Odrastanje

Nekoliko stvari o generacijama u Srbiji koje ne razumete

"Srbija brate, tehno, rep i narodnjaci. Srbija ekser, vutra i vinjaci."

pisao Galeb Nikacevic
30 Septembar 2017, 6:00am

Fotografija: autorov Facebook nalog

Moja generacija (kao i mnoge druge u Srbiji), odrastale su u svetu u kojem je kultura bila posmatrana kao normativan pojam, vrednosni pojam. Slušati narodnjake ili alternativnu muziku nije bila samo stvar ukusa, sklonosti ili estetike. Slušanje muzike je bio politički stav. Slušanje Cece je značilo da si za retrogradnu politiku Slobodana Miloševića, da si za režim. Značilo je pripadati takozvanoj Prvoj Srbiji. Sve drugo je bila takozvana Druga Srbija. Slušanje Partibrejkersa, Darkwooda (ili bukvalno bilo čega drugog) je značilo da si protiv Slobe. Nije tada bilo, kao danas, onih koje "boli kurac". Vreme je bilo vrlo polarizovano, kao da si sekirom presekao svet na dve polovine: za i protiv. Konzumiranje muzike i uopšte kulture zahtevalo je trud, vreme, posvećenost. Morao si da čitaš magazine, da pratiš televizijske i radijske emisije kojih je bilo ukupuno tri, ako si imao sreće. Tada muziku nisi mogao da čuješ tek tako.

Morao si, na primer, da čekaš na radiju sredom emisiju u 21h. Morao si da stigneš kući, otkazivao si viđanja, odjavljivao si se iz društva i trčao na bus da bi stigao. I onda bi mrzeo, prezirao radijskog voditelja ako bi govorio preko pesme, jer si pokušavao da je snimiš na kasetu za predstojeću žurku. Kaseta bi išla iz ruke u ruku i na kraju bi pola grada imalo istu verziju jedne pesme gde je prvih 20 sekundi glas nekog voditelja. Morali ste da sedite sa papirom i olovkom u ruci i da premotavate, pauzirate, puštate i tako u krug delove pesama i da zapisujete šta mislite da ste čuli. Potom biste išli na tačno utvrđene lokacije uvek istim danima, uvek u isto vreme na kojima se okupljala uvek baš ta gradska ekipa koja sluša baš taj zvuk.

Reperi, skejteri i hc/punk na Trgu Republike, a "roškari" (taj izraz mi je uvek bio sranje), rejveri na Platou kod Filozofskog. Pankeri u Manježu, nacoši prekoputa Pravnog ispred diskonta pića. Grad je tako podeljen. Tako je oduvek bilo, tako će uvek i biti.

Tamo bismo razmenjivali šta smo zapisali, šta smo čuli. Otkrivanje nove muzike je pretpostavljalo kilometre i kilometre prepešačenih delova grada u potrazi za radnjama ploča, diskova i kaseta gde bismo sedeli i preslušavali tonu nekakve muzike ne bismo li pronašli dragulje koji nas zanimaju. I ta saznanja bismo delili sa drugima. A ekipa koja je švercovala stvari iz Mađarske je bila posebna sorta i njih smo najviše voleli.

Skrinšot: Youtube.com

Dolaskom kod nekoga na gajbu, na osnovu ploča, kaseta ili stikera bismo ocenjivali ko je kakav, ko je kul, kakve stavove ima u životu i šta supkultura kojoj pripada govori o njemu, društvu u kojem je. Supkulture su nosile težinu, bile su stecišta kulturnih previranja, bile su generatori energije, bile su sile osovina sposobne da promene svet. Frontmen jednog benda je mogao da bude ikona, bastion, svetionik borbe za pravdu, glas onih koji glas nemaju. Jedan Zach de la Rocha je mogao da skupi u bilo kojem trenutku ljude, hiljade ljudi na ulici da naprave sranje. Bilo je i kod nas takvih. Na primer 1992. godine je to bio Rimtutituki. Nije supkulturni pokret za džabe bio pokret i to nije bila šala. Gubljene su glave, organizovane su tuče ne bi li se branilo čojstvo pripadnosti jednoj kulturi. Pripadnost, to je reč koju tražimo. Identitet.

Savremena tehnologija, talasi društvenih promena i sveopšta zasićenost uslovima života u kojima su se nalazile bivše jugoslovenske republike, a ponajviše Srbija, donela nam je, nakon duge izolacije — instant kulturu. Kulturu koja se nije razvijala postepeno, već je prodrla kroz opnu našeg vremena naglo, burno i tvrdo. Tranziciono. Igrali smo se igre mačke i miša nemajući vremena da se bavimo sadržinom te kulture. Samo smo prazno oponašali njene stilske odrednice maskirajući se u nešto što nismo razumeli. Time smo rodili frankenštajnovske, sinkretističke niše naizgled nespojivih stvari koje su delovale nakaradno, ružno, trapavo. To su bila platna na kojima se oslikavala sva beda onih koji su toliko silno želeli da budu kul, a nisu razumeli ništa. Njih smo ismevali, izvrgavali ruglu, ali ni to nije potrajalo. Jer vidite, konzumiranje kulture više ne iziskuje to vreme. Ne iziskuje taj trud. Ne iziskuje tu vrstu pripadnosti. Danas ti nisu potrebni magazini i televizijske emisije. Čak i da jesu, nema ih.

Tehnološka dostupnost je učinila da nam sve bude na klik daleko, aplikacije kao što su Shhazam i pretraživači kao što je Google su omogućile da samo delić jednog stiha ili tri tona budu dovoljni da saznamo ko je izvođač, koja je pesma. Usluge strimovanja i downloada nam omogućavaju da se sa celokupnom diskografijom upoznamo za tren oka. U sekundi si reper, metalac, panker. A kada je svako nešto, onda niko nije ništa.

Stilove možeš da menjaš, postaju transgresivni. Jedne nedelje ili jednog poslepodneva si ovo, a nekog drugog nešto drugo. Na jednom telefonu danas nosimo celokupne živote sakupljanja muzike koju smo stekli za jedno dosadno prepodne dok smo se borili sa temperaturom.

Sinkretizam je nova reč. Smrt žanrovskih odrednica je sudbina.

Jedan klinac danas tako ima u svom telefonu i tehno i narodnjake i repere i bilo šta što mu padne na pamet. Ta dostupnost, ta inflacija izraza je dovela do novog načina posmataranja muzike i tržišta. Samo tržište koje je živelo od nosača zvuka je počelo da umire sa Napsterom, a nepunu deceniju kasnije je i potpuno umrlo i moralo je da pronađe novi način zarade. S druge strane tehnološka dostupnost, internet i društvene mreže su dale glas svima, a kada svako ima glas — nema ga niko. Jer kako izabrati bilo šta u tolikoj buci, u tolikom i takvom šumu nepreglednih i neprebrojivih izvora stalnog i neutaživo novog stvaralaštva? Svaki telefon ima kameru i rikorder. Proizvodnja i dostupnost su postali lakši što je izbor učinilo nemogućim. To bodrijarovsko umnožavanje jezičkih diskursa koje je samu interdisciplinarnost učinila mogućom i nemogućom u isto vreme je, pre svega, ubila sadržaj, ubila je dubinu.

Ona više nije moguća, jer ona iziskuje vreme koje nemamo. Imamo samo stilske odrednice i one su počele da se prodaju. Rodili smo spot kulturu: kulturu kratkog, brzog i glupog. Više nema albuma, samo singlovi. Pesme ne prolaze bez spotova. Tri hita na jutjubu su dovoljna da izvođači krenu na turneje. A ono što ih je definisalo je postalo tržišna alatka. Industrija je tu pronašla način da zaradi lovu. Stil je počeo da se kupuje i time su se, na primer, pank i srodni pravci odrekli svog društvenog angažmana, svoje kontrakulturalnosti, svog glasa radničke klase i počli su da rabe svoju reputaciju obraćajući se klincima srednje, visoke srednje klase i bogatima poručujući im — hej! I ti možeš da budeš kul! — samo skini ovaj album, kupi ovu stvar. Ramones majica se sada kupuje u Zari za hiljadu dinara. Punk je postao stilska odrednica i ne generiše više moć supkulturnog pokreta, jer se ne obraća radničkoj klasi. Ista je stvar sa hip-hopom koji je odavno prestao da bude glas manjine, koji je odavno prevazišao Public Enemy "Fight the Power" ili NWA "Straigh outta Compton". Danas je on ovaploćenje najgoreg konzumerizma. Nisu samo ova dva pravca pretrpela to. Njih pominjem, jer su mi prvi pali na pamet. Ista je stvar i sa svima ostalima. Time su žanrovi ušli u svoju metastazu i kraj im je bio na vidiku.

Politka koja se vodi danas je naučila dosta, posebno iz prethodnih iskustava i propalih totalitarnih ideologija 20. veka. Danas političari i vodeće strukture znaju da ne treba da talasaju, da na protestima ne treba da bude policije na ulicama, a kada vas neko optužuje za nešto, sve što treba je da ćutite dok stvar ne prođe. Imamo vreme spina, politiku spina i kontrolu medija koji spinuju.

Svaki dan je nešto novo važno, a do kraja nedelje se ne sećamo ni šta je bilo u ponedeljak ili prošlog meseca. Svaka vest je za tri dana bajata. Pažnja nam je skraćena, sadržaj nas ne zanima, hranimo se brzim, kratkim i glupim, a informacije koje izguglamo za sekund više i ne pamtimo. Postali smo idealni konzumenti. Kada je shvaćena ova promena i kada je viđen potencijal interneta, algoritmi su postali ti koji nam određuju živote. Više se ne suočavamo sa novim i izazovnim. Naš mozak nikada više ne mora da pravi kompromise, da se prilagođava ili da saznaje nešto novo. Da menja svoje mišljenje i uverenje.

Živimo u iluzornom svetu u kojem nam algoritmi nude šta misle da može da nam se svidi, upoznaje nas sa takvim ljudima i naša stvarnost se u potpunosti menja u zaoštrenom individualizmu, egocentrizmu i osećanju posebnosti kao zvezda bez pokrića. Klinci danas veruju da su bitni, ali iza toga nema ničega. Internet je samo eho naših misli, a ne realno stanje stvari. Zato je ironijski otklon postao glavni izraz, stilska odrednica generacija koje su došle, jer se ironijskim otklonom sakriva sopstvena površnost. Pojačavaju se narcizmi malih razlika i živi se u svetu obavijenim trostrukim, neprozirnim i ružičastim velom dok živote propišavamo u prazno. Živimo u svetu interpasivnosti. Lajk i šer rade posao umesto nas. Događaje atenduju stotine, a na samim događajima se ne pojavljuje niko. Kultura je prestala da se uživa na način na koji smo navikli.

Naše internet ličnosti postaju do te mere odrazi naših misli, da naša stvarost postaje samo ljuštura nužnosti koju živimo, jer moramo. Digitalni svet je postao naš svet.

Fotografija: autorov Facebook nalog

Generacija koja je danas konzumira najveći deo kulture, koja danas nosi kulutrnu dominantu i oblikuje budućnost je rođena devedesetih godina. Generacija, na primer, rođena 1994. godine danas ima 23. godine. Rade, zarađuju, izlaze, završavaju fakultete. Te iste godine ubio se Kurt Kobejn, Nirvana je prestala da postoji. Za njih to je neki bend koji smo slušali mi, matorci. Nešto što je bilo pre njih. Za njih naše priče o tome su opterećujuće, smaračke. Ali iste te kobne 1994. godine je Jelena Karleuša izdala prvi album. Za tu generaciju i one nakon njih Jelena Karleuša nije prozivod vremena, već zatečeno stanje. Što se njih tiče, ona je tu bila oduvek, baš kao što je naše konzumiranje kulture takvo bilo od pamtiveka i mislili smo da će zauvek da traje.

Politička disperzija odgovornosti sa nekoga na nikoga, vreme spina, digitalnih života u kontrolisanim algoritmima gde više ne čujemo druge, već samo eho sopstvenih misli, zajedno sa tehnološkom dostupnošću i glupošću zamaskiranom ironijskim otklonom, rodila je novu Srbiju koja je okrenula leđa onoj Prvoj i onoj Drugoj Srbiji. Rodili smo Srbiju koju boli kurac za našu prošlost i naše ratove. Za našeg Slobu i naš B92. Za naš Otpor, za našu Industriju ili Barutanu. Za naše festivale "Izađi na crtu" ili koncerte u KST-u. Ne samo što ih zabole kurac, oni se toga ni ne sećaju.

Sa rođenjem savremene tehnologije, smrću nosača zvuka i drastičnim promenama, ne samo u muzičkom poslovanju, već i u načinu pravljenja muzike, kada se izgubila duša kreativnog procesa, nastankom površnosti kroz hiperprodukciju i tehnološku dostupnost, početkom 2000. godine se javila — a nije da i ranije nije postojala — pojačana nostalgija za analognim periodom generacije koja njoj pripada. Oni su bili prvi svetionici koji su izveli na ovaj put mlađe generacije. Ljudi mojih godina koji se do sada nisu ostvarili u ostalim oblastima. Rođeni i odrasli u analogno vreme koje je samo u jednom trenutku prestalo da postoji. Bumerang generacija. Generacija koja se odvažila i otisnula u svet, stvorila neki mali uspeh i vratila se nazad u domove svojih porodica.

U pitanju su pozni adolescenti koji su u tim godinama stvorili svoje identitete, ali sa njima više nisu imali šta da učine. Rodio se pokret, talas u andergraund umetnosti koji je tu kumulisanu nostalgiju pretvorio u umetnički izraz kao omaž osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka. Ono što je nekada bila tehnološka nužnost u procesu stvaranja sada su postala sredstva stvaranja, umetnički izraz. Vratili su se analognim nosačima zvuka, poput ploča, ali prvenstveno kasetama i u toj namernoj low-fi produkciji, emulirajući stilske odrednice osamdesetih i devedesetih godina. Svi gledaju seriju "Stranger Things" na Netflixu, jer je to 80's nostalgy porn napravljen po receptu. Svi se lože na Superheroje, a filmska industrija je prepuna kojekakvih rimejka 20 ili 30 godina kasnije. Ista je stvar i u muzici. Pogledajte samo bedroom pop ili wapor vawe estetiku. U Srbiji je stvar, doduše, nešto drugačija.

Naši OG hipsteri su Bajaga i Brena. Bajaga je prvi pevao o Berlinu, toj hipsterskoj Meki, dok je Brena furala estetiku u svojim spotovima i filmu "Hajde da se volimo" koju danas progresivne klinke sanjaju.

I devedesete su dobile novo ruho. Oprane na visokoj temperaturi i otkuvane, potpuno su lišene svakog konteksta koji ih čini devedesetim. Kriminalni, genocidni, ubilački, lopovski, mračni, čamotni, jadni, očajni, besmisleni, bezizlazni period ničega koji nam je oduzeo svaku nadu u bolje sutra je samo pretvoren u stilsku odrednicu onih koji to vreme nisu živeli. Oni imaju airmax, ali bez krađe patika. Oni imaju Cecu i Karleušu, ali bez straha da će da završe na ratištu ili da neće imati da jedu. Oni ne razumeju naše povike očajanja toj novoj "iskvarenoj" generaciji. Za njih smo mrtvi kao dinosaurusi, dede i babe koje štapom viču sa terase, jer su preglasni u devet uveče. Oni nam se smeju, za njih smo mi budale. I delom su u pravu, jer su oni prvi koji su nastavili napred. Prvi koji su zaista probali da iza sebe ostave taj ogroman, grozni teret koji smo probali da im ostavimo u amanet. Nasleđe mržnje i netrpeljivosti. I kao svaki novi pokret oni danas imaju puno mana, jer su novi, nerazvijeni, neusaglašeni i još uvek neformirani do kraja. Trapavo hodaju, puze, reči slabo izgovaraju, ne umeju da čitaju i pišu. Oni su još uvek bebe u kulturološkom razvoju, oni su u predsoblju nove supkulture. Ali pred njima je novo vreme, nov život. Kao što smo mrzeli naše roditelje koji su nam za hip hop govorili da to nije muzika, nego budale koje recituju i psuju, kao što nisu pre toga razumeli kontrakulturnu moć panka ili pre toga zvuk električne gitare, tako i mi danas moramo da pustimo stege svog vremena i breme svojih narativa. Da ih pustimo i da vidimo šta će iz ovog digitalnog monstruma da se rodi. Oni su rehabilitovali folk i mi tu ništa ne možemo da uradimo, niti se pitamo.

Oni danas sempluju Cecu na hip hop bitu, rokaju Sinana na Iron Maiden, nose airmax i ako idu u muzeje, rade to u trenerkama. Oni danas slabo čitaju, ali mnogo stvaraju. Ironijski se odnose prema svemu što je nama sveto. Odbacuju naše kanone sa sebe kao prljav i ofucan dronjak, a sfumatovskim stilom brišu granice između ideologija i žanrova. Oni su apolitični i time politični par excellence. Oni nemaju ideologiju i time pripadaju novoj ideologiji — ideologiji nemanja ideologije.

Oni, bez obzira da li su sa leve i desne strane, više liče jedni na druge nego što su spremni da priznaju, jer se njihova ideologija se pokazuje kao poza, kao još jedna stilska odrednica. Tu su glasne rasprave, bez realnih promena. Teorijska onanisanja nad sopstvenim mislima, ali ne i pravi pokreti. Neko bi rekao salonski. Oni su inkarnacija postmodernističkog "anything goes", a činjenica da je svima lako dostupno da stvore uz vrlo jasnu svest da je danas sve na prodaju, oni najviše cene autentičnost. Autentičnost iznad svega. Produkcija može da bude sranje, ali izvođač mora da bude "true". Oni su novi pankeri, oni su nova kontrakultura, oni su novi talas nade. Oni su sirovi, beskompromisni i gladni. Oni su vinjak i spid, kokain i proseko. Oni su levo i desno, ali bi pre svega dobro da se zezaju. Ja ne govorim njihovim jezikom, ali ja to i ne treba da radim. Oni imaju svoju predmetnost, svoju metodologiju, a mi ih samo posmatramo pustim uzdasima kako od Kareluše stvaraju novu srpsku filozofsku misao, od Sinana izvorni sevdah, a od Lukasa glas generacije. I boli njih kurac šta mi mislimo o tome.

Gudra je takođe njihov izraz (mada je bila izraz i svih prethodnih generacija, da se razumemo). Prošlo je vreme dopa i piva. Vraćamo se vrednostima koje nosi vinjak, a kokain je postao dostupniji i jefitiniji nego ikada pre. Navijačke grupe su uglavnom te koje ga prodaju i ta činjenica je donela više mira i tolerancije u naše društvo nego bilo koji pokušaji na sistemskom nivou do sada (da se razumemo, situacija je i dalje totalno sranje, ali je malkice manje sranje nego pre). Huligani su shvatili da novac nema gazdu, a oni koji najviše kupuju su dobri za posao. I to je jedino bitno. Pare su pare. Konzumiranje takozvanih "apera" se ne dešava u mirnoj, kućnoj atmosferi. Mahom su to klubovi, pa i navijači idu tamo. Kosmopolitizam, da ne kažem džentrifikacija, učinila je od klabinga skup provod, pa u njima uglavnom bleje klinci srednjih i viših klasa koji mogu da priušte cene tih pića, ukus te kulture i butkice kokaina. Oni se mešaju sa navijačima i taj prećutni sporazum je prirodna simbioza, sinergija. Navijači obezbeđuju gudru, ali pored nje i uličnu autentičnost na koju se ti klinci i klinke tako besramno lože. S druge strane oni huliganima i dilerima obezbeđuju blejanje u privilegovanom društvu, među razmaženom gradskom decom, omekšavaju ih svojom kulturom i oni se međusobno muvaju. Nova progresivna beogradska scena ima novo ruho, negde između Kosova i EU, negde između navijačke estetike i srednjoklasne zaljubljenosti u sebe.

I da završimo kako smo i počeli: "Srbija brate, tehno, rep i narodnjaci. Srbija ekser, vutra i vinjaci."

Još na VICE.COM:

Galeb Nikačević u svetu ronjenja na dah

Srpski šaman Dejan Koturović koji Ibogom pomaže ljudima

Kako sam se skinuo sa šećera