“ i time povredio stranačku disciplinu. Liberalno-demokratska frakcija organizovala je u maju 2005. godine kampanju „Srbiji se žuri“, a karavan LDF-a obišao više od 25 gradova u Srbiji. U novembru iste godine osnovana je Liberalno demokratska partija, a za prvog (i jedinog za sada) predsednika izabran je Čedomir Jovanović.

U dve Vlade Vojislava Koštunice do 2008. godine, DS je u jednoj bila opozicija a u drugoj partner. Tada ministar odbrane postaje i Dragan Šutanovac, sa prethodnim iskustvom savetnika u ministarstvu unutrašnjih poslova i predsednika skupštinskog Odbora za bezbednost.

Na izborima 2008, koji su usledili nakon što je u skupštini potvrđen novi Ustav sa preambulom o Kosovu, DS je osvojila 102 mandata u parlamentu, a Boris Tadić tesnom većnom u drugom krugu ponovo izabran za predsednika republike.

Tada dolazi do čuvenog ”istorijskog pomirenja” Demokratske stranke i SPS-a predvođenih Ivicom Dačićem. ”Deklaracija o političkom pomirenju”, krunisana je koaliconim sporazumom o formiranju Vlade. Kasnije se u medijima spekulisalo da je pomirenju posredovao Miodrag Miki Rakić, šef kabineta predsednika Tadića od 2004. godine.

O Rakiću se do pre nekoliko godina nije mnogo znalo, iako je bio član stranke od 1996. godine. A onda su se pojavile informacije da se njegovo ime pojavljuje u svedočenjima na Specijalnom sudu i u dokumentima Vikiliksa u vezi sa hapšenjem Ratka Mladića i saradnje sa Haškim tribunalom, afere Darka Šarića, Stanka Subotića, Miroslava Miškovića i drugih. Takođe, iz izvora Vikiliksa javnost saznaje da je 2008. godine predsednik zadužio Rakića da ohrabri Tomislava Nikolića da podeli Srpsku radikalnu stranku, zbog toga što su bili presudni za proevropski put Srbije.

Oktobra iste godine, cepanjem radikala osnovana je Srpska napredna stranka na čelu sa najednom proevropskim Tomislavom Nikolićem. U jednom trenutku je Nikolić otišao toliko daleko da je rekao da je “politika DS dobra, ali da se ne sprovodi.” Ubrzo se stranci priključio i Aleksandar Vučić, takođe prijatelj Mikija Rakića, što obojica nisu krili u javnosti.

Dragan Đilas je te godine izabran za gradonačelnika Beograda, a Vuk Jeremić, sa nekoliko godina iskustva kao savetnik Borisa Tadića za spoljnu politiku, dobija resor spoljnih poslova, dok mesto šefa kabineta ministra pripada Borku Stefanoviću. Srđan Šaper postaje član Predsedništva stranke, dok Nebojša Krstić vodi kampanju Tadića za predsednika te godine, te vrši funkciju medijskog savetnika.

Bojan Pajtić, član Demokratske stranke od 1996. godine, izabran je iste godine za predsednika Vlade AP Vojvodine. Iza njega je stajalo višegodišnje iskustvo rada u lokalnim odborima i politici u Novom Sadu, kao i mesto predsednika Izvršnog veća pokrajine.

Već 2009. godine Demokratska stranka doživljava prvi poraz od naprednjaka i to na opštini Voždovac, što je samo bio uvod u ono što će nekoliko godina kasnije uslediti.

U šturom saopštenju posle izbora DS najavljuje nastavak razgovora o parlamentarnoj većini između Borisa Tadića i Ivice Dačića, koji je tada, usled dobrih rezultata svoje partije, rekao da se “ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer”. Svi znamo kako se to završilo.

Ivica Dačić se ipak odlučio za koaliciju sa Aleksandrom Vučićem i SNS-om. Ostalo je istorija u kojoj DS prolazi kroz brutalnu demonizaciju u medijima bliskim režimu, uz uvek aktuelni narativ o krađi, tajkunima i "žutim lopovima". Niko iz DS-a do danas nije osuđen za optužbe vlasti.

Ovakav rezultat i epilog dovodi do novog ozbiljnog trvenja u Demokratskoj stranci na relaciji Đilas - Tadić, oko mesta predsednika stranke. Šuška se da na scenu ponovo stupa Miki Rakić, i da je kompromis napravljen – usvajanjen novog Statuta DS-a po kome je uvedena instanca počasnog predsednika. Na 15. skupštini stranke u novembru 2012. godine, za predsednika izabran je Dragan Đilas, a Boris Tadić je imenovan za počasnog predsednika.

U godinama koje dolaze, DS obeležavaju snažni unutarstranački sukobi, cepanja i isključenja iz stranke. U javnosti se postavljalo pitanje da li je to zbog ideoloških razlika i ideje Đilasa da politiku DS-a vrati građanskoj, više levoj, opciji. Međutim, jasno je da ideologija nije imala veze sa sukobima, već da su oni pre svega personalni. Jer se nisu do kraja razrešili do danas.

Ipak, neki članovi, poput Gorana Vesića, imaju ideju o tome da je trenutak za promenu politike DS-a. Vesić piše "manifest za reformu DS-a" i upućuje ga Draganu Đilasu, što je, kako je sam rekao, bio "poslednji i lični pokušaj da pomogne novim ljudima u DS da nešto promene posle izbornog poraza". Nakon toga Vesić 2013. godine, uz reči da "DS nema politiku" napušta stranku i priključuje se pobedničkoj SNS. Tri godine kasnije postaje i član Glavnog odbora te stranke.

Iako je praksa ustaljena praktično s početka višestranačja u Srbiji, takozvani "preletači" svoju puni sjaj doživaljvaju upravo sa prelaska vlasti sa DS-a na SNS - zabeležni su čak i slučajevi u kojima su kompletni lokalni odbori menjali stranku i prelazili u vladajuću stranku.

Na gradskim izborima 2012. godine Dragan Đilas osvaja 35 odsto glasova građana Beograda i priliku da vodi glavni grad u još jednom mandatu. Sreća je kratko trajala, kada mu u septembru sledeće godine, odbornici predvođeni SNS-om i SPS-om izglasavaju nepoverenje po sličnom receptu pripremljenom za Zorana Đinđića 1997. godine.

Početkom juna 2012. godine za predsednika Generalne skupštine UN-a izabran je Vuk Jeremić, a godinu dana kasnije isključen je iz Demokratske stranke zbog nepoštovanja odluke Glavnog odbora DS i kršenja Statuta stranke.

Novi čelnik stranke Dragan Đilas potom je tražio od bivših ministara da podnesu ostavke na poslaničke funkcije. Dušan Petrović je to odbio, pa ga je stranka isključila iz članstva januara 2013. Ubrzo, Petrović je formirao zasebnu poslaničku grupu u Skupštini Srbije i učestvuje u osnivanju nove stranke Zajedno za Srbiju, čiji je predsednik.

U isto vreme, nakon izbora Đilasa za predsednika DS i Zoran Živković napušta partiju, te formira Novu stranku, čiji je predsednik. U januaru 2014, dva meseca pred vandredne parlamentarne izbore DS napušta i počasni predsednik Tadić, zajedno sa brojem visokih funkcionera i osnivaju Socijaldemokratsku stranku Srbije (SDS).

Usled sve lošijih izbornih rezultata, i pod udarom režimske propagande, u martu 2014. godine i Dragan Đilas se povlači iz stranačkog života. U maju je održana nova izborna skupština DS-a, na kojoj je u trci za lidersku poziciju izgubio od Bojana Pajtića. U oktobru 2014. godine podneo je ostavku i na funkciju poslanika u Skupštini Srbije i povukao se se iz javnog života. Iz stranke se Đilas iščlanio krajem juna 2016. godine, ali nije želeo da komentariše razloge za takvu odluku.

Iste godine Demokratsku stranku napušta i Aleksandar Šapić, pomoćnik gradonačelnika Đilasa od 2009. godine i predsednik Gradskog odbora DS-a od 2011. U junu 2012. godine na izborima je izabran za predsednika opštine Novi Beograd. U novembru 2014. osniva i udruženje građana „Za naš grad“.

I Borislav Stefanović je tokom leta 2015. godine dobio ideju da pokuša i utiče na promenu politike stranke. Predstavio je novi program koij u ”centar stavlja čoveka i njegove potrebe” i koji je trebao politiku DS-a da pomeri ulevo, ka socijaldemokratiji. Navodeći da DS nije ni razmatrao njegovih ”Dvadeset i četiri tačaka za Srbiju”, Stefanović napušta stranku i osniva pokret Levice Srbije, sa kojim na sledećim izborima osvaja glasove na nivou statističke greške.

Pred vandredne parlamentarne izbore 2016. godine, i sa pojavom novih snaga na političkoj sceni poput pokreta Dosta je bilo i Dveri, bilo je jasno da opozicija nije u stanju da pređe preko četiri godine međusobnog prepucavanja i da se ujedini. Baš kao i na prethodnim, DS tada osvaja oko 6 odsto glasova, što tradicionalno dovodi do nove smene na čelu partije. Na istim izborima učestvuju i Levica Srbije Borka Stefanovića, ali i socijaldemokrate Borisa Tadića u koaliciji sa LDP-om Čede Jovanovića i Lige Socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka.

Septembra 2016. godine Bojan Pajtić je smenjen sa mesta predsednika stranke, a na njegovo mesto dolazi Dragan Šutanovac.

Već naredne godine, premijer Srbije Aleksandar Vučić najavljuje kandidaturu za predsednika Republike. U Srbiju se iz Njujorka vraća i Vuk Jeremić, osniva Narodnu stranku desnog centra i najavljuje kandidaturu na izborima za predsednika. Demokratska stranka na tim izborima podržava kandidaturu dotadašnjeg ombudsmana Saše Jankovića.

Rezultate tih izbora gledamo i danas.

Paradoksalno, spomenik osnivaču DS-a Borislavu Pekiću podigla je 2016. godine Vlada Aleksandra Vučića, bivšeg radikala i ljutog protivnika Demokratske stranke, a i spomenik ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću, po svemu sudeći, biće postavljen u vreme vlasti Vučića, koji će, između ostalog biti upamćen i po tome što je tablu Bulevara Zorana Đinđića prelepio nalepnicom sa natpisom "Bulevar Ratka Mladića".

****

Demokratska stranka prvi put u svojoj istoriji nije ušla u gradsku skupštinu i to je najgori rezultat ove partije u poslednjih šest godina vlasti naprednjaka. Barem za sada DS ostaje parlamentarna stranka, do nekih sledećih parlamentarnih izbora. Ipak, u skupštinama opštine širom Srbije demokrate jesu opozicija, dok su u retkima i vlast.

Ovo može biti još jedna prilika za potpuni restart politike Demokratske stranke, čak možda i prilika da delovanje usmere na odbore van Beograda i ojačaju poziciju na lokalu za sledeće redovne, mada verovatnije vandredne, izbore. Na Tviter profilu jednog od potpredsednika partije Igora Salaka objavljen je predlog kako to uraditi u "tri tačke":

Mada, sličnih prilika je bilo i u prethodnih šest godina.

Dragan Đilas, uz podršku Saše Jankovića, Jeremića i Borka Stefanovića najavljuje širenje uticaja njihove koalicije i van Beograda. Kako se to uklapa u ideju Borisa Tadića o ponovnom ujedinjavanju DS-a, što ono kažu – živi bili pa videli.