Dan sa "izdajnicima" i "patriotama": Kosovo u Beogradu

U petak popodne sam se našao u prostorijama Inicijative mladih za ljudska prava u Beogradu. Uveliko su trajale pripreme za treći dan Mirëdita, dobar dan festivala, koji se organizuje već četvrti put. Anita, Jovana, Jana i Sofija sedele su za stolovima zgusnute kancelarije i prepričavale jedna drugoj, a i meni, prethodna dva dana, obeležena protestima desničarskih organizacija.

Na otvaranju, prve večeri, „Zavetnici" su se pojavili ispred Doma omladine dok je Anita, direktorka Inicijative, dočekivala goste. Sa telefonima u rukama i neprestanim ponavljanjem imena „Haradinaj" i „Tači", „Zavetnici" su se gurali u lica organizatora i gostiju među kojima sam bio i ja, pokušavajući da naprave incident. Kasnije su uspeli da uđu i zapevaju „Oj Kosovo". Mi, ostali, uspeli smo da ih nadjačamo aplauzom za perfermans kojim je festival otvoren. Tabloidi su ga sledećeg dana opisali kao „silovanje Albanke od sprskog vojnika" – zaključak do kog je moglo da se dođe samo jako kreativnim i nimalo tačnim učitavanjem.

Istog dana, ispostavilo se da su „Zavetnici" bili samo uvertira. „Alternativa" je došla sa mnogo agresivnijim nastupom. Jovana je pljunuta dva puta. Svima je prećeno seksualnim nasiljem. Inboksi su se napunili porukama koje kao da su napisane pomoću generatora uvreda. Njih četiri mi prepričavaju sve to sa osmehom na licima.

Jovana, koja uvek hoda unaokolo prepuna potisnute energije, spremna da uradi šta god da treba, samo da joj se da znak – bilo da se radi o transportu grupe beogradskih i prištinskih studenata sa jednog kraja grada na drugi, ili o višesatnoj raspravi sa nacionalistima na temu „da li je ona izdajnica", prepričava Sofiji razgovor sa roditeljima od tog jutra. Briga roditelja je stalna tema. Kroz forice, Jovana je pokušavala da predstavi majčinu reakciju kao preteranu, ali ipak izgovara da se nadala da je makar ovog puta majka neće videti u rizičnoj situaciji.

Fotografija ljubaznošću Inicijative

Sofija, zabačena u stolicu i najležernija među njima, prenosi razgovore sa okorelim navijačima koje poznaje. Kasnije će mi otkriti da ih je upoznala dok je radila kao konobarica. Anita, stalno zabrinutog izraza lica – sa razlogom – razmišlja da se možda u petak niko neće pojaviti. Jana ne ispušta telefon iz ruku. Hladno i efekasno se bavi tehničkom organizacijom promocije knjige o ženama silovanim tokom rata koja će se kasnije održati u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Trese cigaretu u tanjir, privrememu pepeljaru, i bez trunke emocije u glasu gasi Anitinu nadu, u koju ni Anita, ni bilo ko drugi prisutan nije nijednog trenutka poverovao.

„Oni dolaze sigurno." „Da." „Tako je kako je." Sofija odlazi najdalje – ako hoće da nas prebiju, to će i uraditi. Onda se zaustavlja, pokušavajući sve da izvuče forom „mislim, ja bih se nekako odbranila". Svi se smejemo.

Fasciniran sam njihovom smirenošću. Potpuno su svesne svega što im se dešava. Organizovale su festival (u saradnji sa Građanskim inicijativama) koji privlači najstrašniju moguću vrstu pažnje. Kosovo je i dalje, i biće i u doglednoj budućnosti, najosetljivija tema u srpskoj javnosti. Nekako smo se svi kao društvo pomirili sa idejom da se o tome više ne priča u svakodnevnom govoru. Ali, čim se ukaže neki povod – a festival kulturne razmene između Srbije i Kosova je odličan povod – ljudi planu, a ekstremisti to iskoriste kao odličan izgovor da rade ono što rade najbolje: provociraju, prete i pokušaju da seju strah.

Vreme stravičnih fizičkih sukoba na ulicama je prošlo. Posle nereda na „Prajdu 2010" nekako smo se svi dogovorili da su neprihvatljivi. Uvek će na „rizičnim" skupovima biti manja ili veća grupa policajaca. Kada je manja, kao prethodnog dana, neko kao Jovana će bići pljunut. Jana mi kaže da su iz policije obećali više ljudi jer je promocija knjige u petak rizična. Pošto se ekstremni desničari stalno pojavljuju na njihovim skupovima, Inicijativa je u stalnom kontaktu sa policijom. Komandire oslovaljaju imenima i očiglena je određena vrsta poverenja i bliskosti.

Nešto ranije, objavljeno je otvoreno pismo predsedniku Vučiću povodom događaja u prva dva dana festivala. Anita govori jednocifrenom broju ljudi iz Inicijative da zna da su umorni i na ivici živaca i da je baš zbog toga bitno da stalno međusobno komuniciraju. Iako se oseća podvodna stuja nervoze, ali bez obzira, svi su raspoloženi, energični i srećni što su tu. Što rade to. Što se bore za nešto što misle da je važno. Bez obzira na pritiske, na pretnje, na prepune inboksove. Logistika je utvrđena, na brzaka se proverava šta se radi i gde se ide ako se desi A, B ili C scenario. Spremili su i veliki baner na kome je ispisana rečenica koju je glumac Alban Ukaj izgovorio na otvaranju festivala: „Sramota je mrzeti."

Dok krećemo ka CZKD-u, sa Jovanom čekam studente i taksije na ulici. Gosti se uvek prevoze taksijem zbog bezbednosti, iako se to nikada ne izgovara na glas. Dok čekamo, razmišljam o Albanu, jednom od najdivnijih ljudi koje znam. Dok smo pre pet godina radili na predstavi „Izopačeni" u režiji Andreja Nosova, koji je i osnivač Inicijative, nas dvojica smo razvili ritual u kome se pozdravljamo tako što mu ja kažem da „sledeći put" neće biti samo preteran sa Kosova – što se njemu desilo tokom sukoba, a on meni uvek opipa bubreg. Nama je to bilo smešno. Ljudima oko nas uglavnom baš i ne.

Stižu studenti. Ako ih ne poznajete, nemoguće je utvrditi ko je srpskog a ko albanskog porekla. Svi u rukama drže smartfonove, svi nose sličnu, neopeglanu odeću, svi su nasmejani i uzbuđeni zbog novih prijateljstava. Organizovanje ko će u koji taksi ide naizmenično na srpskom, albanskom i engeskom. I izgleda potpuno normalno i nebitno što je tako. Dok sam s njima, postaje mi još jasnije da ti studenti nisu opterećni traumama sukoba na Kosovu. Pričaju mi kako su prethodnih par dana proveli upoznavajući se i tražeći međusobne razlike. Iznova se ispostavlja da ne mogu da ih pronađu. Koriste iste aplikacije, operativni sistemi njihovih telefona su na engleskom, slušaju sličnu muziku, vole iste filmove, smeju se istim klipovima slatke dece i životinja na društvenim mrežama.

Da, Srbi su, i da, Albanci su, ali to je samo deo njihovih identiteta. Nad glavama nemaju hipoteke užasa koji su su desili. Ili su barem odlučili da neće njima da se bave. Dvoje beogradskih studenata mi ponavlja da ne žele da preuzmu matricu da „Srbin", između ostalog, mora da znači „i da mrze Albance". Dve studentkinje sa Kosova mi oduševljeno govore o Beogradu. Da su dugo želele da dođu, da je veći, urbaniji i življi od Prištine, da su dugo smišljale izgovor za roditelje koji su nepoverljivi, i da je ovo bila savršena prilika koju nisu htele da propuste.

I da, bile su uplašene prethodnog dana kada se „Alternativa" pojavila, ali to im nije pokvarilo ovo putovanje. Onda su opet izvadile telefone, i počele da postuju na Instagram fotografije beogradske čudne, zanimljive, jedinstvene arhitekture.

_____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Podeljeni gradovi: Kosovska Mitrovica

_____________________________________________________________________________________________________

Nešto pre četiri, na ulici ispred CZKD-a, stižu dva kombija puna policije. Stižu i novinari. Jovana, Sofija, Jana i Anita vrše poslednje pripreme. Koristeći mobilne telefone kao ogledala, stavljaju karmine. Jana kaže da je dogovor da uvek budu sređene na skupovima. Da ne žele da pokažu umor na licu, da im je važno da se predstave u što boljem svetlu, pa makar se i poklopao sa patrijahalnim „kako žena treba da izgleda". Tog jutra su usklađivale boje karmina, da svaka ima različit. Jovana kaže da joj prethodne večeri nije smetalo ni pljuvanje, ni pretnje, ni psovke, jedino je uvredilo kada joj je jedan dobacio da je ružna. „Ko, bre, ružan? Aj' sad da vidimo". Pukla je nakarminisanim ustima gledajući se u telefon, a onda ga zadovoljno spustila u džep. Sve su se nasmejale.

Na trenutak je stvarno izgledalo kao da neće biti problema, ali se onda na trotoaru pojavila devojka u jarko roze bluzi i prevelikim naočarima za sunce. Prepoznale su je kao članicu „Alternative". Pokušavala je da izgleda neupadljivo, ali je bluza privlačila pažnju, a i odavalo ju je stalno kuckanje na telefon i gledanje na sat. Zatim su dvojica momaka ušla u dvorišta Centra. Jedan je telefonom davao uputstva nekome kako da nađe adresu. Možda bi i uspeli da prođu neopaženo da su nastavili ka sali. Sofija skreće pažnju policajcu koji im potom prilazi. Njihovo objašnjenje zašto su tu je još neuverljivije od govora tela. Pominju neke studentske organizacije iako nijedna ne učestvuje u festivalu, pa da su novinari, pa su prešli na „što ja ne smem da budem ovde". I onda ih je policajac ispratio napolje. Zauzeli su mesto sa druge strane ograde, pored cure u bluzi.

Nešto kasnije stiže još dvadesetak članova „Alternative" i policija ih zaustavlja sa druge strane ulice. Nada, koliko god i do tog časa bila nerealna, da „neće doći", u potpunosti se raspršila. I za taj dan, a verovatno i za uvek. Ovo je sad deo svakodnevice Inicijative. Šta god da rade, šta god da planiraju, šta god da organizuju, „oni" će se pojavljivati. I da, biće iza ograde. I da, biće tu policija koja će obezbeđivati skup. I da, stresno je. I da, biće ružno. I ne, Inicijativa neće prestati.

Napetost postaje opipljiva. Petorica momaka počinje da razvija, pomalo nezgrapno i neuvežbano, veliki beli transparent. Ali, lica im i dalje izgledaju odlučno. Ponosno. Podsećaju na glumce, amatere koji pripremaju nastup. Posle desetak sekundi platno je uspešno razvijeno:

Solidna forica. Može da ukaže na navijačku podkulturu, jer se odnosi na relativno opskurni mit da svaki put kada Arsenalov igrač Eron Remzi da gol, poznata ličnost umre.

Potom su sevnuli manji plakati, sa brojevima, činjenicama i fotografijama srpskih žrtava iz kosovskih sukoba. Počinje i pevanje: „Oj Kosovo", „Kosovo je srce Srbije", ceo repertoar. Brzo prestaju i počinju da lepe plakate na ogradu. Naravno, ogradi su prišli i ljudi sa druge strane. I ubrzo je krenuo začarani krug dobacivanja. Čarke i nadmudrivanje. Jedan u beloj košulji, visok i suvonjav, fiksira pogled na mene. Nasmejali smo se jedan drugom. Nešto sam izgovorio na račun vene koja mu je iskočila na čelu, a on me je sačekao spremljenom lajnom kako sam narkoman, pa da mi prebaci kašičicu preko ograde. Ni moja ni njegova lajna nisu uspele.

Plavi, lepo podšišani momak, dok lepi plakate, priča o putu na Kosovo odakle je upravo došao. Razmenio je sa nekim par crtica o „pričanju srpskog na Kosovu". Ponestaje prostora na ogradi, pa kreće da lepi plakate na saobraćajni znak. Sa ove strane ograde ga „sačekuju" ukazujući da je to prekršaj. Zaustavlja se i uz cinično zahvaljivanje dodaje: „Dobro je da vi konačno počnete da poštujete zakone ove zemlje". Meni je odmah palo na pamet „a i vi", ali sam se suzdržao.

U samom ćošku ograde, sa one strane, stajala je starija žena, vidno potresena. Uprkos očitom manjku samopouzdanja, uzvikivala je reči o izdajnicima, o svetoj srpskoj zemlji. Pogledi su nam se sreli na trenutak. Ja sam se iskreno nasmešio, da razbijem neprijatnost. Ona je sklonila pogled.

Trajalo je. Čarke niskog inteziteta. Izgledalo je da i jednoj i drugoj strani malo dosadno. Mi smo imali „aut", jer je tribina uskoro počinjala. Oni nisu. Jedino što su mogli da rade je da smišljaju načine kako da neko od njih uspešno slaže policiju i Jovanu da je novinar. Milošu je to uspelo, ali to niko nije shvatio do kasnije. Prozvike se nastavljaju, nijedna zasnovana na činjenicama. „Mi" sa ove strane ograde radimo za Tačija, Haradinaja, mrzimo srpske žrtve, mrzimo Srbiju… Standardne, istrošene, reči bez smisla. Deluje mi sve više da ovo nisu stvarni razgovori i stvarne prozivke, nego smo mi objekti u koje se projektuje sve živo. Sve što je krivo za ta užasna osećanja. Za očiglednu tugu starije žene sa kojom sam se na trenutak susreo pogledima. Za gnev na licama momaka.

Rekao sam plavokosom momku da pišem za VICE. Rukujemo se kroz ogradu. Razmenjujemo imena. Pitam ga za broj telefona i da li bi u nekom trenutku hteo da priča sa mnom. Daje mi broj i pruža smartfon kroz ogradu da ga cimnem da bi mi dokazao da nije dao lažan broj. Što sam i uradio. Telefon zvoni. Momci oko njega počinju da dobacuju i njemu i meni. Razmenjujemo par poruka.

Jana, Sofija, Anita i Jovana izlaze pred ogradu i razvijaju transparent. Sa trotoara stiže skandiranje. Policija je između. Na fotografijama izgledaju samouvereno i stameno. Bez straha. Kada su se vratile, nasmejano bacaju „koske" međusobno. Tribina uskoro počinje, ja još malo ćaskam sa studentima koji izgledaju više besno nego uplašeno.

Kako ulazim u salu, čujem Miloša. Tribine su pune, govornici na mestima, ali Miloš drži slovo. Zajapuren, ljut, jako potresen, predstavlja se kao predsednik koalicije raseljenih sa Kosova. Viče i viče i viče.

Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih sa Kosova, poziva ga da sedne i ćuti. Simo je čest gost na ovim skupovima, uvek sa protestnim plakatom i uvek učtiv i ljubazan. Njih dvojica zajapureno viču, Nataša Kandić pokušava da smiri situaciju, bezuspešno. Ljudi dobacuju iz publike. Miloš ne prestaje. Anita mu prilazi držeći šake na licu i ubeđuje ga da sedne i da se smiri. Prvi put tog dana izgleda uznemireno. Miloš se vrti u krug sa psovkama, napadima. Sve je agresivniji i odgovara na svaku upadicu i zahtev da prestane. Jako je potresen. Gnev, tuga, povređenost, bes, agresija, sve se to iznova i u krug smenjuje se u njegovom glasu.

Simo Spasić i Nataša Kandić

Dolaze policajci u civilu, publika se ljuti i neko iz publike viče: „Sedi, pizda ti materina". Miloš, koji je već ostajao bez daha, čuje psovku i to mu daje novu energiju. Kreće u još jedan krug, ali su ga ubrzo policajci izveli napolje. Pridružuje se nekolicini preostalih sa druge strane ograde i počinje sa: „Unutra su mi psovali majku". Izašao sam iz sale sa Jovanom koja, kada se Miloš smirio, prilazi i pita ga preko ograde zašto ju je lagao da je novinar. Da joj je rekao da je žrtva, ušao bi bez problema. Miloš nije zainteresovan za priču sa njom. Počinje je da razgovara sa nekoliko ljudi koji su ostali ispred, žrtvama. Bilo je jako tužno.

Ostajemo da sedimo, pušimo i ćaskamo. Momak sa druge strane ograde nas slika profesionalnim aparatom. Uzviknuo mi je „ptičica" i škljocnuo par puta. Dok pišem ovo, fotka mene je na nekom forumu ili na nekoj zatvorenoj grupi na Fejsbuku. Jovana mi kaže da su ljudi iz Inicijative navikli na ovo. Izgledalo je kao da se situacija smirila. Ali se onda u dvorištu pojavio ljutiti, kratko ošišani momak, u majici sa natpisom „Zbor". Policajci dolaze brzo i ispraćaju ga napolje, kroz ulaznu ogradu. Stigao je da pocepa jedan plakat i da shvati da nije ušao na prava vrata.

Tribina se završila. Raspoloženje se popravilo. Anita mi kaže da je scene poput ove sa Milošem najviše potresaju. Da su prozvike, psovke, sve te svakodnevne stvari nebitne, ali kada se žrtva „detonira", kada vidi izbliza koliko je strašna proživljena trauma, bez obzira na agresivnost – to su jedini trenuci kada se oseća potišteno.

Jana hoda unaokolo i nudi koleginice čokoladom. Pitam je kako podnosi sve, a ona mi kaže da je sve mnogo lakše kada moraš da obaviš i obezbediš milion tehničkih stvari. Da ne veruje da će se bilo šta skorije promeniti u svim ovim odnosima između Srbije i Kosova, ali da mora da se radi.

Studenti mi kažu da su bili šokirani i nervozni, da u prvom trenutku nisu znali šta da rade, da su sedeli potreseni. Da je bilo tužno. Otkrivaju mi i ideju da tokom leta pokušaju da snime film kako su se upoznali, da bude gotov do prištinske verzije festivala na jesen. Jako su uzbuđeni. Pokušavam da sakrijem kez. A onda se dogovaraju šta će da rade uveče. Ipak je petak u Beogradu.

Počinje sumrak i dvorište dobija lepu boju Jana, Jovana, Sofija i Anita ćaskaju sa ljudima. Prošlo je dobro. Bolje nego što su očekivale. Ostao je još jedan dan festivala, ali nije trenutak da se brine o tome.

Pogledajte još fotografija Nenada Vujanovića:

Još na VICE.com

Treba li nam veći dokaz da je Kosovo srpsko od natpisa na "specijalno dizajniranom" vozu

Zidovi u Kosovskoj Mitrovici: Knez Mihailo protiv Kralja Petra

Rokenrola u podeljenoj Kosovskoj Mitrovici i Mostaru