Kako je nezaboravna subverzivna Erta Kit postala meta CIA

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu Broadly.

Ja redovno preuzimam tu ulogu. Ne mogu da se kontrolišem, samo počnem da recitujem biografiju ove žene: međunarodno priznata kao autor, muzičar, i borac za ljudska prava, ali i politički provokator. Neki je znaju u ulozi Žene-mačke, kao i po glasu Izme iz Emperor’s New Groove (2000.) Za Orsona Velsa, bila je „najuzbudljivija žena na svetu“. Za CIA, bila je pretnja po državnu bezbednost. Za mene, ona je simbol trijumfalne istrajnosti, kulturna ikona koja predstavlja feminizam, seks-pozitivizam, i borbu za ljudska prava. Santa Baby je lepa pesma, ali Ertu Kit treba pamtiti po mnogo čemu drugom.

Rođena na plantaži pamuka u Južnoj Karolini, Kit nije poznavala oca – iako je kasnije tvrdila da je u pitanju bio silovatelj, sin vlasnika plantaže. Njena majka, crnačkog i Čiroki porekla, dala je Ertu na usvajanje u petoj godini. Devojčica je odrasla u teškim uslovima, berući pamuk da bi „pokrila troškove“. Deca njenih staratelja su je tukla i zlostavljala zbog dvojnog porekla: „Nedovoljno crna za crnce, nedovoljno bela za belce“, kako to ona sama kaže.

Oko osme godine, Kit je usvojila majčina sestra koja je živela u malom stanu u Harlemu. (Navodno, tetka je to uradila iz „hrišćanske dužnosti“ a ne iz ljubavi prema sestričini.) Radila je za šivaćom mašinom, bežala od kuće, spavala po vagonima. U 21. godini prijavila se na audiciju kod Ketrin Danam i njene nove afroameričke plesne grupe, što joj je bio prvi kontakt sa industrijom zabave.

Sledećih par godina plesala je preko pozornica Njujorka, Londona, i Pariza, da bi na kraju srela Orsona Velsa koji je bio toliko očaran njenom igrom da joj je ponudio ulogu Helene Trojanske u svom „Faustu“. U svojoj autobiografiji Confessions of a Sex Kitten Kit kaže da je sa Velsom imala aferu, ali ne seksualnu: „Najzanimljiviji muškarci u životu bili su oni sa kojima nikad nisam završila u krevetu.“

Tri godine kasnije Kit je izdala svoj prvi album, na kom se našla i Santa Baby uz njen karakteristični sirovo seksualni vibrato. Ubrzo je postala, kako piše Njujork Tajms, „poznata po zavodljivom glasu koji pretvara muškarce u bespomoćne dečačiće“. Kit se uživela u lik sponzoruše – prijalo joj je da bude nevaljala, da privlači pažnju, iskorišćava muškarce, i priča o tome u mikrofon. Upravo zato joj je Santa Baby tako dobro legla: pesma u kojoj naizgled stidljivo traži od Deda Mraza dijamantsko prstenje, jahte, i deonice rudnika. Reklo bi se da se obraća ipak nekom ovosvetskom dedi.

Ali tih pedesetih-šezdesetih godina, atmosfera u društvu još nije bila seks-pozitivna (posebno za crnu ženu). Erta Kit postala je seks simbol u posleratnoj Americi koja je uspon popularnosti Merilin Monro doživljavala kao vulgaran pad morala, i koja je sprečavala „Plejboj“ Hjua Hefnera da se distribuira preko poštanske službe. Seksualna revolucija sporo je prodirala u mejnstrim, a u Ertino vreme afroamerikanci su se još uvek borili za najosnovnija ljudska prava – seks između crne i bele osobe bio je protivzakonit u 28 od 50 konstitutivnih država.

Na vrhuncu karijere Erte Kit, 1966., ispitivanja javnog mnenja pokazala su da većina belih Amerikanaca smatra da crnci „previše brzo“ grabe ka cilju rasne ravnopravnosti. Drugim rečima, njen uspon u tom i takvom dobu bio je neustrašiv korak napred kako u pogledu rase tako i u pogledu pola.

Godinu dana posle Betmena, sve je krenulo nizbrdo. U januaru 1968., Kit se našla na prijemu u Beloj kući povodom borbe protiv maloletničkog kriminala. Poziv joj je uputila Prva Dama lično – bila je jedna od sedam crnih žena među četrdesetak zvanica. Ali dok su „Lejdi Bird“ Džonson i ostale govornice nadugačko i naširoko pričale o sađenju drvoreda u siromašnim područjima, Kit je celoj stvari prišla bitno drugačije: Kad je došao red na nju da se obrati prisutnima, ona je vatreno govorila protiv rata u Vijetnamu.

U svojoj autobiografiji, Kit opisuje koliko je bila frustrirana tim prijemom. Slušala je bezbroj belih žena kako tupe o „vraćanju lepote na ulice Amerike, saksijama na prozorima siromaha.“ Kit se nekoliko puta javljala za reč, ali dobila je priliku da govori tek pred kraj, kad je već bila temeljno iznervirana. Svoj dobrotvorni rad sa ugroženim maloletnicima bazirala je na sopstvenom iskustvu u mladosti, kada je ni na koji način nisu podržavali ni porodica ni država. Obraćanje je počela u tom kontekstu: „Živela sam na samom dnu, tako da znam o čemu govorim.“ Posle ovog podužeg, strastvenog govora, Tajms navodi da je Prva dama počela da plače.

Kit u svojoj autobiografiji kaže da joj Bela kuća nije obezbedila prevoz u povratku, iako su je dovezli na prijem. Morala je taksijem da se odveze do hotela. Usput je na radiju već slušala analizu onoga što se desilo: „Erta Kit rasplakala gospođu Džonson“. (Sara J. Džekson kaže da je bar trećina medijskih priča prikazivala Kit kao agresora.)

Posledice su bile drastične. Samo par dana kasnije, kako piše Tajms iz 1975., na zahtev predsednika Džonsona lično CIA je sastavila dosije od glasina koje su pratile Kit, na osnovu podataka prikupljanih još od 1956. Tu navode da je „ceo Pariz pričao o avanturama i manjku morala Erte Kit“, žene „preke naravi“ i „otrovnog jezika“ koja se često „ponaša poput razmaženog deteta“. Najbolje zapamćena ostala je činjenica da CIA tvrdi da ona pati od „sadističke nimfomanije“, epitet koji će Kit pratiti do kraja života. („Čak i da je to tačno, kakve veze sa tim ima CIA?“ pitala se Kit godinama kasnije.)

Kit je posle prijema u Beloj kući vrlo teško uspevala da nađe posao, ali tačan razlog je saznala tek šest godina kasnije kad je reporter Njujork Tajmsa objavio priču o njenom CIA dosijeu koji je sadržao precizne instrukcije po kojima je neophodno uništiti joj reputaciju unutar SAD „tako da je niko ne vidi i ne čuje, da ne može da radi“. Reklo bi se da su u tome uspeli. Noćni klubovi nisu je više zvali da nastupa, a iz studija su joj rekli da su njen ugovor „izgubili“. Morala je da ide na turneje po evropskim barovima, a tek mnogo kasnije dobila je priliku da ponovo nastupa na Brodveju, glumi u filmovima, i bude nominovana za Toni odnosno Gremi nagrade. Čak se ponovo pojavila u Beloj kući na poziv Džimija Kartera, ali karijera joj se nikad nije oporavila od onog prvog prijema 1968. godine.

Kit je žrtvovala posao u korist svojih ubeđenja, i zato ostala zapamćena kao ikona. Uvek je bila verna samoj sebi. Nikad nije odustajala – u svakom intervjuu na koji sam naišla, ona se čvrsto držala onih kobnih izjava iz Bele kuće, iako je po više godina provela na hlađenju. Nastavila je da podržava nezbrinutu decu u Vašingtonu i Los Anđelesu, pristupila Međunarodnom ženskom udruženju za mir i slobodu. Bila je seksualno aktivna čak i u dubokoj starosti. (U ovom intervju pred publikom u studiju pruža noge u krilo voditelja dok prede „Koliko ti u stvari misliš da sam nevaljala?“) Bila je beskrajno smela i nezaboravno samouverena.

Intervju iz dokumentarca All By Myself jasno ilustruje zašto volim Ertu Kit: pitaju je da li bi ikad pristala na kompromis zbog muškarca, ona se nasmeši, zabaci glavu, i počne da se smeje kao luda. „Kakav kompromis? U kom smislu kompromis? Šta je to kompromis? Gluposti. Šta, pojavi mi se muškarac u životu i ja moram da pristanem na kompromis? Razmislite bolje o tome… veza je veza, mora da se zasluži!“

Kit nikad nije pristala na kompromis ni u jednom aspektu svog života, zašto bi morala u pogledu romanse? „Kad se zaljubiš, gde tu ima mesta za kompromise?“ nastavlja ona. „Ja sam već zaljubljena u samu sebe, samo hoću da to podelim sa nekim drugim. Hoću da sebe podelim sa nekim.“

Još na VICE.com:

Kako je Hauard Hjuz pomogao CIA u pokušaju da ukrade rusku nuklearnu podmornicu

FBI je baš hteo da Amerika veruje da je Osvald ubio Kenedija

Vikiliks je upravo izbacio gomilu podataka kako CIA hakuje