Ove mračne ilustracije prikazuju borbu ilustratora sa mentalnom bolešću

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

Crteži Derek Hesa vrve i pulsiraju od osećanja. Dok gledate neki Hesov crtež. osećate se kao da zurite kroz ključaonicu pravo u njegovu psihu: tuš kao da vibrira na stranici, jednako nestabilan i promenljiv kao neurohemija. U Usiljenoj perspektivi, dokumentarcu iz 2014. godine o njegovim delima i borbi sa bipolarnim poremećajem, on je rekao: "Ne mislim da morate da patite da biste bili umetnik, ali definitivno morate da osećate.”

Hes se proslavio tokom buma alternativnog roka 90-ih. U vreme održavanja koncerata u Euklidovoj Taverni u Čikagu, Hes je pokazao impresivne umetničke veštine dizajnirajući upečatljive plakate za nastupe bendova kao što su The Jesus Lizard, Pearl Jam, Thursday, White Zombie, Gwar i The Deftones. Vremenom je prešao sa pravljenja plakata na dizajniranje omota za albume, kreiranje sopstvene odevne linije i ulazak u svet lepe umetnosti. I od izlaska Usiljene perspektive, postao je aktivni zagovornik prosvećenosti o mentalnom zdravlju.

Ta želja da se priča otvoreno o njegovoj borbi sa maničnom depresijom dovela je Hesa do njegovog poslednjeg projekta, knjige po imenu 31 dan maja. Svakog dana u maju prošle godine, Hes bi okačio neki novi crtež na svoju Fejsbuk i Instagram stranicu povezan sa problemima mentalnog zdravlja. Najavljena za objavljivanje ovog leta, knjiga sastavljena preko kraudfandinga sakupila je sve te crteže, zajedno sa novim Hesovim radovima. A ovog maja, Hes polazi na prvu autorsku turneju, koja će uključivati emitovanja Usiljene perspektive u odabranim gradovima.

VICE je razgovarao sa Hesom preko telefona i on je delovao jednako opušteno i učtivo kao na filmu. Za čoveka čiji se radovi bave agresijom i unutrašnjim previranjima, deluje smireno i zamišljeno poput koi jezera.

VICE: Pričao si kako voliš da sakupljaš stripove iz Srebrnog (1956–1970) i Bronzanog (1970–1985) perioda i crtače kao što su Džin Kolan i Džil Kejn. Koji strip ti je omiljen?

Hess: Kapetan Amerika, bez konkurencije. Sakupio sam sve Kapetane Amerike [stripove] do broja 215; nabavio sam čak i Tales Of Suspense u kojima se Kapetan Amerika pojavljivao pre nego što je dobio sopstveni serijal.

Da li tvoje interesovanje za Kapetana Ameriku ima neke veze sa tvojom strašću prema tenkovima i mašineriji iz Drugog svetskog rata?

Znaš, nikad to nisam povezao, ali možda si nabasao na nešto. Drugi svetski rat je definitivno bio štimung Kapetana Amerike pre nego što se zamrznuo u ledu. Moj ćale je bio veteran i on je na neki način rasplamsao tu strast kod mene za mašinerijom Drugog svetskog rata. Uvek bi mi za Božić i rođendan poklanjao tenkove. I tako ja sada sakupljam tenkove iz Drugog svetskog rata i stripove o njemu.

Ja sam kolekcionar štreberskog kova, moram dobro da pazim šta radim — već sam počeo da zagledam slanike. Ko bi rekao da su toliko kul? Pričao sam sa likom koji drži prodavnicu stripova u kraju i on je bio u fazonu: “Nemoj! Da se nisi usudio da počneš da sakupljaš te stvari.”

Koji su te slanici doveli u iskušenje?

Jedan je bio hidrant — taj je bio za so. Za biber je bio pas koji diže nogu. Kupio sam taj i još jedan par. Nisam mogao više da ih priuštim — mora nešto da mi ostane za stanarinu!

Dok sam gledao Usiljenu perspektivu, film je ostavio dubok utisak na mene zato što i sam patim od bipolarnog poremećaja drugog tipa. Jedna od stvari sa kojima se mučim je nesmotreno trošenje kad sam maničan i bacim se u šoping histeriju. Misliš li da tvoje interesovanje za sakupljanje stripova ima veze sa tvojim maničnim tendencijama?

Tako sam zapravo i dobio dijagnozu. Lečili su me od depresije i pričao sam sa svojim psihijatrom. Pričao sam mu sve to: "Trošim suviše novca na eBay-u, ne mogu da prestanem da se finansijski širim preko gubera. Šta se dešava?" Rekao sam mu i da izlazim sa silnim devojkama, a on mi je rekao: "Zaboga, Derek, mislim da si bipolaran." A ja sam pomislio: Odlično, sad bar znam šta nije u redu sa mnom. Dakle, zaista ima veze sa kolekcionarstvom; trošio sam previše novca na sve te gluposti.

O da, znam kako ti je. Prodavnice ploča postale su moj rani sistem upozorenja. Ako uđem u neku i dobijem nagon da kupim sve što vidim, tada shvatim: "Sranje, imam manični napad."

Dobro je dok možeš to da prepoznaš. Ponekad ne možeš i sve deluje sjajno sve dok odjednom više nije.

Kakve reakcije si dobio od ljudi nakon što je izašla Usiljena perspektiva? Da li si privukao veću pažnju umetničkog sveta? Jesam, ali najveća reakcija došla je od bipolarnih osoba. Govorio sam o tome u filmu — za mene to nije velika stvar. Pričaću o tome ako neko želi da zna. Ta tema iskrsla je usput dok smo snimali film. Nije bilo: "U redu, a sad ćemo da pričamo malo o bipolarnom poremećaju." Ljudi koji su videli film krenuli su da mi prilaze i pišu mi zahvaljujući mi se zbog toga što sam govorio o tome. Nisam imao pojma da je za to vezana tolika stigma — da ljudi ne žele o tome da govore. I zbog toga smo uradili 31 dan maja.

Dok crtaš, da li nekad shvatiš da imaš napad na osnovu onoga što crtaš?

Definitivno. Naročito kad mnogo stvaram. To je tipično manično ponašanje: stvaranje gomile toga, ostajanje budnim, nespavanje. Prepoznajem to u svojim radovima: Dođavola, uradio sam mnogo toga! Tu nešto nije u redu.

Dok crtam, nisam u fazonu: Sad ću crtati maniju ili Sad ću crtati depresiju. Samo crtam ono što u tom trenutku osećam i onda tako ispadne. Dakle, ako imam bipolarne probleme, crteži će to i odražavati.

Kao neko ko je toliko produktivan, kako ostaješ motivisan i skoncentrisan na zadatak kad se osećaš depresivno? I kako uspevaš da prevaziđeš ta osećanja duboke poraženosti koja sa sobom nosi depresija, tu želju da odustaneš ili se zakačiš za nešto?

Na to pitanje nikad neću moći da dam odgovor. Kad pravim planinu od krtičnjaka, obično se udaljim od umetnosti. Pomaže mi gledanje televizije. Znam da se neki ljudi žestoko protive televiziji, što je meni smešno; TV je moj prijatelj. Idem i na pecanje. Isključim se od crtanja i to me otvori, pa onda mogu da rešim svaki problem koji je nastao pri crtanju.

Kad smo već kod crtanja: jedan od meni omiljenih tvojih radova koji je istaknut u Usiljenoj perspektivi jeste onaj plakat koji si radio za Shudder To Think. Onaj na kom se Barni ubija u fazonu Kurta Kobejna. Odvalio sam se od smeha kad sam to video.

Obično ne radim ništa toliko šokantno. Volim naprosto da uvučem posmatrača u sliku. Ali taj je govorio: "Udariću vas pravo po nosu." A ljudi odlepili na njega. Bilo je mnogo smešno. Zvali su klub i vikali na vlasnike. Majke su se uplašile da će njihova deca videti Barnija sa eksplodiranom glavom.

Na kraju knjige 31 dan maja nalaze se fotografije ljudi koji su istetovirali tvoje radove na sebe. Koliko je nadrealno videti svoj crtež na nečijoj koži?

Počastvovan sam, ali to stvara i određeni pritisak. Pod jedan: to je za mene veliki kompliment. A pod dva: bolje bi mi bilo da radim dobro, jer bi bilo veliko sranje kad bi stavljali na sebe neki bezvezan crtež.