Momci nam pričaju kako da razgovaramo sa anksioznim prijateljima

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE Novi Zeland

SEM BOROUZ, 30
Zamenik direktora škole

VICE: Zdravo, Sem, pričaj mi o svom prvom iskustvu s anksioznošću.

Sem: To se dogodilo kada sam počeo stvarno da radim, ponekad se osećajući nedorastao zadatku. Ja sam je doživeo psihosomatski, tako što sam imao jake bolove u leđima, zbog čega sam imao osećaj da su mi leđa veoma krhka. To je verovatno počelo u mojim ranim dvadesetim, nisam shvatao da sam postao anksiozan, niti da to nije normalno – mislio sam da su svi takvi.

Što sam više životnih iskustava sticao, više sam upoređivao pravo stanje stvari sa savršenom slikom o sebi koju sam imao u glavi. I kada se ispostavilo da se te dve stvari ne uklapaju, osetio sam težak kognitivni nesklad, i osećao sam veliku krivicu i sramotu zbog toga što imam mnogo toga oko čega treba da budem zabrinut, i toga što će sve dobre stvari u mom životu nestati. To je značilo da ni u čemu ne mogu da uživam, uvek sam imao gard, i izolovao sam se da bih bio okej.

Kako bi objasnio anksioznost nekome ko je ne shvata?

Osećaj je kao da je napolju loše vreme. A kada je bilo stvarno loše, bio bih anksiozan i po četiri meseca bez prestanka. Prvog meseca, osećaj je kao da je napolju mračno i besni jaka oluja. Drugi mesec je kao sivi oblaci, treći mesec je tmuran, sa povremenim sunčanim periodima. Zaista sam besan na svoje iskustvo s anksioznošću, zato što imam osećaj kao da mi je nešto otela. Oko nas ima toliko mnogo dobra, toliko radosti i stvari zbog kojih treba da budemo zahvalni, a mislim da te anksioznost liši toga i natera te da misliš da uvek treba da budeš spreman za sledeću katastrofu.

Ima li stvari koje bi ljudi mogli da urade, a za koje si shvatio da u tim trenucima mogu da pomognu?

Ono što mi je zaista drago je što smo u proteklih pet godina moja mama i ja postali zaista dobri prijatelji, ona je odmah shvatila šta mi se dešava. Postavljala mi je prava pitanja, dopuštala mi je da dolazim kod nje na večere i samo sedim i ne radim ništa. Važno je pustiti ljude da rade ono što moraju da urade. Možda je anksioznoj osobi dovoljno da jednostavno budeš tu i da zna da te nije razočarala. Možda joj treba staviti do znanja da ne tražiš ništa od nje, i da ćeš biti uz nju, bezo obzira na sve. Tako ta osoba može da umiri svoj mozak i zna da neće ostati sama, čak i ako joj život potpuno ode u bestraga.

Da li ti je teško da o tome pričaš sa svojim prijateljima?

Mislim da zapravo postoji volja da se razgovara o tome, i manje je stigmatizovano, ali još nema dovoljno mehanizama. Tako da ljudi ne znaju kako da se nađu svojim ortacima, ne znaju koja pitanja da postavljaju ili kako da koriste reči. Vidim da se ljudi muče da uopšte zapodenu razgovor, neprijatno im je. Ali dobar je osećaj i kada te uopšte pitaju.

Postoje li neke prakse za samopomoć koje su ti bile od koristi?

Jedna od glavnih stvari koja mi je zaista pomogla je bilo to što sam počeo da pišem dnevnik. Svakog jutra bih otišao u kafić i zapisao sve što mi se odvijalo u glavi. Kada sam mogao to da vidim na papiru, osećaj je bio kao da sam se jednim delom pozabavio time. To mi je u to vreme bio spas, upijao sam dobre stvari, a loše izbacivao iz sebe, i mogao sam da ispoljim veliki deo svog bola, pa me više nije toliko mučio.

Postoji li još nešto?

Da, u redu je da ti nije dobro. U većini slučajeva, anksioznost i depresija se jave kada isuviše dugo držiš stvari u sebi, a stvarno si se trudio. A ponekad jednostavno postaneš isuviše umoran. U redu je da ti nije lako, i zbog toga nisi čudak – zapravo, svima je u nekom trenutku isuviše teško.

DŽEREMI HARIS, 24
Student

Zdravo, Džeremi. Možeš li da mi ispričaš kada si prvi put postao svestan svoje anksioznosti?

Najiskrenije ne znam kada je moje putovanje kroz mentalnu bolest počelo, ali mislim da datira od mojih tinejdžerskih dana. Moji roditelji su se preselili zbog posla, i ja sam prešao u školu u kojoj nikoga nisam poznavao. Veći deo mojih mreža podrške je nestao, a najozbiljnije sam se bavio baletom. Igrao sam balet 10 godina, na relativno visokom akademskom nivou. Bio sam potpuno drugačiji od drugih; mi smo došli iz siromašnog kraja, a oni su svi bili iz imućnih porodica, tako da sam se obreo u školi u kojoj nikoga nisam poznavao, a slobodno vreme sam provodio radeći nešto što volim, sa ljudima sa kojima nisam razgovarao. Sećam se da je u jednom trenutku moja sestra rekla da je zabrinuta zbog toga što nikada ne pozivam drugove kući, a ja sam odgovorio, O, da.
Tokom tog vremena sam postao svestan svoje melanholične prirode; mislim da tada nisam bio klinički depresivan, ali bio sam na putu ka mračnom mestu. Prestao sam sa baletom u 17. godini, i počeo da studiram engleski i istoriju, i posle dugog procesa sam postao neverovatno anksiozan. Sećam se da sam sedeo na predavanjima i imao osećaj da svi gledaju u mene – to deluje ludo, zato što je 500 ljudi gledalo profesora, zašto bi gledali mene? Ali bivao bih toliko anksiozan, da bih izašao sa predavanja, i na kraju sam samo pola vremena provodio tamo.

Kada je stvar kod tebe eskalirala?

Na kraju je došlo do tačke da počnem da razmišljam da sebi oduzmem život. Nisam znao kako je to razgovarati s ljudima, zato što sam toliko dugo bio bez mreže podrške. Na kraju sam otišao kod savetnika na fakultetu, i imao sam opasno visok rezultat na testovim za anksioznost i depresiju. Stvari su otišle dođavola, i nisam imao drugog izbora nego da potražim pomoć, pa sam to učinio i na kraju sam neko vreme završio na lekovima.

Kako su se stvari za tebe od tada razvijale?

Od tada, svaki dan je borba da shvatim šta to znači. Nisam želeo da umrem, i nisam želeo da priznam u kakvom sam stanju. Na neki način, dijagnoza me je oslobodila. Postoji pogrešna ideja da će sve biti cakum-pakum, ako piješ lekove, dok se zapravo dešava toliko mnogo toga, ali meni je bilo oslobađajuće kada sam shvatio da ovo zapravo može da mi pomogne. Ali zbog sirovog individualizma muževnosti na Novom Zelandu sam neprekidno vodio unutrašnju borbu zbog pitanja „da li te uzimanje lekova čini slabim". Pokušao sam da preživim bez njih, prestajao i ponovo počinjao da ih uzimam, i onda sam ponovo pao na dno. Moj lekar mi je rekao da neki ljudi ovako provedu čitav život, i da je to u redu – samo treba da otkriješ da li si jedan od njih. Zato to radim zbog sebe, ali ono što me takođe tera da idem dalje je moja verenica, i želim da ozdravim zbog nje.

Da li ti prijatelji nekako pomažu?

Moj najbolji prijatelj to ne razume sasvim, što je u redu, zato što nikada nije to iskusio, ali razume da mi je potreban san, i da će biti gore ako ne spavam dovoljno. Nekada smo stalno ostajali do kasno, ali on je shvatio da mi to ne pomaže, pa smo promenili navike. Takođe zaista ume da me sluša. Mislim da se stvari zagnoje ako se čuvaju potisnute u mraku, ali kada se otvoriš i izbaciš ih iz sebe, počinješ da ih uviđaš, i sve postaje lakše, manje naporno. Psiholozi stalno pričaju o tome, pa je lako to odbaciti kao kliše, ali je istina.

Postoji li još nešto čega bi želeo da se dotakneš?

Ako prolaziš kroz nešto, nema nikoga s kime bi mogao da pričaš. Misliš da je tako, ali seti se nekoga kome veruješ, ili je makar vredan poverenja, i otvori mu se. Kaži, „Zdravo, mislim da si vredan mog poverenja, da li bi bilo okej da razgovaram s tobom"? Velike su šanse da će pristati. Iznesi to na videlo, ne drži to u sebi duže nego što je potrebno, zato što je život dobar i bilo bi šteta da prođe mimo tebe.

KEM TORP, 28
Fotograf za venčanja i kafedžija

Zdravo, Kem. Kada si shvatio da se mučiš sa svojim mentalnim zdravljem?

U mojoj priči ne postoji trenutak velike krize, ja sam se postepeno pomirio sa time da moram da pazim na svoje mentalno zdravlje, zbog čega sam morao da naučim da prijatelje, porodicu i ljude oko sebe gledam kroz vizuru mentalnog zdravlja, umesto nerazumevanja za njega. Dok sam odrastao, mentalno zdravlje i problemi vezani za njega su mi bili potpuno nepoznati. U našoj porodici se nije razgovaralo o tome. Mislim da se pretpostavljalo da su ljudi sa mentalnim problemima slomljeni ljudi, daleko od mene. I ja sam dugo vremena tako gledao na to, sve dok mi razgovor o anksioznosti i depresiji nije postao bliska tema.

Kako se sve to odvijalo u tvojim dvadesetim?

Mislim da mnogi od nas očekuju da se stvari jednostavno događaju, i da svi zaslužujemo izuzetan život, i odrastamo pretpostavljajući da će tako biti u budućnosti, u fazonu, O da, sve će se srediti dok napunim 25. Onda napuniš, 25, 26, 27, i budeš u fazonu, Oh, život se zapravo događa u ovom trenutku, a ne negde u budućnosti. Tada počne da te obuzima nesigurnost zbog toga što ti se život ne razvija onako kako si mislio ili se nadao. Za mene je to grčenje u stomaku i neprekidno zvocanje krupnih pitanja, što me lišava mogućnosti da učestvujem u sadašnjem trenutku.

Koje stvari su ti od pomoći da se staraš o sebi?

Godinu dana sam išao na psihoterapiju. Bio sam stvarno motivisan da se pozabavim svojom prošlošću, da budem iskren po pitanju svojih osećanja i sredim svoja sranja. Tokom psihoterapije, psihijatar ili savetnik stvara prostor da na prirodan način pomiriš to u sebi. Postupak je prilično slobodan i otvoren, i izbacuje na videlo ono što je duboko u tebi, ispod svih tih slojeva. Tokom godina sam odlazio kod različitih savetnika i terapeuta, i stvar za mene nikada nije profunkcionisala samo sa jednom osobom, pa bih posle par seansi jednostavno odustao. Takođe mislim da nisam bio spreman da učestvujem u tome. Važno je da zaista to želiš, i prihvatiš metode i procese terapeuta, iako možda misliš da znaš šta želiš.
Ovo će delovati prilično bazično, ali ja se strasno zalažem za bazične stvari – da dobro spavaš, jedeš i vežbaš, i da si u vezi u kojoj možeš da izražavaš svoja osećanja i budeš ranjiv. Mislim da su veze ključna stvar. To ne moraju sve vreme da budu intenzivna osećanja, ali moraš da se osećaš slobodnim da budeš ono što jesi, da deliš ono što ti je na srcu i govoriš ono što misliš, i o krupnim i o nebitnim pitanjima.

Da li ti je lako da sa prijateljima razgovaraš o ovim stvarima?

Imao sam prilično tešku godinu, i bilo je prijatelja koji su bili prisutni, kao i onih koji nisu, i to mi je stvarno otvorilo oči. Naravno da je bilo bez veze pored sebe imati ljude koji nisu želeli nimalo da se angažuju, ali kada sada razmišljam o tome, shvatam da ni oni nisu bili u najboljem stanju. Prijatelji za koje se jesam zakačio su bili oni za koje sam znao da su zdravi, i koji su mogli da mi se nađu.
Jedna od najvećih prepreka sa kojom su ljudi izgleda suočeni je nemogućnost da razumeju muke sa mentalnim zdravljem, ako ih nisu lično iskusili. Ja sam bio jedan od onih koji to ne shvataju, imao sam razumevanja i trudio sam se, ali ipak to nisam razumeo, govorio sam im, „Sam se izbori s tim". A to je poticalo iz neznanja i nerazumevanja. Obrazovanje povodom čitave te stvari je veoma važno, zato što su jezički termini vezani za mentalno zdravlje veoma zbunjujući. Mentalne bolesti, poremećaji, spektri, itd. Postoji konfuzija oko toga o čemu uopšte razgovaramo. Stvarno verujem da moramo da prestanemo da o mentalnim bolestima razmišljamo kao o nečemu što ili imaš ili nemaš, i da svi mi moramo da počnemo ozbiljno da shvatamo sopstveno „mentalno zdravlje".

Kako bi posavetovao ljude da se nađu drugima, naročito muškarce?

Mislim da momci ili beže i izbegavaju probleme, ili postanu puni saveta i pravi stručnjaci – teško im je da ne budu jedan od ta dva ekstrema. U svakom slučaju, prave distancu. Svima nama je potrebno da budu prisutni. Moraju da nam se nađu u teškim trenucima, kažu ono što misle, posavetuju nas, uz napomenu da „nisu sasvim sigurni", a da ipak budu u stanju da blago ohrabruju ljude da sami sebi pomognu. Kada neko govori nekome da vežba, zdravije se hrani ili promeni dnevni ritam, to deluje kao da umanjuje težinu onoga kroz šta prolazi – ali ja mislim da je to takođe i put do pomoći, to su osnove. A ako to radimo na ispravan način, možemo da pomognemo jedni drugima kao prijatelji i ostvarimo napredak.

Verzija ovog članka prvobitno je objavljena na The Oh Nine. Pratite Loru na Instagramu .

Još na VICE:

Šta je tačno psihoza?

Moj život bez depresije

Nisam nekontrolisana kao što se osećam