’GTA: Grad greha’ je bio prekretnica u svetu video igara

Ovo je deo serijala povodom petnaestogodišnjice VICE UK, koji vam predstavlja VANS.

Od prve verzije igre iz 1997. serijal Grand teft auto manje-više konstantno je bivao optuživan za glamurizovanje nasilja. Ali te kritike je zaista teško uopšte shvatiti ozbiljno.

Pogledajte originalni GTA. Iako ti daruje novac ili „poene“ u zamenu za ubistva – i što više razaranja doneseš, više napreduješ – teško da se to razlikuje ili je šokantnije od desetina hiljada drugih igrica. Naprotiv, sa svojim krupnim pikselima i estetikom, GTA1 pored DUMA, Postala, ili drugih „krvavih“ igrica tog doba, deluje prilično pitomo. Grand teft auto III je na sličan način sumoran. Da, bio je 3D, ali smešten u kišnu vukojebinu na američkoj istočnoj obali, gde su jedine stvari koje možeš da kupiš bile seksualne radnice i oružje. Tako da je bilo netačno reći da Grand teft auto „glamurizuje“ ili „senzacionalizuje“ nasilje.

Netačno, barem do 2002. kada se pojavila Grand teft auto: grad greha – igrica čiji je budžet za marketing pomogao pokretanju VICE-a u UK.

Nazvao bih Grad greha prvom istinski spornom igricom Grand teft auto, ne zbog toga što u njoj ima više krvi, seksa i psovki (niko nijednom ne kaže „jebote“, tokom čitave igrice) nego u prethodnim verzijama, već zato što zločin i nasilje predstavlja kao da mogu da se isplate, i to dobro. U Gradu greha, što više zadataka obaviš – što više ljudi ubiješ – dobijaš otmeniju odeću. Što više para zaradiš, takođe ubijanjem, možeš da ulažeš u lepe, velike kuće, ili poslove, kojima zauzvrat zaradiš još više para.

I iako je, narativno gledano, Grad greha besramna i iskreno razočaravajuća kopija Lica s ožiljkom, sve do enterijera vile lika Tomija Vercetija, ne završava se vitalnom, moralnom porukom, kao što je to slučaj sa fimom. Dok nasilje Toniju Montanu metaforički i bukvalno zakuca na vrata, T. Verceti, nakon što oduzme bezbroj života uzijima, katanama i puškama M60, na kraju Grada greha biva bogatiji, ugledniji i moćniji nego ikad.
Igra se zasniva na obuhvaćenoj i nefleksibilnoj jednačini. Braća – tvorci Grand teft auto, Sem i Den Hauzer, možda je nisu originalno formulisali, ali ilustracije radi, nazovimo je Hauzerovom jednačinom:

Zbog toga je Grad greha bio kontroverzan, zato što je sa sobom nosio istinski nemoralnu poruku: što više loših stvari učiniš, sa više dobra će ti se vratiti.

A svet zasnovan na takvim postulatima – svet u kome ubijati znači steći materijano i lično bogatstvo – takođe je i izgledao kul. Kola u Gradu greha su bila sportska kola sa niskim vešanjem, koja smo gledali u serijama kao što su Poroci iz Majamija ili Starski i Hač. Radio stanice koje smo slušali u kolima puštale su samo hit za hitom; sve razbijačine iz osamdesetih, bez popunjavanja programa. A ljudi sa kojima smo obavljali poslove – naši prijatelji u tom svetu – su bile ikone pop kulture. Glasove su im davali Denis Hoper, Li Mejdžors i Deni Dajer; igrali smo kao Rej Liota iz Dobrih momaka. Pored toga što je pogodovao nekim bogatim gangsterima, matematička korelacija između nasilja i uspeha izgleda je od Grada greha napravila neku vrstu raja, koji nam je davao potrebnu dozu nostalgije. To nije bilo samo mesto gde se nasilje isplati. To je bilo mesto koje je na okupu održavalo i činilo divnim nasilje, i bilo je mesto na kome želiš da budeš.

Negde oko 2002. kada su igrice još uvek bile na kulturnoj margini, ova idiosinkratična razbribriga je retko bila povezana sa mejnstrim muzičkim ili slavnim imenima, prisustvo pesama i glasova koje smo prepoznavali je udvostručavalo ovaj efekat. Grad greha nije samo obilovao nasiljem, već je i njegova produkcija bila skupa. Bio je prva liga. Pogodio je u živac sociologe i kritičare umetnosti, zato što je, možda po prvi put, tradicionalna odvratnost video igrice dostigla filmski kredibilitet. Gradu greha je na neprijatan način nedostajalo moralno tkivo, ali takođe ga je bilo i nemoguće ignorisati, pošto je imao potvrdu visoke produkcijske vrednosti, angažovao je slavne ličnosti i bio je popularan. U suštini, imao je potencijal da se širi.

Što se i dogodilo. Uprkos tome – ili možda baš zbog toga – što je u Australiji cenzurisan i što je tadašnji gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg pretio da će preduzeti pravne korake, kao i tužbi za 600 miliona dolara protiv njegovog tvorca, Rokstara, Grad greha je postao jedna od najprodavanijih i najuticajnijih igrica u poslednjih dvadeset godina. Njen najnečuveniji moralni greh – drvo misija, na kome moraš selektivno da ubijaš članove bandi sa Haitija, što je čak i ozloglašeno moralno kruti Rokstar pristao da izbaci iz kasnijih verzija – nije uticao na trag koji je ostavila.

Ako ste nedavno igrali Battlegrounds, South Park: The Fractured but Whole, ili bilo koju igricu koja vas ohrabruje da budete nasilni ili nestašni, onda svakako nešto dugujete igrici Grand Theft Auto: Vice City, igrici koja je učinila da pomislimo da se virtuelno ubijanje i pljačka zaista isplate.

JOŠ NA VICE.COM:

Sirotinjski gejming: Zašto kupujemo legalno?

Igrači ’Pokemon GO’ su napravili milijarde dolara štete, kažu ekonomisti

Najnovija 'Betmen' video igra sadrži fotografiju prave mrtve osobe