Kako je patiti od hronične usamljenosti

„Ljudi bi se iznenadili time koliko si usamljena", rekla je moja terapeutkinja tokom naše poslednje seanse. I u pravu je. Gledano sa strane, ja sam dinamična, društvena i prijateljski nastrojena. Započinjem razgovor s neznancima u redu u Starbaksu, stalno srećem ljude koje poznajem u svom kraju u Bruklinu, i ozbiljna sam klaberka – lepršava i naoružana beskprekorno zabavnim anegdotama zbog kojih ljudima nekad pivo krene na nos. U stanju sam da pridobijem i najrezervisanijeg, najtmurnijeg čoveka, i često se šalim da postoji samo kratak spisak ljudi koje sam ikada srela a koji su ostali imuni na moj šarm.

Ali ipak, veliki deo vremena provodim osećajući se užasno usamljeno. Imam mnogo poznanika, ali samo par ljudi koje smatram bliskim prijateljima, a oni su počesto nedostupni, zauzeti Njujorčani. Često ima treba više dana, pa čak i nedelja da mi uzvrate poziv ili odgovore na poruku, teško je dogovoriti se s njima, a ponekad izgubimo kontakt na duži vremenski period.

Koliko god da me to uznemirava i čini nezadovoljnom, razumem otkud to: i sa mnom je teško napraviti plan, ponekad mi treba dosta vremena da odgovorim na poziv, a kada sam baš u depresiji, pod stresom, anksiozna ili zatrpana obavezama, dešava se da prekinem kontakte. I naravno, kada su moji najbliži prijatelji zauzeti ili se ne javljaju, mogla bih da proširim krug prijatelja i stupim u kontakt s drugima, ali generalno to ne činim.

Imam faze kada činim konkretne napore da kontaktiram ljude i dogovorim planove, ali bez obzira koliko se potrudim, često se osećam kao da je stanje usamljenosti i izolacije moje prirodno stanje koje me stalno vuče nazad. Tu i tamo imam ispunjavajuće trenutke povezanosti s ljudima, ali to izgleda na potraje, i na kraju se osećam kao da postoji barijera između mene i svih ostalih, koju jednostavno ne mogu da prebrodim.

Na prvi pogled, biti usamljen možda ne izgleda kao nešto strašno. Ali ja sam takođe i depresivna, i duži period usamljenosti, posebno pomešan sa depresijom, ume da boli. Iako nikada nisam pokušala samoubistvo, imala sam nekoliko naleta samoubilačkih misli tokom godina. Mnogi faktori su doprineli tome da se osećam tako duboko očajno, ali usamljenost je igrala bitnu ulogu – da sam se osećala sposobnijom da se povežem s drugima, bol koju sam doživljavala u takvim trenucima bih možda podnela lakše.

Nije uvek lako uočiti usamljenost: samo zato što neko spolja deluje dinamično i društveno, ne znači da se privatno ne muči s usamljenošću. Teri Grivin, šankerka koja živi u Njujorku, na svom radnom mestu je okružena ljudima, ali se ipak često oseća usamljeno. „Veoma sam prijateljski nastrojena, dinamična i aktivna u životu. Sve to je istina, ali kada sam sama, provodim mnogo vremena brinući se da li će uvek biti tako", kaže ona.

Zbog toga što na poslu mora da bude „u fazonu", ona potone kada ima slobodne dane, i zbog toga provodi više vremena sama nego što bi  želela. Iscrpljena zbog neprospavanih noći i mnogo površnih razgovora na poslu, ona žudi za dubljom povezanošću s nekim, ali joj je takođe potrebno i određeno vreme da napuni baterije. S obzirom da su joj druženje i površni razgovori u opisu posla, ona često odluči da se povuče.

Girvin za svoju usamljenost krivi svoj raspored, ali takođe priznaje da je možda na nekom nivou i izabrala posao šankerice zato što opravdava osećanje izolacije. „Taj posao mi je dobro opravdanje za to što sam izdvojena", kaže ona. Odrastajući u porodici sa muškom decom, Girvin se i kao mala osećala kao autsajder, i pita se da li tu dinamiku iz detinjstva podražava i kao odrasla.

Iako želi da se oseća manje usamljenom, ne zna kako to da izvede. „Osećam se kao da sam u raskoraku sa ostatkom društva, i nisam sigurna… kako to da ispravim", kaže ona.

Koliko god da usamljenost deluje izolovano, to je toliko univerzalno iskustvo da ga Njujork tajms naziva čak i epidemijom. Slično tome, u nedavnom intervjuu sa stručnjakom koji izučava usamljenost, Džonom Kaćiopom sa Unierziteta u Čikagu, iznosi se da je usamljenost u porastu, sa rezultatima studija da dok je 11 do 20 posto Amerikanaca sedamdesetih i osamdesetih godina govorilo da je usamljeno, taj procenat je 2010. porastao na 40 do 50. Mark Kac, rabin i autor knjige Srce usamljenosti: kako jevrejska mudrost može da vam pomogne da se nosite s njom i nađete utehu, kaže da usamljenost preovlađuje u našem društvu, i da njene posledice mogu da budu razarajuće. „Hronična usamljenost je duboka, sveobuhvatna glad koja je ponekad neutaživa i veoma bolna", kaže on.

____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Južnokorejska industrija ljubavi

_____________________________________________________________________________________________________

Nije svaka usamljenost ista, i postoji važna distinkcija između njena dva tipa. „Stanje usamljenosti" je privremeno i povezano sa spoljašnjim okolonistima, kao kada si sam po kišnom danu, objašnjava Šon Sipersad, vanredni profesor ljudskog razvoja i porodičnih studija na Univerzitetu u Konektikatu, i predsednik i direktor Instituta mreže za usamljenost, neprofitne organizacije posvećene usamljenosti i podizanju svesti, istraživanjima, intervencijama i podršci. Nju je lako prebroditi, tako što ćemo pozvati prijatelja, na primer.

A postoji i hronična, ili „osobena usamljenost", koja je interna i svojstvena pojedinačnoj osobi. „Osećaju je dugi niz godina, teško je rešiti se je, i obično je prouzrokuju stvari koje rade ili osobine koje imaju zbog kojih im je teško da izgrade ili održavaju intimne odnose s drugima", kaže Sipersad.

Iako često čujemo da je lek za usamljenost to da pravimo planove, to nije tako jednostavno. Neće svaki kontakt ublažiti to osećanje. Šta više, socijalizovanje može i da pospeši usamljenost. Ponekad, kada izađem sa nekim prijateljem ili grupom prijatelja, vratim se kući osećajući se još više usamljeno nego obično. Kao Girvin, i ja umem da se osetim kao da moram da budem „u fazonu" u društvu drugih, ili oko sebe podignem zid da bih se zaštitila od toga da budem povređena, tako da planovi za druženje na kraju završe kao podsećanje na to koliko mi je teško da se povežem s ljudima, a da to nije na površnom nivou. To me onda obeshrabri da pravim planove, s obzirom da izgleda da to samo pojačava moj osećaj usamljenosti.

To je tako zato što, kao što mi kaže Kac, pravi lek za samoću nije samo to da budeš u društvu ljudi, već da te zaista „vide" i cene onakvog kakav zaista jesi. I tako on kaže da biti na žurci okružen ljudima koji imaju potencijal da te zaista vide i time te izbave iz usamljenosti – ali to ne čine – može da bude izuzetno bolno. A ako imaš poteškoća da se povežeš s drugima, Sipersad kaže, to što ćeš boraviti u prostoriji punoj ljudi neće obavezno učiniti da se osećaš iole manje usamljenim. Kvalitet je važniji od kvantiteta, kada je u pitanju prijateljstvo, pa Sipersad procenjuje da je ključ za spas od usamljenosti stvaranje dubokih, iskrenih i intimnih veza, pa makar i sa svega par ljudi.

Nema brzih načina za spas od usamljenosti, ali Kac kaže da ima sredstava da se izboriš s njom, i vremenom umanjiš njenu učestalost. Neka vrsta veze sa višom silom ili nečim većim od sebe, osećaj smisla ili svrhe u životu, i izgradnja odnosa sa samim sobom i uživanje u sopstvenom društvu takođe mogu da pruže utehu u trenucima usamljenosti. „Sve su to stvari koji mogu da ti pomognu, ali na kraju krajeva, delom si usamljen i zbog toga što su ti potrebni drugi ljudi", kaže on. „Te stvari će ti pomoći sve dok konačno ne budeš u situaciji kada budeš bio okružen ljudima koji te vide onakvog kakav si".

Kac takođe kaže da često na druge gledamo sa većim pesimizmom nego što zaslužuju, plašeći se da ćemo ih, ako im se obratimo, naročito u teškim trenucima, iznervirati, i da ćemo se zbog toga osetiti odbačeno. Ali te priče koji sebi pričamo o drugima obično nisu tačne, i većina ljudi će reagovati pozitivnije nego što mi mislimo. U retkim slučajevima kada nije tako, Kac kaže da to verovatno više ima veze s njima – sa nečim kroz šta oni prolaze, ili sa njihovim sopstvenim ograničenjima kada su intimnost i ranjivost u pitanju – i to ne bi trebalo da shvatamo lično, i to ne bi trebalo da nas spreči da se u budućnosti obratimo drugima.

Po mom iskustvu, Kac je u pravu: u situacijama kada sam prebrodila poriv da ne iznesem problem nekom prijatelju i kažem mu da me je povredilo to što mi ne odgovara na pozive, poruke ili pokušaje da se nađemo, u skoro svakom slučaju bi mi se taj prijatelj izvinio i objasnio šta mu se događalo u životu zbog čega je tako izgubio kontakt sa mnom.

„Treba mnogo hrabrosti da se ljudima iskreno obratiš na takav način, ali od ključnog je značaja da to radimo", kaže Kac. Za njega, jedan od najviših nivoa prijateljstva je kada ljudima pokažeš kada si slomljen. „Ljudi koji su me videli slomljenog i koje sam ja video slomljene su mi bez pogovora postali najbolji prijatelji", kaže on. „I veoma je teško to činiti, ali svoju usamljenost možemo da iskoristimo kao način da se povežemo."

Još na VICE.com

Lepota samoće na beogradskom moru

Pitali smo stručnjaka zašto se sve vreme osećate usamljeno

Koliko treba da se plašim da živim sam?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu