Na godišnjicu Oluje pričali smo sa decom iz izbegličke kolone

U Srbiji 23. godišnjica akcije "Oluja" obeležiće se 5. avgusta kao Dan sećanja na stradanje i progon žrtava. Hrvatska će, istog dana, proslaviti Dan pobede, i to odlikovanjem dvojice generala Ante Gotovine i Mladena Markača, pod čijom je palicom u najvećoj akciji hrvatske vojske 1995. godine iz Krajne proterano 220.000 Srba.

Informaciono-dokumentacioni centar "Veritas" je verifikovao 1.853 osobe poginule ili nestale od početka akcije "Oluja" u Hrvatskoj. "Od toga je do sada sahranjeno 930, dok se 922 lica još vode u kategoriji nestalih (po grupama: nestao = 493; nestao/poginuo = 190; nestao/pokopan = 239 lica)". Među poginulima je i devetoro dece navodi se na sajtu ove nevladine organizacije koja je objavila i mapu kretanja izbegličke kolone.

Kada je tog petog avgusta, oko podneva, objavljena vest da su hrvatske jedinice ušle u Knin, te je na kninskoj srednjovekovnoj tvrđavi postavljena hrvatska zastava, Srbi su u nepreglednim kolonama krenuli da odlaze. Spas su potražili u Srbiji, i od 220.000 njih većina se ovde zadržala. U 2017. godini još 29.000 hiljada je imalo izbeglički status.

Niko od njih, nijedna žrtva „Oluje” u Srbiji danas nema status civilne žrtve rata. Nako navodi Fond za humanitarno pravo razlog za to je činjenica da nadležni državni organi ne prepoznaju kao žrtve rata osobe koje su nastradale van teritorije Republike Srbije, iako to zakonom o civilnim žrtvama rata nije izričito propisano. "Ipak, neke žrtve „Oluje” ili članovi njihovih porodica uspeli su da ostvare prava po tom zakonu od njegovog donošenja 1996. godine, ali su im ona ukinuta kada je dotadašnja praksa 2013. godine preokrenuta", naveli su iz Fonda.

Broj dece koja su izbegla zajedno sa porodicama u "Oluji" nikada nije potvrđen, a VICE je razgovarao sa nekima od njih kako bismo saznali kako je ona izgledala iz njihovog ugla.

- Ostale su mi neke maglovite slike, kao da se radi o knjizi koju sam davno čitao. Užurban izlazak iz zgrade i ulazak u kola. Insistiranje na tome da ne zaboravimo psa kada smo došli kod rodbine na selo. Najlon na "Ladi“ umesto zadnje šoferšajbne koju je razbio jedan od gelera. Ne sećam se straha, ne znam da li sam ga potisnuo ili sam bio previše nesvestan situacije. Pas se izgubio negde u Bosni - priseća se Mirko za VICE.

Stan u kom je živeo sa porodicom je “država dodelila drugom licu”.

- Tako nam je rečeno pre deset godina kada samo pravili putovnicu. Kuća u kojoj se tata rodio je spaljena. Kuća u kojoj je odrastao i kuća u kojoj je mama odrasla su preživele. Može da se boravi u njima nekoliko dana - kaže Mirko.

On je pre mesec dana bio drugi put "tamo", a prvi pre tačno deset godina.

- Javila mi se želja da idem češće, jer hoću da se prisetim i saznam odakle sam. Na primer, sada sam prvi put video đedov grob, čoveka po kom sam dobio ime - kaže on.

Kaže da je i dalje ogorčen i ljut na Hrvatsku jer zna da u dosta slučajeva postoji "tiha diskriminacija, podmukla, nedokaziva".

- Dođeš kod lekara prvi, stigneš poslednji na red, jer se zoveš Desanka. I zato što se opstruišu procesi obnove porušenih objekata i postoje napori da se demorališe i taj mali broj ljudi koji želi da se vrati - objašnjava on.

I upravo Hrvatskoj državi i njenim predstavnicima Inicijativa mladih za ljudska prava u Zagrebu napravila je priručnik Kako se ispričati za zločine, uz poruku predsednici Hrvatske Kolindi Grabar Kitarović i premijeru Andreju Plenkoviću da su Srbima proteranim u "Oluji" dužni izvinjenje. Oni su odgovorili odlikovanjima genrala.

- Možda poželim da se nekada vratim u Hrvatsku, ako se nekad nešto ozbiljno promeni - kaže na kraju Mirko.

- Nekih sitnih detalja se sećam poput putovanja, koje i nije bilo neko putovanje već bežanje. Sećam se prebacivanja iz traktora u traktor, iz kamiona u kamion, letenja raketa iznad glave. Pored svega toga se sećam i topova u mom selu koji je trebalo da brane naše kuće, naša sela I gradove - kaže Miodrag.

Njegova porodica je iza sebe u Hrvatskoj ostavila kuću i zemlju koju su obrađivali i živeli od nje.

- Svake godine, jednom ili dva puta godišnje odlazim sa porodicom u moj dom. Odlazim dole zato što osećam da je to moj dom, moja otadžbina. Takođe odlazim dole - možda je to manje bitno, al ne i nebitno - jer se svake godine okupe ljudi koji su inače rasuti po svetu - ispričao je Miodrag.

On poseduje sva Hrvatska dokumenta, ne samo zato što mu je tako olakšano putovanje po svetu, već zato što je to "njegova zemlja".

- Tu sam rođen I jednostavno osećam potrebu da imam njihova dokumenta - kaže Miodrag.

Miodragova osećanja i odnos prema Hrvatskoj su kompleksni.

- Hrvatska je nezavisna drzava koja ima svoj put. Ja je poštujem I nemam ništa protiv njihove zemlje. Ali to je isto moj dom. Bio sam jako mali da bih se ljutio na nekog ili nešto, nema potrebe - kaže on.

Odlučio je da sve što se desilo tamo ostavi iza sebe.

- Ponekad poželim da se vratim, ali to samo kad ima ljudi, kad njih nema nemam ni želju da odem tamo - zaključuje on.

- "Oluju" nisam direktno preživela, ali se sećam osećanja koja sam tad imala i naravno iz priča roditelja. Naravno da odlazim dole jer je to moja kuća moj dom. Domovnicu imam jer se osećam kao da pripadam tu, i da nikad nisam ni odlazila odatle - kaže Sanja.

Ona živi u Beogradu, ali kaže da joj je u rodnom domu "lepše nego bilo gde drugde".

- Nedostaje nam svima to detinjstvo, kuća, imanje… Naravno da bih se vratila kad bih imala mogućnosti za to, i kad bi bilo više naroda - zaključuje Sanja.

Za ovaj tekst kontaktirala sam desetak mladih iz Krajine koji su te '95. bili u koloni, međutim, većina je rekla "ne" kopanju starih rana. Ipak to im svakog avgusta urade, i s jedne i s druge strane granice, pa taman kad rane iznova zarastu, za godinu dana im učine isto. I čini se da je to sudbina koju ne mogu da izbegnu.

Srbija je u subotu uveče počela obeležavanje Dana sećanja na stradanje i progon, u Kninu će na srednjevekovnoj tvrđavi u nedelju biti podignuta zastava Hrvatske i biće odlikovani generali koji su vodili akciju "Oluja". Političari će pokupiti političke poene. A Srbi iz Krajine? Oni će se prisetiti progona, i svojih dvorišta, i neće pričati neznancima o tome, jer mi možemo da ih saslušamo i da se saosećamo, ali teško da možemo da razumemo osećaj da je zemlja koja te ne želi ona o kojoj ti sanjaš.