Seksizam i Beograd: Koliko je naš grad planiran i za žene?

U Srbiji se žene osećaju manje bezbedno nego muškarci, a u okviru istraživanja koje je sprovao Autonomni ženski centar, svaka deseta ispitanica je navela da se ne oseća bezbedno u mestu u kom živi. U okviru istog istraživanja pominje se da je 80,8 odsto žena navelo da same brinu o svojoj bezbednosti, a njih 13,1 kao službu koja brine o tome vidi policiju. I u manjem i u većem gradu poznajem žene koje su silovane, a skoro svaka žena koju poznajem, doživela je neki oblik nasilja.

Imam 28 godina i za to vreme iskusila sam i život u malom, tihom i mirnom gradu, i u onom velikom, bučnom, glavnom gradu Srbije. Navike su se menjale, kao i dinamika i intezitet života, ali ono najjače osećanje koje je u oba mesta preovladavalo bio je strah. Ni u jednom mestu se nisam osećala bezbedno, imalo ono pet ili stotinu i pet hiljada stanovnika. U oba grada sam u nekoliko navrata doživela jeziva i grozna iskustva uznemiravanja na ulici. Bilo da je u pitanju "obično dobacivanje", verbalno napadanje, praćenje, ili jednostavno hladna neprijatnost koja zaledi krv i osuši grlo dok hodam mračnim ulicama grada i znam da bi nešto moglo da mi se desi. Taj osećaj nedostatka bezbednosti dok radim najjednostavniju radnju koju mi, stvorenja sa dve noge, možemo raditi - hodam asfaltom, bio je svakodnevni scenario.

Jedini način da se osećaš bezbedno dok se vraćaš sama kući je da postaneš vampirica

Kako sam rasla, menjalo se dosta stvari, ali ovaj strah je ostao tu. Zašto se u gradu u kome živim ne osećam bezbedno? Da li je ovaj grad uopšte projektovan za mene? Da li je Beograd muškog roda i kako biti žena u jednom ovakvom gradu?

O ovom fenomenu razgovarala sam sa Žaklinom Gligorijević i Milenom Zindović, jednim od osnivačica Ženskog arhitektonskog društva ŽAD.

Urbanizam se često posmatra kao rodno-neutralna disciplina. Kao da smo svi u ovom gradu istog pola i istih potreba, poput proizvoda iz fabrike. Podrazumeva se da i javni prostor koristimo na isti način: da identično koristimo prevoz, objekte za rekreaciju, parkove, da jednak broj sati provodimo na poslu i kod kuće i da smo jednako bezbedni na ulicama našeg grada. U Srbiji, kao i u većini zemalja, neutralno podrazumeva mušku perspektivu i muške interese. Iako je Beograd muškog roda, a Subotica nije, svi gradovi u Srbiji su takođe kreirani za potrebe prosečnog, belog muškarca.

Uvođenje rodne perspektive u urbano planiranje gradova prvi je sproveo Beč, koji već 25 predano godina radi na dizajniranju savršenog grada i za žene i za muškarice. Kod nas u Srbiji, iako je 40 jedinica lokalnih samouprava potpisalo Evropsku povelju o rodnoj ravnopravnosti koja u nekoliko članova (Član 25, 26 i 28) ističe važnost uzimanja roda u obzir pri urbanizmu i lokalnom planiranju, u vašem slobodnom kretanju gradom i korišćenju javnog prostora nije važno da li ste muško ili žensko.

- Pozicija žene u društvu određivala je i količinu pažnje koju će dobiti u planovima, pa su na primer sedamdesetih godina prošlog veka organizacija stanovanja i njemu pratećih sadržaja kao i bezbednost u javnom prostoru bile teme kojima su se bavili urbanisti i u okviru Generalnog Urbanističkog plana Beograda 1972. ugradili obavezu obezbeđenja uslova uređenja grada koji se mogu smatrati rodno senzitivnim - objašnjava mi Žaklina Gligorijević, doktorka nauka, iskusna urbanistkinja i bivša direktorka Urbanističkog Zavoda Beograda.

Međutim, sa krizom devedesetih nestaje i prefinjeni pristup planiranju, kaže mi Žaklina.

- Urbanističko planiranje svodi se na obezbeđenje minimalnih uslova za funkcionisanje grada i elementarne numeričke parametre u okviru kog su između ostalog, zapostavljena i pitanja udobnog i bezbednog funkcionisanja žena u gradskom prostoru - kaže ona.

Pitanja o rodnoj ravnopravnosti u urbanističkom planiranju i urbanom dizajnu potegla je u okviru nedavne studije mlada arhitektica Milena Zindović, direktorka Javnog urbanističkog preduzeća "Plan" iz Šapca. Analiza je rađena za potrebe Stalnu konferenciju gradova i opština Srbije, SKGO i predstavlja jedan od prvih apela da se u Srbiji o ovoj temi govori.

- Sličan princip se prepoznaje se i u arhitektonskom projektovanju, gde je modernizam sa industrijalizacijom i masovnom gradnjom, uveo ideal čoveka koji je postao prostorna mera za projektovanje – zdrav muškarac širine 60 cm, visine 180 cm. Iz ovih prosečnih, statističkih dimenzija čoveka, arhitektura, građevina, dizajn i nizdrugih profesija razvile su čitav niz mera koje danas predstavljaju standarde industrije. U toku te generalizacije i tipizacije, rod retko dobija svoje mesto, dok interesne grupe češće formiramo na osnovu zajedničkih funkcionalnih karakteristika: pešaci, biciklisti, vozači, zaposleni, privrednici, administracija; ili na osnovu godišta: penzioneri, deca, mladi i slično - navodi ona u analizi.

UČESTVOVANJE ŽENA U KREIRANJU PROSTORA

Jedan od faktora zapostavljanja potreba i interesa žena i devojčica je muška dominacija na pozicijama donosilaca odluka. Ako samo krenemo da razlažemo ovaj problem, saznaćemo da je stopa zaposlenosti muškaraca gotovo dvostruko veća od stope zaposlenosti žena (muškarci 43,3 odsto, žene 28,6 odsto). Zatim, ako govorimo konkretno o ženama koje se bilo šta pitaju o gradu u kome žive, statistika je opet poražavajuća, samo 5,6 odsto žena su predsednice opština/gradonačelnice, a 32,2 odsto žena su odbornice u skupštinama opština/gradova. U gradskim i opštinskim većima sedi svega 16,7% žena. Poznato je da se neki problemi uvide tek kada vam zabodu prst u oko putem medija, ali nažalost žene i ovde gube, jer je njihova uloga u medijima tri i po puta manja od uloge muškaraca.

- Veći broj žena na ovim funkcijama bi sigurno pomogao, ali je značajno da imamo više svesnih predstavnika istog načina mišljenja, bez obzira na pol, koji će podizati svest, zastupati i zagovarati veću bezbednost i bolje uslove boravka i života u javnom i privatnom prostoru za žene i predlagati politike, propise i zakone u ime i za bolji, udobniji i dostojan položaj i život svih žena, i svih godina u gradu - predlaže Žaklina.

U svojoj analazi, Milena Zindović ističe da se urodnjavanje grada često posmatra kao strategija fokusirana na žene, ali da to nije strategija posvećena isključivo potrebama žena već i odnosima među polovima i različitim okolnostima u kojima se nalaze žene, ali i muškarci. Cilj je postizanje "grada za sve".

JAVNI PREVOZ

Koliko vam se često desilo da izbegavate prevoz samo da biste izbegle mogućnost da se neko "slučajno" trlja o vas, "slučajno" vam pređe rukom po zadnjici ili vas "slučajno" posmatra kao gladni vuk? Ljudi koji su oko vas i koji svedoče ovakvim situacijama uglavnom ne preduzimaju ništa povodom istih, jer se nekako naviklo i podrazumeva se da svaki autobus ima jednog kripera koji će se vama usrati u dan, nedelju, mesec. Srećom, uznemiravanje je konačno postalo krivično delo i možete da prijavite nekog pre nego što vam se nešto strašno zaista desi. Za uspešno urodnjavanje grada potrebna je detaljna statistika o navikama i potrebama polova, koje kod nas nema. Ipak neka istražavanja na osnovu kojih se mogu ilustrovati različitosti korišćenja prostora kod muškaraca i žena su sprovedena. U korišćenju javnog prevoza nam nije čak ni potrebno istraživanje da bismo zaključili da razlike u potrebama i ponašanju postoje, dovoljno je da samo posmatrate način sedenja. Baš zbog ovoga, u madridskom javnom prevozu su postavljena upozorenja protiv takozvanog "manspreading" sedenja.

Analiza Republičkog zavoda za statistiku otkrila je da i žene i muškarci u proseku provedu sat vremena u putovanju, s tim što žene manje od polovine tog vremena provedu u javnom prevozu, a muškarci u vožnji kolima. Osim tehničkih i praktičnih prepreka u javnom prevozu koje bi trebalo da budu olakšane ženama, definitivno je najveći problem uznemiravanje. Prema istraživanju o seksualnom uznemiravanju u javnom prevozu koje je sprovedeno 2007. godine, uznemiravatelji se najčešće trljaju o žrtvu, jer je taj oblik maltretiranja u uglavnom prepunim vozilima javnog prevoza najneupadljiviji. Skandalozan je podatak da su u 22 odsto slučajeva žrtve bile izložene masturbaciji muškaraca.

Evropska povelja o rodnoj ravnopravnosti takođe naglašava da žene u većoj meri koriste javni prevoz "zbog faktora kao što su primanja, starateljske obaveze ili radno vreme"(Član 26) i da potpisnice moraju biti svesne različite mobilnosti i načina korišćenja javnog prevoza.

Kako bi se poboljšalo iskustvo žena u korišćenju javnog prevoza, Brazil je recimo, uveo dodatno osvetljenje u svim vozovima i autobusima, dok u određenim gradovima Indije i Japana postoje prevozi rezervisani isključivo za žene.

JAVNI PROSTOR

Iako postoje brojne razlike i stavke koje treba uzeti u obzir kada govorimo o različitom korišćenju, parkova, rekreativnih centara, stambenih objekata kod žena i muškaraca, najbitnija je svakako bezbednost. U Srbiji ne postoje reprezentativna istraživanja državnih institucija o seksualnom nasilju. Jedini dostupni podaci su podaci Republičkog zavoda za statistiku o broju prijavljenih, optuženih i osuđenih lica za ovo krivično delo i podaci istraživanja Autonomnog ženskog centra iz 2003. godine.

- Grad se može učiniti bezbednijim najpre kroz podizanje svesti o činjenici da nasilje nad ženama postoji, kao i stvaranjem uslova za obeshrabrivanje nasilnika, dobrim dizajnom, pažljivom javnom rasvetom, kontinualnim aktivnostima i monitoringom javnog prostora, uključujući i sve tehničke metode bezbednog, prijatnog, smart društva i grada - smatra Žaklina Gligorijević.

Milena Zindović u svom istraživanju kao primer izdvaja ulične fasade objekata koje su odvojene odkolovoza i trotara širokim pojasom visokog zelenila koje tokom eksploatacije može stvoriti mračne i nesigurne prilaze ulazima. Smatra da se prekomponovanje elemenata u regulaciji ulice i planiranje adekvatne javne rasvete, može već u fazi planiranja preduprediti osećaj nebezbednosti kod budućih korisnica i korisnika. Kao još jedan u nizu primera navodi "otvorene blokove u našim gradovima, nastale sredinom 20. veka. Kao odlika modernističkog urbanizma, ovi blokovi obiluju neartikulisanim i nedefinisanim javnim prostorom između objekata, koji često biva uzurpiran ili od strane parkiranih automobila ili od strane pojedinih grupa korisnika, čineći prostor nebezbednim".

Pošto grad ne čini mnogo u povećanju bezbednosti, za to su u Srbiji uglavnom zadužene nevladine ženske organizije, koje su, za razliku od grada, rešile da iskoriste benefite razvoja tehnologije. Aplikacija "Bezbedna" koju možete skinuti besplatno omogućava da se jednim klikom na SOS SMS, pošalje poruke sa lokacijom na kojoj se korisnica nalazi i time obavesti svoje najbliže da je u opasnosti i gde je mogu naći. Aplikacija takođe može pozvati policiju i pružiti obaveštanja o najbližim centrima za pružanje pomoći. Ne postoji istraživanje koje bi nam pokazalo u kojim delovima grada je došlo do navećeg broja uznemiravanja,ali kada sam jednom prilikom pitala devojke u Beogradu da li izbegavaju određene delove grada jer su manje bezbedni,rekle su mi da se uglavnom ne osećaju bezbedno, ma gde se kretale.

Kao što sam napomenula, u Beču se rodna perspektiva pažljivo sagledava već duži niz godina i toliko je ispred nas da se detaljno bavi slobodnim vremenom i ličnim preferencijama žena, nakon što je uredio stambeno pitanje i pitanje bezbednosti. Tako se u okviru jednog istraživanja tokom 1996. i 1997. grad bavio problemom korišćenja javnih parkova. "Pokazalo se da posle devete godine starosti broj devojčica u javnim parkovima dramatično opada, dok je broj dečaka nepromenjen. Urbanisti su se zapitali da li ovaj negativni trend može biti promenjen intervencijama u samom parku i 1999. započet je projekat rekonstrukcijedva gradska parka u petom distriktu" - navodi Zindović u svom istraživanju.

GDE SMO ONDA BEZBEDNE?

Nažalost, nigde. Postoji nešto još više poražavajuće od činjenice da grad u kome živite nije dizajniran za vas, a to je da žene u Srbiji nisu bezbedne ni u svojoj kući.

Prema podacima Mreže žene protiv nasilja, u 2016. godini u porodično-partnerskom nasilju ubijene su 33 zene, a od pocetka godine 2017. ubijeno je njih 14, što znači da je u Srbiji veća verovatnoća da će vas ubiti ili silovati vaš muž ili prijatelj, nego neznanac na ulici. Ipak, osvetljene ulice nikom ne bi smetale, složićete se.

KAKO NAPRAVITI BEOGRAD RODNO RAVNOPRAVNIM?

Ne tako što ćete posaditi cveće ili ga okrečiti u ružičasto sigurno. Lokalnih podataka o prostornim potrebama žena i načininima na koji koriste gradske prostore i gradske sadržaje nema. Milena Zindović u svom radu preporučuje niz mogućih rešenja među kojima je i skupljanje odgovarajuće detaljne statistike, veće učešće žena u donošenju odluka, ali pre svega i podizanje svesti o ženskim pravima i u službama poput policije, javnih prevoznika, komunalnih servisa, ali i u privatnom sektoru.

Dok ovaj grad je postane zaista naš, moraćemo da živimo zarobljeni u ovom tuđem, moraćemo pre svega da verujemo sebi i da se ponašamo u skladu sa sobom. Ali, imajte u vidu,kao što je jedna prostorna planerka Suzen Zelenski sa Univerziteta u Mičigenu rekla "Grad koji je dobar za žene, dobar je za sve".

Još na VICE.com:

Srpska verzija čarobne devojke iz snova

Gde je sad moj Beograd

Ljudska prava u Srbiji sakrivena iza zida