Zašto nema više terorističkih napada u Americi?

Sasvim je prirodno što su se posle užasnog napada na London Bridžu ovog vikenda, prilikom kojeg su se tri muškaraca izgleda motivisana islamističkim porivima vozilom zaleteli u gomilu pešaka, pre nego što su počeli da ih bodu noževima, mnogi Amerikanci duboko uznemirili. Terorizam obuzima nacionalnu maštu već više od decenije, a ovaj napad, koji je usledio toliko brzo posle dva takođe krupna incidenta u UK, sugeriše da se evropska zemlja koja je najviše nalik Americi muči sa ekstremističkim nasiljem. Ne pomaže to što Donald Tramp i drugi pripadnici njegove još uvek nove administracije aktivno koriste ovaj i druge nedavne napade za raspirivanje straha. Bez obzira li je sejanje straha iz Bele kuće posledica iskrene brige, ili namera zavera da se tragedija iskoristi za realizovanje planova – ponajviše „ZABRANE PUTOVANJA" – stoji činjenica da jedna politička institucija (predsednik) koja tradicionalno savetuje Amerikance da ostanu mirni sada pokazuje strah od toga da bi ono što se dogodilo u Londonu moglo da se dogodi i kod kuće, i to uskoro.

Naravno, Amerikanci imaju mnogo legitimnih razloga da se plaše nasilja. Njihova zemlja je meta napada masovnih masakara, a sve više i ekstremnih desničara čija su meta vršioci abortusa, ljudi drugačije boje kože, kao i muslimani, između ostalih. Ali kada je reč o ozbiljnim činovima nasilnog terorizma počinjenog od strane radikalizovanih muslimana – što je ono na šta mnogi Amerikanci zapravo misle kada pričaju o „terorističkim napadima" – SAD su u poslednjih nekoliko godina zapravo pretrpele mnogo manje incidenata nego Evropa. Nakon napada na Šarli Ebdo u Parizu, u Francuskoj, početkom 2015, zapadna Evropa je pretrpela više od deset velikih terorističkih napada, pripisanih ili inspirisanih Islamskom Državom, ili nekom sličnom otrovnom sektom, i u tragedijama su stradale na stotine ljudi. U međuvremenu, Sjedinjene Države – za koje se može reći da su sočnija meta za radikalne islamiste, ljute zbog tragova američkog delovanja na Srednjem istoku – pretrpele su manje od deset takvih napada, od 11. septembra 2001.

Da bismo shvatili zašto je Amerika u poslednje vreme doživela relativno mali broj nasilnih napada ekstremnih muslimana, u poređenju sa Evropom – i da li će se takav trend održati, dok terorizam postaje uobičajena pojava u UK i širom Evrope – VICE se obratio Džefriju Ringelu. Sa dvadesetjednogodišnjim stažom veterana u FBI, gde je radio na brojnim slučajevima vezanim za terorizam, Ringel sada predvodi Sufan grupu, istaknutu obaveštajno-bezbednosnu firmu. Evo šta je on imao da kaže.

VICE: Najjednostavnije objašnjenje za to zašto je masovno nasilje koje sprovode radikalizovani muslimani relativno retko u Sjedinjenim Državama je to što imamo bolje granice. Razdaljina i agresivno obezbeđenje sprečavaju ljude da odu u instranstvo i postanu radikalizovani, ili da nasilni radikali dođu ovamo. Šta vi mislite o tom objašnjenju?

Džefri Ringel: To je validan argument. Manje ljudi putuje iz SAD u Siriju ili Irak da bi se borili. Ali kada pogledamo ove nedavne napade u Evropi, mnogi od napadača su rođeni Evropljani. Mnogi od tih ljudi nikada nikuda nisu otišli. Oni su pripadnici druge genereacije koja se radikalnoj mržnji naučila preko društvenih mreža. A u nekim bogomoljama ima ljudi koji šire poruke mržnje i ohrabruju druge da napadnu.

To je još jedan čest argument: da u Americi jednostavno nema toliko mnogo radikalizovanih muslimana, zato što mi uspešnije integrišemo, ili barem ne otuđujemo ljude, kao što to čine Evropljani, koja imaju užasne minule rezultate po tom pitanju. Mislite li da je to zaista istina?

Da. Mnogi ljudi koji dođu ovamo shvate da smo mi nacija imigranata. U Francuskoj si Francuz samo ako si peto koleno, možda. Ali u Americi su svi novi, i svi su drugačiji. Lakše je naći više ljudi sličnih sebi, i ne osećati se izostavljenim, tako da ima manje otuđenja. Neki ljudi se ipak osete otuđeno. Ali generalno govoreći, ima mnogo manje opravdanja da neko kaže, „Isprovociran sam".

Ali kao što ste rekli, ovde ipak dolazi do otuđenja i radikalizacije. Da li mislite da je Amerika veštija od Evrope u hvatanju i rešavanju problema sa ljudima koji pribegavaju nasilju, ili ovde u startu ima manje problema?

Pošto sam veteran FBI, reći ću da mi to radimo bolje. Ali Evropu čine nezavisne, suverene države, i sve one izgleda imaju svoju verziju politike. Mi smo jedna zemlja koja deluje po federalnim zakonima, što omogućava veću razmenu informacija između država.
Ali imajući to u vidu, moramo reći da smo i mi imali svojih promašaja. Omar Matin (atentator u noćnom klubu Puls), je bio pod ozbiljnom istragom… ali taj čovek nikada nije prešao granicu. A po Ustavu, moraš da prekineš istragu. A onda jednog dana postane operativan. U tome je problem: koliko resursa i aktivnosti posvetiti praćenju ljudi, i u kolikom vremenskom periodu, legalno, pre nego što možemo da kažemo, ne dopada nam se ono što govori, ali ne krši zakon, i ništa ne možemo da preduzmemo?

I kada se neko izmigolji, onda smo isti kao Evropa, zar ne? Imamo mnogo lakih meta, i mnogo načina da se ljudi dokopaju gadnijeg oružja.

Londonski napad je relativno bio ad hok. Počinjen je vozilom i noževima, što je gotovo nemoguće zaustaviti, osim ako unapred ne postoje znaci upozorenja. Ali u Sjedinjenim Državama, na sportskim ili koncertnim događajima, prisustvo naoružanih snaga reda je vidljivo. To pomaže da se obeshrabre takve vrste napada, zato što počinilac može da vidi da će se pre ili kasnije sukobiti sa nekim ko je naoružan i može da ga zaustavi.

Šta mislite o reakciji predsednika Trampa na napad u Londonu, koja kao da govori ljudima da treba da se plaše sličnog napada u SAD, i kojom sugeriše da građani neće biti bezbedni od terorizma, bez njegove zabrane ulaska u zemlju građanima šest većinski muslimanskih zemalja i izbeglica?

Donald Tramp se ponaša politički. Pokušaće bilo šta da bi dokazao svoju poentu. Ako pogledamo skorašnje napade (u Evropi ili Americi) i države obuhvaćene zabranom, koliko napadača potiče iz tih zemalja? Vlada ima pravo i odgovornost da ispita ljude pre nego što uđu u zemlju. Ali sa tim odabranim zemljama je lako, a više problema smo imali sa zemljama koje nisu identifikovane.

Da li ste zabrinuti da bi Trampova retorika i sve veći broj slučajeva govora mržnje i zločina nad američkim muslimanima mogli da dovedu do većeg osećanja otuđenosti i da ugroze jednu od snaga koje su pomogle da rizik od islamskog terorizma ovde bude manji?

Svako je ratnik sa tastaturom, što je takođe deo problema. Svako sedi za tastaturom, širi malo mržnje, i to ohrabruje ljude da ne deluju zajednički.

Šta biste na kraju rekli ljudima koji su možda zabrinuti zbog pretnje od radikalizovnog muslimanskog terorizma u Americi, naročito nakon toliko zgusnutog izveštavanja o napadima u Londonu?

Ne treba da se plaše da će doći do masovne pojave islamističkih napada. Uvek treba da budu svesni. Ali ako se plaše islamističkih napada, trebalo bi da se plaše i nasilnih napada na radnom mestu, i od toga da se nađu na pogrešnom mestu u toku neke pljačke.

Još na VICE.com:

Kako terorizam utiče na decu

Zašto džihadisti žele da ubijaju

Ne, kupovinom droge ne finansiraš terorizam